- U kojoj meri je tajna politička policija u Jugoslaviji, uključujući tu sve njene organizacione inkarnacije (Ozna, Udba, SDB), bila svemoćna i kako su od nastanka socijalističke države šverc i veze državnih institucija s organizovanim kriminalnim grupama njeno stalno (tajno) obeležje
- Zašto koalicija DOS nakon petooktobarskih promena nije izvršila odlučnu i celovitu reformu službi bezbednosti u Srbiji, iako su njeni lideri bili svesni nužnosti takve reforme?
- Koje su posledice propuštenih prilika za sveobuhvatnom reformom službi bezbednosti?
- Zašto se Savet za nacionalnu bezbednost i Biro za koordinaciju rada službi – koriste, pre svega, u svrhe potčinjavanja službi bezbednosti partijskoj kontroli?
- Zašto su službe bezbednosti zadržale policijska ovlašćenja i pravo učešća u kriminalističkim istragama u svrhu vođenja sudskih postupaka?
- Zašto službe bezbednosti u praksi rada ispoljavaju svojstva osobena za političku policiju
- Zašto su od 2014. godine dodatno ojačali klijentski odnosi političkih vlasti i službi bezbednosti?
- Zašto je moguć „povratak na staro“, kada su službe bezbednosti bile instrument u očuvanju vladajućeg režima?
Naime, Zaštitnik građana je utvrdio da su pripadnici VBA nakon incidenta, pre policije, prikupljali izjave potencijalnih svedoka, kao i da su od obezbeđenja Komercijalne i Alfa banke u blizini incidenta uzeli snimke nadzornih kamera. Tokom prikupljanja podataka od pravnih i fizičkih lica, VBA se pozivala na dve strane na dva različita pravna osnova, iako se, zapravo, radilo o istoj činjeničnoj i pravnoj stvari. Pored toga, VBA nije o svim stečenim saznanjima od značaja za postupke u toku preko Ministarstva odbrane odmah upoznala nadležno javno tužilaštvo. U ovakvim situacijama, Zakon o VBA obavezuje Agenciju da sarađuje s policijom i BIA, te da saznanja i informacije blagovremeno prosleđuje drugim institucijama, a ne da samostalno tajno obavlja istrage.
Ovaj incident je bio povod i da Odbor za kontrolu službi bezbednosti održi posebnu sednicu, u januaru 2015, na kojoj je Zaštitnik građana obelodanio još jedno, važnije potencijalno nezakonito postupanje VBA. Naime, tokom sednice je objavio da je dobio kopiju dokumenta VBA od penzionisanog pripadnika ove agencije iz kojeg se vidi da je VBA pratila aktivnosti jedne opozicione političke partije. Kopija dokumenta je zapravo sadržala izveštaj Drugog regionalnog centra VBA o pripremama za političku aktivnost određenih političkih organizacija, njihovih lidera, članova i simpatizera, s napomenom da nema indicija o ugroženosti Vojske Srbije i Ministarstva odbrane, ali da će, uprkos tome, prikupljanje podataka biti nastavljeno. Na ovoj sednici, predstavnici vladajućeg SNS-a osporavali su autentičnost dokumenta, ali je kasnije, u martu 2015, Odbor u sprovedenoj nadzornoj poseti Direkciji VBA potvrdio njegovu verodostojnost, te je zaklјučio da sadrži deo podataka i saznanja koji nisu u skladu sa zakonom propisanim delokrugom rada VBA. Na istoj sednici je Odbor naložio generalnom inspektoru vojnih službi da izvrši kontrolu zakonitosti prikupljanja podataka VBA u vezi s ovim dokumentom, te da o tome izvesti Odbor.
