Početkom novembra, nakon napada na Srpske kulturne centre u Splitu i Zagrebu, društvene mreže su eksplodirale starom, lažnom vešću iz 2013. godine: „Hrvat polupao ploče s hijeroglifima misleći da su na ćirilici“. Činjenica da je ova izmišljotina prihvaćena kao stvaran događaj govori više od bilo kakvih analiza i najbolji je pokazatelj koliko su neuki, nepismeni, i ostrašćeni nacionalisti svih boja (u daljem tekstu ćaciji) i u Hrvatskoj i u Srbiji. Po svojoj iracionalnoj mržnji i agresivnosti liče kao jaje jajetu – jedni mrze ćirilicu, drugi sve što nije ćirilica, a zajedno dele isti genetski materijal satkan od neznanja, agresije i mitomanije. Za hrvatskog ćacija nema razlike između klinastog pisma, hijeroglifa i ćirilice. Srpski ćaci je na nesigurnom terenu čak i kada treba napisati najprostiju reč đak, ć ili đ, ćaci nije siguran.
Nedavni napad na Srpski kulturni centar u Preradovićevoj ulici u Zagrebu nije samo problem hrvatskog društva, niti incident koji će se zaboraviti nakon nekoliko naslova u dnevnim novinama. Uostalom, prethodio mu je sličan incident u Splitu, a u trenutku dok pišemo ovaj tekst stiže vest da je na sreću izbegnut veći incident i napad na mlade srpske karatiste na Balkanskom prvenstvu karatea u Rijeci. Pojavno hrvatski huligani svi izgledaju isto, kao da su u radnim uniformama; crna kapuljača, crne streč farmerke.
Nekadašnji autoput Bratstva i jedinstva pretvorio se u balkanski Bermudski trougao na relaciji Beograd-Zagreb-Split oko koga na ritam bubnjeva koji prati nacionalističke pevače Baju Malog Knindzu i Marka Perkovića Thomsona narod pada u trans
Samo 400 kilometara dalje, s druge strane granice ispred Narodne skupštine u Beogradu vidimo gotovo identične pojave, samo pod drugim zastavama i parolama. Nekadašnji autoput Bratstva i jedinstva pretvorio se u balkanski Bermudski trougao na relaciji Beograd-Zagreb-Split oko koga na ritam bubnjeva koji prati nacionalističke pevače Baju Malog Knindžu i Marka Perkovića Tompsona narod pada u trans. Tu muzika nije bitna, važne su reči koje prvog suseda i neistomišljenika dehumanizuju pretvarajući ga u čudovište s druge planete, u neprijatelja koga treba uništiti.
Naše i njihove vucibatine
U Zagrebu crne dukserice, kapuljače, pokliči „Za dom spremni“ (što je bila glavna verbalna oznaka fašističke paradržave NDH), pokušaj da se preplaši i zatre sve uži i tešnji kulturni prostor kome pripada srpska manjina.
U Beogradu crne dukserice, kapuljače, psovke upućene majci koja je izgubila dete, napadi na studente i novinare koji se pogrdno nazivaju ustašama, poruke o „izdajnicima” i četničke pesme.
U Zagrebu crne dukserice, kapuljače, pokliči „Za dom spremni“ (što je bila glavna verbalna oznaka fašističke paradržave NDH), pokušaj da se preplaši i zatre sve uži i tešnji kulturni prostor kome pripada srpska manjina
Šatorsko naselje Ćacilend na javnom dobru kao što je beogradski Pionorski park i tipovi sličnih fizionomija okupljeni na jednom od najprepoznatljivijih mesta u Splitu, na rivi. Na prvi pogled dva različita konteksta i pozadine. A zapravo ista sociološka formula: frustracija, bes i praznina preobučeni u patriotizam. I, naravno, kriminal. Ni jedni ni drugi ne znaju šta tačno brane, ali vrlo dobro znaju protiv koga viču i od koga treba da dobiju dnevnicu. Njihov svet je jednostavan: „mi“ i „oni“ plus keš-isplata ili neke druge kratkoročne pogodnosti bilo da su fudbalski navijači ili penzioneri. „Mi“ – navodno čuvari nacije. „Oni“ – uvek neprijatelji, makar to bila žena koja traži pravdu za mrtvo dete ili manjinska zajednica koja želi da proslavi sopstvenu kulturu kroz najbezazlenije umetničke forme poput folklora i plesa.
