Oni koji nisu pročitali novelu Doručak kod Tifanija neka preskoče nekoliko narednih redova da ne bi pokvarili užitak, jer zbog razumevanja lika i dela Trumana Kapotea valja reći da Holi Golajtli nije iskočila iz automobila i na monsunskom pljusku pronašla svog odbačenog mačora, kao što joj ni izvesni Pol Varžak nije pre toga održao motivacionu bukvicu radnog naslova Život je musava pojava sa kojom moraš da se suočiš. Naime, taj Varžak kojeg je u ekranizaciji Blejka Edvardsa vrlo dobro igrao Džordž Pepard (zapravo, bio je bitniji za filmsku celinu od Odri Hepbern) nije postojao ni u stvarnosti, ni u mašti Trumana Kapotea u roman à clef maniru zasnovanoj na stvarnosti. A Holi Golajtli jeste, budući da je Kapote bio stvaralac koji je, u većoj meri nego što se to uobičajeno čini, umetnički deformisao viđene ili proživljene ljude i događaje. Radio je to sa dvadeset godina, eksploatišući svoje češće katastrofalno, katkad idilično odrastanje u Alabami; sa trideset, zagrebavši po skrivenostima ili po od strane drugih pisaca neprimećenim očiglednostima literarno-elitnog sveta Njujorka; bližeći se sredovečnosti, početkom šezdesetih se zaputio na Srednji zapad gde je, skupljajući građu za roman (ili, roman) Hladnokrvno (1966), posejao klicu true crime žanra.
Sa savršeno dizajniranim gospodaricama Amerike: Tom Holander kao Truman Kapote i popularne glumice u drugoj sezoni serije „Zavada“
Otprilike na mestu na kojem se film Kapote iz 2005. godine završava, započinje osnovna nit radnje serije Kapote protiv Labudova (Feud: Capote vs. The Swans; FX/Hulu; autor Džon Robin Bejc), druge sezone po konceptu antologijske serije Zavada. Nakon što se uspehom Hladnokrvnog doživotno finansijski obezbedio (to jest, da nije trošio – ili, možda, ulagao – toliko novca u zabavu i luksuz), Truman Kapote krenuo je putem jednog od svojih omiljenih pisaca, Marsela Prusta, u želji da kao magnum opus ostavi duboki i surovi rez kroz opnu američkog visokog društva. U tu svrhu, sklapa intimne odnose s uticajnim osobama poput žene osnivača i suvlasnika televizije CBS Bejb Pejli, bivše žene Hauarda Hoksa a tadašnje britanske baronice Slim Kit, ili Li Radzivil, sestre Džeki Kenedi.
Da se primetiti da Trumanove prijateljice, ako se izuzmu izleti u manekenstvo i druge hobističke zanimacije, bitnost nisu dosegle stručnošću u okviru odabrane profesije (između ostalih razloga, žene su, a ovde se radi o sredini 20. veka), već srećnim rođenjem ili veštinom povezivanja s moćnim muškarcima. Posledično, životi su im prazni, čega one nisu svesne ili se pretvaraju da nisu svesne dok uspešno rade na cirozama jetre i kancerima pluća. Nedostatak sadržaja se, prirodno, leči i tračarenjem, koje Kapote upija i kasnije zapisuje za dalju upotrebu. A onda, stvari postaju opasne kada gospođe svog partnera za ubijanje vremena transformišu u ispovednika i utešitelja, čime on postaje baza podataka o mračnim tajnama što zagađuju centre moći.
Nakon što se uspehom Hladnokrvnog doživotno finansijski obezbedio (to jest, da nije trošio – ili, možda, ulagao – toliko novca u zabavu i luksuz), Truman Kapote krenuo je putem jednog od svojih omiljenih pisaca, Marsela Prusta, u želji da kao magnum opus ostavi duboki i surovi rez kroz opnu američkog visokog društva
Tvorci serije (Gas van Sant je režirao većinu epizoda) grebu po Kapoteovom oklopu, što je izazovan posao osuđen na delimični neuspeh kada se uzme u obzir da sam Kapote nije uspeo da dokuči motivaciju svog delanja tokom poslednje trećine života. Da li je svoju društvenost organizovao na način da posluži umetnosti? Ili, krajnje banalno, nije mogao odoleti provođenju vremena sa savršeno dizajniranim gospodaricama Amerike? Takva konfuzija, pa još u labilnoj a na produktivnost naviknutoj osobi, mora izazvati ekstremni čin, i Kapote 1975. godine objavljuje pripovetku koja najavljuje buduće transgresije iz planiranog megaromana Uslišene molitve.
U seriji se taj momenat dešava jako rano, na kraju prve epizode, što znači da preostalih sedam valja ispuniti u naslovu najavljenom zavadom. Da tvorci ganjaju dinamičnost to bi predstavljalo ozbiljan problem, no, pošto bi prirodniji naslov glasio ne Zavada već Ignorisanje slobodni su da se posvete istraživanju likova koji tek inicijalno zavise od njihovog sukoba. Kapotijeva izdaja poverenja je, tako, dodala gadni začin umiranju Bejb Pejli. Ili, pre, smirujuće dejstvo, s obzirom na to da je uz pomoć Trumanovog čina dobila jasan uvid u besmisao života i nestabilnost ljudskih bića. U suprotnom rovu, Kapote biva razočaran ljutnjom koju je izazvao, smatrajući sebe figurom u vrtešci narečenog besmisla i pogrešno se nadajući da i njegove družbenice sebe posmatraju iz tog ugla. Ali, kako to dijaloški predstaviti? Cela epizoda biva smisleno potrošena na Kapoteov san u kojem provodi dan s piscem Džejmsom Boldvinom, crnim homoseksualcem što mu postavlja neugodna pitanja poput: „Umetnost potiče iz želje za osvetom, zar ne?“ Kapoteov sistemski kvar je što nije u stanju da razreši dilemu koja se tiče sopstvene uloge. Da li je svedok ili učesnik? Umetnik ili moćnik?
Odabir glumaca mudro reflektuje procep, te sa jedne strane imamo plemstvo u vidu Naomi Vots, Kaliste Flokhart (odlična, i vidno joj je prijao rad sa prazninom), Kloi Sevinji, Dajen Lejn, Demi Mur, dok Kapotea igra britanski karakterni glumac Tom Holander, poznat i priznat ali svakako van plemenskog skupa kojem pripadaju njegove koleginice. Holanderov zadatak je bio kompleksan, za početak zahtevajući imitaciju čoveka jedinstvene osobenosti koji je od sebe stvorio pokretnu karikaturu. Zatim, bilo je potrebno predstaviti muku nepoznavanja ili nemoći suočavanja s motivima iza postupaka, i na kraju postići pravi nivo kempa u košmarnim scenama s pokojnom majkom samoubicom u očekivano naglašenom izvođenju Džesike Lang. Mnogo je to bilo posla, isporučenog u prave ruke, i ako ni zbog čega drugog Kapoteu protiv Labudova zbog Holandera valja posvetiti pažnju. A što se ostalog tiče, da li ćemo posle odjavne špice shvatiti kako društvo funkcioniše? Koliko toga može da istrpi? Može li se uništiti? Da li bi ga, najzad, trebalo uništiti? Ni Truman Kapote nije uspeo da da odgovore na ta pitanja, pa bi previše bilo očekivati da ih dobiju umetnici i gledaoci osuđeni na život u podivljalom besmislu 21. veka.