Uprkos kritikama, izmenama Zakona o Vojsci Srbije uvedena je odredba da Vojna policija „po odluci ministra odbrane poslove obezbeđenja određenih ličnosti i protivterorističke zaštite vrši i van Ministarstva odbrane i Vojske Srbije“
Odbor je na sednici, održanoj aprila 2015. godine, razmatrao izveštaj generalnog inspektora o vanrednom nadzoru VBA, ali je na osnovu njega zaključio da je VBA podatke o aktivnostima SRS-a pribavila razmenom sa srodnim službama. Navedeno je da je razlog za prikupljanje podataka razmenom s drugim bezbednosnim akterima bezbednosna zaštita snaga, objekata, sredstava i aktivnosti, kao i štićenih lica, odnosno predsednika Vlade Srbije, koji je u to vreme bio Aleksandar Vučić. Na istoj sednici je zaključeno da Odbor podržava predlog generalnog inspektora službi da Savet za nacionalnu bezbednost, u skladu s Uredbom o određivanju poslova bezbednosne zaštite određenih lica i objekata, u što kraćem roku donese odluku o kontraobaveštajnoj i bezbednosnoj zaštiti premijera Republike Srbije. Na ovaj način je indirektno priznato da je prikupljanje podataka u cilju bezbednosne zaštite premijera rađeno bez valjane pravne osnove.
U ovom konkretnom slučaju postoje dva glavna problema. Najpre, Ministarstvo odbrane i VBA sprečili su Zaštitniku građana da izvrši kontrolu VBA ovim povodom, a kako čitav slučaj ne bi ostao formalno neistražen, Odbor za kontrolu službi bezbednosti pozvao je generalnog inspektora da obavi kontrolu, za šta Odbor nije nadležan. Drugo, tadašnji generalni inspektor je bio penzionisani oficir, koji je neposredno pre penzionisanja bio šef organizacione jedinice za primenu operativno-tehničkih mera u VBA. Prema rečima bivšeg zaposlenog u instituciji Zaštitnika građana, „zapravo taj generalni inspektor je trebalo da utvrdi da li je bilo nezakonitosti u radu za koji je on bio neposredno odgovoran. Dakle, trebalo je da utvrdi da li je on odgovoran za navedene nezakonitosti, što je neverovatno.“
Tumačeći ovako široko i rastegljivo nadležnosti i ovlašćenja VBA, može se zaključiti da se gotovo svaka aktivnost političkih organizacija i pojedinaca može naći u zahvatu VBA ako postoje i najmanje indicije da postoji mogućnost ugrožavanja bezbednosti vojnih objekata i osoba koje oni štite. A VBA i Vojna policija štite civile, nosioce državnih funkcija van MO i VS (npr. sudije i tužioci), što stručna javnost osporava već dugi niz godina. Uprkos tim kritikama, izmenama Zakona o Vojsci Srbije uvedena je odredba da Vojna policija „po odluci ministra odbrane poslove obezbeđenja određenih ličnosti i protivterorističke zaštite vrši i van Ministarstva odbrane i Vojske Srbije“. Na taj način je zapravo legalizovana dugogodišnja loša praksa da vojne službe pružaju zaštitu civilima – nosiocima najviših državnih funkcija, ali je i uvedeno da ministar odbrane praktično može da dodeli vojno obezbeđenje kome želi.
Koncentracija obaveštajnih informacija u vojnom štabu
Početkom decembra 2015. godine, tadašnji ministar odbrane, Bratislav Gašić obavestio je javnost da je u okviru Ministarstva odbrane formiran poseban štab zadužen da se stara o bezbednosti tadašnjeg predsednika Vlade, Aleksandra Vučića. Štab čine predstavnici VBA i VOA, a u njega se slivaju sve informacije iz BIA i MUP-a relevantne za sveobuhvatnu bezbednosnu zaštitu premijera. Prema rečima Gašića, „subordinacija svih bezbednosnih službi daje dovoljno podataka kojima se svakodnevno bavi posebno formiran štab u Ministarstvu odbrane“. Neposredan povod za javno obelodanjivanje da je formiran ovaj poseban vojni štab za zaštitu premijera bilo je to što je osam puta za 24 sata na adresi na kojoj stanuje premijer zatečen pripadnik kriminalne grupe, koji je do 2009. godine bio i pripadnik specijalnih policijskih jedinica MUP-a Srbije.
