U proteklih godinu dana od pada nadstrešnice, čak 16 specijalnih izvestioca Ujedinjenih nacija obraćalo se predstavnicima vlasti, zbog ugrožavanja kulturne baštine planiranim rušenjima, nasilja nad demonstrantima, pritisaka na novinare i civilno društvo… U početku, Vlada je kako-tako odgovarala, ali kada su na red došli pritisci od strane Aleksandra Vučića na tužilaštvo u slučaju zvučnog topa, nastupio je institucionalni muk koji i dalje traje.
Poslednji takav pokušaj intervencije dolazi od izvestioca za toksično zagađenje i ljudska prava i izvestioca za manjinska pitanja, koji su u avgustu reagovali na zabrinjavajući nivo zagađenja u borskom regionu usled rudarskih aktivnosti, zbog čega je opisan kao „žrtvovana zona“ – područje u kome ranjive i marginalizovane grupe (u slučaju Bora, vlaška manjina) trpe nesrazmerno velike posledice po zdravlje i ljudska prava kao posledicu izloženosti zagađenju. Njihovo pismo upućeno vladama Srbije i Kine, kao i rudarskoj kompaniji Ziđin, nedavno je objavljeno nakon isteka roka od 60 dana u kojima nisu primili bilo kakav odgovor.
O problemima koje su utvrdili, za Radar govori dr Markos A. Oreljana, specijalni izvestioc UN-a za toksično zagađenje i ljudska prava.
Prilikom izrade Strategije upravljanja mineralnim i drugim geološkim resursima Republike Srbije, vlada se konsultovala sa Ziđinom. Iako je eksploatacija bakra u Srbiji već višestruko povećana u poslednjih nekoliko godina, konačan tekst koji je predstavljen javnosti na kraju konsultacija se zalaže za dalje intenziviranje. Šta mislite o takvom ishodu?
Kako sam razumeo, u preduzeću Serbia Zijin Copper (nekadašnji RTB Bor) 63 odsto vlasništva ima Zijin Mining, a Republika Srbija 37 odsto. Iako nisam upoznat da li su održane suštinske konsultacije sa svim zainteresovanim stranama, uključujući organizacije civilnog društva, s obzirom na bliskost interesa privatnog sektora i Vlade, postoji potreba za zaštitnim mehanizmima kako bi se izbegao sukob interesa, uključujući nezavisne i demokratske procese pre usvajanja takvog ključnog dokumenta.
Mnogi aktivisti iz Bora dele utisak da Ziđin predstavlja „državu u državi“ koja funkcioniše po sopstvenim pravilima a ne zakonima Srbije. Slično smo imali sa Linglong fabrikom guma, čiju su izgradnju pratile ozbiljne optužbe za trgovinu ljudima, ali uprkos interesovanju UN-a i rezolucije Evropskog parlamenta u kojoj je zahtevano da se slučaj temeljno istraži, kineska kompanija na kraju nije snosila bilo kakve pravne posledice.
Nažalost, slaba primena nacionalnog i međunarodnog prava, uključujući zakone o ljudskim pravima i zaštiti životne sredine, problemi sa pristupom pravdi, kao i slučajevi povlašćenog tretmana, narušavaju pravdu u mnogim državama. Moj najnoviji izveštaj Savetu za ljudska prava UN-a analizira probleme žrtava da pristupe pravdi i pruža smernice kako da se u slučajevima izloženosti zagađenju taj pristup poboljša. U velikoj većini slučajeva, postoji neravnoteža moći i dostupnih resursa između žrtava i zagađivačke industrije, što dovodi do nekažnjivosti i nedostatka pravde za žrtve.
Manje od dva meseca pre vašeg pisma Vladi, ministarka za zaštitu životne sredine predstavila je u Skupštini grafikon sa opadajućim trendom koncentracije sumpor-dioksida u vazduhu u Boru, kao dokaz da privredni razvoj „može da bude u saglasnosti sa životnom sredinom“. Kako se njen zaključak uklapa u podatke koje ste analizirali?
Podaci koje je predstavila Vlada moraju se posmatrati iz perspektive smernica Svetske zdravstvene organizacije o preporučenim nivoima sumpor-dioksida u vazduhu. Takođe, to što koncentracija opada, ne znači da je na bezbednom nivou. Kao što je navedeno u mom pismu, zagađenje se odnosi na vazduh, vodu i zemljište. U tom kontekstu, navodni pad u koncentraciji jednog zagađivača nije dovoljan da bi se rešila celokupna situacija.
Meštani Krivelja su izloženi zagađenom vazduhu i vodi, buci, podrhtavanju tla… Govorimo li o uslovima u kojima nije dovoljno učinjeno da se preduprede štetne posledice na stanovništvo ili zapravo o uslovima u kojima je nemoguće živeti?