Dok u Hrvatskoj pevaju ustaške pesme ispred Srpskog kulturnog centra u Zagrebu i na splitskoj rivi, kod nas u Srbiji, u potpunoj inverziji razloga i povoda za okupljanje, predsednica Narodne skupštine Ana Brnabić, studente iz sopstvene zemlje naziva ustašama a uz njene izjave ide muzička pratnja iz Ćacilenda u slavu đenarala Draže. Potpuno van konteksta i zdravog razuma. Svako suprotstavljanje ćacijima, “našim” ili “njihovim” nosi rizike po sopstvenu bezbednost.
Osamdeset godina nakon formalnog poraza fašizma u Evropi pojavljuju se grupe koje kao da nastavljaju ono što je započeto, a po njima – nedovršeno. Paradoks je u tome što su u dve najveće bivše jugoslovenske republike, Srbiji i Hrvatskoj, takve pojave istovremeno i deo državnih projekata i štićenici država ma koliko se to negiralo. Koriste se kada zatreba buka, kada treba zastrašiti neistomišljenika, kada treba prikriti vlastita nedela i realne probleme. A kad padne zavesa – biće zaboravljeni, do sledeće prilike.
Na našu žalost, nemamo izbor između dva zla – jer su nas snašla oba i ostaje nam samo da konstatujemo: hrvatski huligani – ili, kako ih je njihov predsednik Milanović nazvao, bitange i vucibatine – koji su napali srpsku decu u Splitu, to su učinili zato što su ta deca Srbi. Jer im je vera, ime, ili samo naglasak bio dovoljan razlog za mržnju.
U Beogradu crne dukserice, kapuljače, psovke upućene majci koja je izgubila dete, napadi na studente i novinare koji se pogrdno nazivaju ustašama, poruke o „izdajnicima” i četničke pesme
S druge strane, naše domaće bitange i vucibatine, one koje su se ušančile u Pionirskom parku, napadaju sopstveni narod. I to ne bilo koga – nego njegov najbolji deo, studente i omladinu, i onaj najranjiviji – majku koja je izgubila dete. U njihovom svetu, nasilje je patriotizam, a poslušnost – dokaz ljubavi prema otadžbini.
Gde je Šapić da nešto kaže
A ako već pravimo poređenja, red je da primetimo i sledeće: hrvatska policija je reagovala brzo. Devet napadača u Splitu je uhapšeno i poslato u istražni pritvor na 30 dana. U Srbiji, međutim, batinaši koji su prošle godine nasrtali na studente tokom mirnih okupljanja postali su heroji vlasti. Njihovo šatorsko naselje proglašeno je „ostrvom slobode“, a svi do jednog izgrednika pomilovani su – lično, od strane predsednika Republike. Jer, kako stvari stoje, svaka vlast ima svoje junake.
Naše domaće bitange i vucibatine, one koje su se ušančile u Pionirskom parku, napadaju sopstveni narod. I to ne bilo koga – nego njegov najbolji deo, studente i omladinu, i onaj najranjiviji – majku koja je izgubila dete. U njihovom svetu, nasilje je patriotizam, a poslušnost – dokaz ljubavi prema otadžbini
Reagujući na napade na sprski kulturni centar u Zagrebu i Splitu gradonačelnik Zagreba, Tomislav Tomašević, izjavio je: “Zagreb i Hrvatska se ne vole pozivanjem na NDH.” Pokušavamo da se setimo šta je imao da kaže naš gradonačelnik A. Šapić kada je iz šatora Ćacilenda treštala muzika koja je sasvim sigurno uznemiravala i iritirala majku koja sopstvenim žrtovanjem oplakuje svoje dete i traži pravdu. Zar je ta vrsta surovosti i nehumanosti deo srpske tradicije koja im je svima u ustima?
U regionu gde se pojmovi slobode, patriotizma i pravde svakodnevno izvrću do neprepoznatljivosti, ćaciji su jedini zaista „integrisani“ fenomen: ista lica, iste poze, ista mržnja, iste crne uniforme – samo se zastave menjaju. Ono što je zaista zajedničko svim tim nasilnicima nije fiziologija – već balkanska patologija duha: potreba da se nasiljem potvrdi pripadnost, da se mržnja pretvori u dokaz identiteta.
I zato – splitska riva, beogradski Pionirski park, svaka kapuljača na balkanskom asfaltu — sve govori isto: Kad država više ne razlikuje patriotizam od nasilja, bilo ono fizičko ili verbalno, a društvo ćuti i toleriše ga, fašizam, primitivizam i agresija ne marširaju. Oni šetaju. U trenerci.