Isprva se činilo da informacija o formiranju štaba predstavlja medijski spin vlasti, ali nekoliko intervjua sa stručnjacima za bezbednost i (bivšim) pripadnicima službi bezbednosti ukazivalo je da je štab zaista i formiran. „Ne, nije medijska patka. Vojska je stvarno formirala taj nazovi štab. Sad je ona glavna.“ Na upitnik istraživača BCBP-a, MO je odgovorilo da je „odrednica `štab` neformalnog karaktera i podrazumeva, pre svega, grupu ovlašćenih lica bezbednosne strukture u MO i VS, čije se radne obaveze odnose na preduzimanje mera bezbednosne zaštite prema određenim licima. Iz navedenog može se zaključiti da nivo mera koje se preduzimaju nisu vezane za formiranje ili neformiranje posebnih bezbednosnih formi, već se preduzimanje mera bezbednosne zaštite određenih lica zasniva na trenutnim bezbednosnim procenama ugroženosti.“
Tomislav Nikolić, novi predsednik Srbije, odlučio je da ga ne obezbeđuju „Kobre“, već MUP Srbije. Ovde se očigledno radi o tome da nosioci najviših državnih funkcija samovoljno odlučuju ko će se starati o njihovoj bezbednosti
Formiranje štaba je veoma problematično iz nekoliko razloga. Najpre, nijednim pravnim aktom nije propisano da su vojne službe bezbednosti nadležne za koordinaciju bezbednosno-obaveštajnih poslova u oblasti zaštite visokih državnih funkcionera. Za koordinaciju službi bezbednosti nadležan je Savet za nacionalnu bezbednost, a za usklađivanje njihovog operativnog rada Biro za koordinaciju službi bezbednosti. Ministarstvo odbrane u odgovoru na upitnik BCBP-a jeste naglasilo da, prema Zakonu o osnovama uređenja službi bezbednosti, Biro za koordinaciju osniva mešovite radne grupe za operativne zadatke koji se izvršavaju operativnim usklađivanjem delatnosti i utvrđuje njihove zadatke. Ali, ovde i dalje ostaje problem da vojne službe nisu nadležne za ove poslove izvan MO i VS. Inače, u momentu kada je formiran štab, odnosno grupa za zaštitu premijera Aleksandra Vučića, na čelu Biroa se nalazio Vučić.
Međutim, i pre formiranja ovog štaba VBA, i „Kobre“ su pružale bezbednosnu zaštitu premijeru Srbije Aleksandru Vučiću, iako to nije imalo pravno utemeljenje. U javnosti se kao razlog za to pominjalo da su VBA i „Kobre“ obezbeđivale Vučića dok je bio ministar odbrane, te da je on stekao poverenje u vojne telohranitelje, pa ih je uz sebe zadržao i po preuzimanju funkcije predsednika Vlade. Pravo političara, nosioca najviših državnih funkcija, da samostalno odlučuju ko će se starati o njihovoj bezbednosti utemeljeno je još u vreme Borisa Tadića, predsednika Srbije od 2004. do 2012. godine, koga su kao ministra odbrane Srbije i Crne Gore (2003–2004) obezbeđivali VBA i „Kobre,“ koje je, kada je postao predsednik Srbije, povukao sa sobom. Nasuprot tome, Tomislav Nikolić, novi predsednik Srbije, odlučio je da ga ne obezbeđuju „Kobre“, već MUP Srbije. Ovde se očigledno radi o tome da nosioci najviših državnih funkcija samovoljno odlučuju ko će se starati o njihovoj bezbednosti, u zavisnosti od toga u koga imaju lično najviše poverenja, a ne obraćajući pažnju na bezbednosno-obaveštajni sistem i pravne propise.