Srbija je ratifikovala mnoge međunarodne i ekološke sporazume. Srbija je potpisnica Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima (ICESCR) i ratifikovala je njegov Opcioni protokol 2023. godine. Ljudska prava jasno podrazumevaju obaveze država u vezi sa pravom na hranu, vodu, stanovanje, zdravlje, kao i na čistu, zdravu i održivu životnu sredinu. Sam Ustav Srbije garantuje pravo na zdravu životnu sredinu i na pravovremene informacije o njenom stanju. U takvim okolnostima, trebalo je da ljudska i ustavna prava meštana Krivelja budu zaštićena, a šteta sprečena u startu. Sada kada je šteta načinjena, situacijom se treba hitno treba pozabaviti. Potrebno je primeniti efikasne mere poput isplate odštete i reahabilitacije živote sredine, i pružiti garancije da se situacija neće ponoviti. Takođe je važno da se odgovorni za ova kršenja ljudskih prava privedu pravdi, bilo da su iz javnog ili privatnog sektora.
Naveli ste da zagađenje vode i zemljišta koje je posledica rudarskih aktivnosti takođe utiče na poljoprivredu, do te mere da je na nekim mestima postalo nemoguće uzgajati zdravu hranu. Da li bi zbog toga rudarska kompanija trebalo da obešteti seljake?
Prvo, važno je zaustaviti izvor zagađenja. Nezavisni stručnjaci treba da procene situaciju i moraju se preduzeti mere sanacije kako bi se sprečilo dalje zagađenje i očistilo zahvaćeno područje. U tom kontekstu, treba u potpunosti primeniti princip „zagađivač plaća“. Drugo, pojedinci i zajednice pogođene zagađenjem treba da dobiju adekvatnu odštetu za sve što su pretpreli kao i za gubitke koje su im naneti zagađenjem. Čini mi se da su u slučaju Bora i država Srbija i centrala Ziđina u Kini i njihova zajednička kompanija u Boru, odgovorne za čišćenje životne sredine i pružanje odštete, kao i da je njihova odgovornost da obezbede da zagađenje ne izazove dugoročne posledice po zajednice i njihovu okolinu.
Postoji i dalje nerealizovana ideja da se preostali stanovnici Krivelja zbog širenja rudnika presele nekoliko kilometara dalje u novo naselje koje bi se podiglo. Da li je to dovoljno da se izbegnu štetne posledice po stanovništvo?
Pre svega, u pitanju je prisilno raseljenje usled razvoja rudnika. Postoje smernice koje se mogu primeniti u takvim situacijama, poput toga da ljudi treba da imaju koristi od takvog razvoja, a ne da završe u goroj poziciji. Ali treba napomenuti da se iseljavanja mogu sprovoditi samo kada ne postoje druga moguća rešenja i uz punu dijalog sa pogođenom zajednicom (srpska verzija ovih smernica dostupna je na sajtu Visokog komesarijata UN za ljudska prava). Potrebno je razmotriti sve moguće alternative pre nego što se krene u razmatranje raseljavanja zbog nekog razvojnog projekta.
Razumeo sam da se u ovom slučaju planiraju pojedinačna preseljenja, a ne kolektivno. To može uništiti društveno tkivo zajednica, pogotovo manjina koje tamo žive, i narušiti njihova prava.
Vaše pismo je istaklo i poentu koja obično nije prisutna u Srbiji kada govorimo o zagađenju u Boru, da se radi o oblasti sa značajnom vlaškom populacijom – u Krivelju većinskom.
Mada zagađenje utiče na celo stanovništvo, njegove posledice mogu da se drugačije odražavaju na različite grupe stanovništva. Na primer, prošle godine sam u izveštaju za Generalnu skupštinu UN-a razmatrao kako toksične materije, uključujući opasne hemikalije prisutne u proizvodima, različito utiču na žene i muškarce. Dobro je poznato da većina Vlaha, manjinske zajednice koja govori rumunski, živi u istočnoj Srbiji, regionu u koji spada i Bor. Ova manjina trpi isti uticaj zagađenja vode, zemljišta i vazduha kao i ostali u tom podneblju. Međutim, ona je pogođena na još jedan način. U Srbiji je broj osoba koje se identifikuju kao Vlasi opao sa preko 40.000 u 2002. godini, na nešto više od 21.000 u 2022. godini. Vlaška zajednica u Krivelju ima specifičan kulturni i jezički identitet. U selu postoje kulturne institucije sa dugom tradicijom, uključujući crkvu izgrađenu 1873. godine, školu i kulturni centar, koje su ključne za društveni i kulturni život zajednice. Ako bi raseljavanje dovelo do razdvajanja zajednice, to bi zasigurno uticalo na njihov kulturni identitet, tradicije i društvenu koheziju. Takođe bi vodilo ka odumiranju njihovog jezika, običaja i kulturnih praksi, koje su već sada pod pritiskom demografskog opadanja i male institucionalne podrške. A to bi predstavljalo kršenje njihovih prava, uključujući i njihova kulturna prava.
Zanimljivo je da je sama zajednica tražila da se u vezi preseljenja primeni pristup zasnovan na pravima. Posebno su žene zagovarale kolektivno preseljenje, ističući preklapanje između ekološke pravde, rodne dimenzije i prava manjina. Zato je od presudnog značaja da slušamo, konsultujemo i uključujemo ljude u razvojne i sve druge projekte koje ih se tiču.