Prema oceni bivšeg zaposlenog u instituciji Zaštitinika građana ovo je bio svojevrsan test lojalnosti Vučiću: „E tu su se Gašić i Cvetković pokazali. Blokirajući kontrolu Zaštitnika pokazali su da su verni Vučiću i porodici“
Iako je ova loša praksa postojala i ranije, formiranje ovog štaba predstavlja dodatno nazadovanje u ovom pogledu, jer su sada VBA i VOA postale glavni centri u koje se slivaju bezbednosno-obaveštajne informacije, a „vojni štab“ je postao glavni koordinator poslova bezbednosne zaštite. Glavno utemeljenje ovog rešenja, čini se, nije u analizi prethodne prakse, te promeni sistema i propisa na osnovu toga, već u ličnim odnosima i poverenju političara. Naime, Bratislav Gašić je kao ministar odbrane i visoki partijski funkcioner pokazao visoku lojalnost Aleksandru Vučiću kada je sprečio zaštitnika građana da izvrši kontrolu Ministarstva odbrane i VBA, početkom 2015. godine. Povod za ovu kontrolu je bio incident tokom Parade ponosa, kada su pripadnici Žandarmerije primenili prekomernu fizičku silu na bratu tadašnjeg premijera Aleksandra Vučića i bratu tadašnjeg gradonačelnika Beograda Siniše Malog, kao i na njihovo obezbeđenje sastavljeno od pripadnika „Kobri“. Vučić je ovaj incident video kao napad ne samo na njegovog brata već i na njega i njegovu celu porodicu, te je, sledstveno tome, i svaka kontrola zaštitnika građana o tome zašto i kako su „Kobre“ obezbeđivale privatne ličnosti smatrana kao dodatni napad na Vučića. Prema oceni bivšeg zaposlenog u instituciji Zaštitinika građana ovo je bio svojevrsan test lojalnosti Vučiću: „E tu su se Gašić i Cvetković pokazali. Blokirajući kontrolu Zaštitnika pokazali su da su verni Vučiću i porodici.“
Da formiranje vojnog štaba za zaštitu tadašnjeg premijera nije imalo ne samo pravnog već i praktičnog utemeljenja, te da se upravo radilo o pokazivanju partijske vernosti i dodvoravanju partijskom vođi, ukazuju i dva kasnija događaja. Najpre, oktobra 2016. godine, skoro godinu dana od formiranja štaba, pronađen je arsenal oružja u blizini kuće porodice Vučić. Najviši državni funkcioneri, uključujući tu i ministra unutrašnjih poslova, izrazili su ozbiljnu sumnju u efikasnost rada bezbednosno-obaveštajnih službi u pružanju bezbednosne zaštite premijeru. Momir Stojanović, bivši načelnik VBA i bivši predsednik Odbora za kontrolu službi bezbednosti je povodom rečenog incidenta kazao: „To mi otvara sumnju da se po pitanju obezbeđenja premijera ne zna ko šta radi…“
Širenje tajnog nadzora
Kao što smo prethodno prikazali, da bi službe bezbednosti primenile posebne mere tajnog nadzora kojima se značajno ograničavaju prava građana, one moraju prethodno da pribave saglasnost nadležnog suda. Međutim, u praksi se javlja niz problema, koje ćemo u ovom delu teksta detaljno objasniti. Najpre, prema poslednjim javno dostupnim podacima, telekomunikacioni i internet operateri još uvek nisu ugradili opremu i programe koji bi im omogućili da neizbrisivo beleže kada službe bezbednosti i policija tajno nadziru komunikacije, te je zbog toga nadzornim i kontrolnim telima nemoguće da utvrde da li su ovi akteri primenjivali posebne mere i bez sudskog odobrenja. Ovaj problem je posebno izražen kod pristupa zadržanim podacima, jer ovu meru službe bezbednosti i policija najviše koriste, a zakon im omogućava da pristupe zadržanim podacima na dva načina: slanjem zahteva operaterima (što se beleži) i direktno u realnom vremenu, bez upućivanja zahteva. Evidencije koje operateri vode zasnovani su na zahtevima za pristup zadržanim podacima, dok pristupi u realnom vremenu ostaju tako van evidencija. Do prošle godine samo je jedan telekomunikacioni operater, Telenor, instalirao opremu za beleženje zadržanih podataka u realnom vremenu, te je i vodio njihovu evidenciju od 2014. do 2017, iako je to obaveza svih operatera. Međutim, pored ove obaveze, ali i dosadašnje dobre prakse, Telenor je bez objašnjenja prestao da vodi evidenciju od 2018. godine, što samo dodatno podgreva sumnje o nekontrolisanom i rastućem direktnom uvidu u zadržane podatke.
Mediji pod kontrolom službi ili partije, što je danas gotovo isto, prvo lansiraju neku laž ili poluistinu o tebi, da se družiš sa krimosima i stranim bezbednjacima, a onda im je to razlog da te zakonito stave na mere
Dodatni problem predstavlja to što se monitoring centar nalazi u prostorijama BIA i tu će se nalaziti do sticanja uslova za njegovo uspostavljanje kao nezavisnog tela. To znači da BIA fizički kontroliše opremu za aktiviranje presretanja komunikacija, te da policija i VBA obavljaju tajno presretanje komunikacije preko BIA. Bezbednosno-informativna agencija, odnosno pojedinci u njoj, tako imaju mogućnost uvida u tajne operacije VBA i policije, ali i mogućnost (tajnog) uticaja na njih.
Za primenu mera tajnog prikupljanja podataka potrebno je i da postoje osnovi sumnje koji predstavljaju grupu indicija, odnosno činjenica i okolnosti koji posredno ukazuju da neko lice, grupa ili organizacija priprema radnje usmerene protiv bezbednosti i interesa države i društva, odnosno da priprema ili da je izvršila teško krivično delo. Osnov sumnje predstavlja polaznu osnovu za istrage koje vode državni organi, te zato ne sme biti puko nagađanje ili spekulisanje, već mora imati određeni stepen verovatnosti. Sumnja mora biti zasnovana makar na dve indicije o konkretnim akterima koji predstavljaju moguće izvore bezbednosne pretnje ili počinioce krivičnih dela.
Međutim, kontrolne i nadzorne institucije, kao i novinari, uočili su da dolazi do dve vrste deformacija principa postojanja osnova sumnje za primenu mera tajnog nadzora. Najpre, službe bezbednosti same proizvode osnove sumnje tako što tabloidi i mediji u kojima one imaju svoje saradnike objave neku vest koja onda predstavlja osnov da one pokrenu istragu, odnosno da primene neke od mera tajnog prikupljanja podataka. Istraživački novinar je taj mehanizam opisao na sledeći način. „Mediji pod kontrolom službi ili partije, što je danas gotovo isto, prvo lansiraju neku laž ili poluistinu o tebi, da se družiš sa krimosima i stranim bezbednjacima, a onda im je to razlog da te zakonito stave na mere.“ Sudovi u ovakvim slučajevima odobravaju predloge za primenu mera tajnog nadzora, jer su ispoštovani svi formalni elementi za odobravanje. A i da nisu ispoštovani formalni razlozi, „kada se na čelu suda koji odobrava mere nalazi čovek koji je prijatelj lidera partije, sudsko odobrenje se lako dobija“. Veoma je ilustrativan primer novinarke Ljilje Smajlović, koja je bila prisluškivana zakonito: „Saša Janković kaže: `Ljiljo, jel` ti znaš kako su tebe prisluškivali?` Kaže: `Prisluškivali su te zakonito sa potpisom sudije Vrhovnog suda, prisluškivali su te kao Jocu narko-dilera.`“
Problem je angažovanje privatnih aktera za izvođenje tajnih operacija, uključujući tu i tajni nadzor. Nedemokratski režim Viktora Orbana u susednoj Mađarskoj koristio je usluge izraelske privatne obaveštajne kompanije za tajni nadzor i pokušaj diskreditacije jedne nevladine organizacije
Drugi problem je to što osnov sumnje o ugrožavanju bezbednosti bude neka aktivnost pojedinaca ili grupa koja je uobičajena za demokratske poretke i ne može ni na koji način ugroziti nacionalnu bezbednost. To može biti, na primer, organizovanje neke tribine, aktivnost na društvenim mrežama, istraživanje o raznim društvenim i političkim temama i sl. Ovu nepravilnost je utvrdio Zaštitnik građana 2014. godine, prilikom kontrole BIA: „Aktivnosti koje su navedene kao razlog za primenu posebnih mera (a na osnovu čega je sud, činjenica je, te mere odobrio), Zaštitnik građana smatra svojstvenim demokratskom društvu i lišenim elemenata protivpravnosti.“ Na osnovu toga je preporučio da BIA „preispita i unapredi svoje tumačenje pojma „xxxxxxxxxxx xxxxxxxxxx“, a u skladu sa demokratskim tekovinama i suštinom slobode xxxxxxxxxxxxxxxxxx, kako su one predviđene i zaštićene Ustavom Srbije i ratifikovanim međunarodnim dokumentima.“
Još su četiri veoma važna problema koja se odnose na tajni nadzor i moguće zloupotrebe. Najpre, na mere tajnog nadzora ne stavlja se direktno osoba koja se želi nadzirati, već su formalno pod merama tajnog nadzora osobe koje su u (čestom) kontaktu s glavnom metom nadzora. Na taj način se, zapravo, dolazi do značajnih podataka i informacija o osobi za koju nije ni traženo sudsko odobrenje za tajni nadzor. Drugi veliki problem predstavlja to što se tajni nadzor i presretanje komunikacija obavljaju ne samo preko telekomunikacionih operatera već i preko mobilnih uređaja, kojima samostalno raspolažu službe bezbednosti i policija, a verovatno i privatni akteri. To praktično znači da službe bezbednosti mogu i bez naloga suda da vrše tajno presretanje komunikacija. Čak je bivši predsednik Srbije, Tomislav Nikolić, izrazio sumnju da ga na ovaj način prisluškuju. Upravo zbog velikih mogućnosti, ali i realnog iskustva zloupotreba ovih mobilnih uređaja, u Severnoj Makedoniji se razmatraju modaliteti nadzora i kontrole nad njima.
Treći problem je angažovanje privatnih aktera za izvođenje tajnih operacija, uključujući tu i tajni nadzor. Nedemokratski režim Viktora Orbana u susednoj Mađarskoj koristio je usluge izraelske privatne obaveštajne kompanije za tajni nadzor i pokušaj diskreditacije jedne nevladine organizacije. Četvrti problem predstavlja, zapravo, kombinaciju prethodna dva, odnosno kada se partiji odani ljudi postavljaju na važne pozicije u službama koje se bave tajnim nadzorom i operacijama, a onda im se neformalnim kanalima izdaju (nelegalni) zadaci tajnog nadzora kritičara vlasti. Oni pritom koriste resurse državnih institucija, ali angažuju i privatne aktere (autsorsuju), poput privatnih detektivskih agencija i kvazinevladinih organizacija. Brojni nerešeni slučajevi tajnog nadzora, obijanja stanova i pretnji koje su aktivisti i novinari u Srbiji prijavili nadležnim institucijama, a ostali su potpuno nerešeni, samo ojačavaju sumnju da je sve ovo postala redovna pojava u Srbiji.
