Svakim danom bili ste sve duhovitiji – pred obeležavanje prve godišnjice pada nadstrešnice u Novom Sadu. Jedan od bisera prosuli ste kad vas je novinarka upitala – svi čekaju tu subotu, je l’ očekujete da će proći mirno? Lenjo ste stavili prst ispod naočara, protrljali ste levo oko i upitali ste – aaa, štaaa? U subotu ima neka utakmica…? Umesto suvislog odgovora, kakav bi se očekivao od svakog normalnog predsednika, vi ste se povodom ovog tragičnog događaja, poneli nenormalno. Čemu sarkazam? Za vas je šesnaest stradalih glava – šesnaest fudbalskih lopti!!! Nestručno rekonstruisana železnička stanica – za vas je fudbalski teren!!! A studenti koji pešače – za vas su navijači!!! Kroz prizmu vašeg prljavog uma, to izgleda tako. Vama na dušu – ako je imate.
Zašto se sprdate s mrtvima? Ti ljudi izginuli su zbog vašeg javašluka. Da li je vaš odgovor mogao biti saosećajan? Da li je moglo bez crnog humora? Da li je moglo bez vašeg pućenja usana? Da li je moglo bez treptanja? Nije. Jer – to ste vi. Uobraženi. Prepotentni. Nadobudni. To što ste izgovorili, delovalo je jadno i morbidno… Jer, najmlađa žrtva imala je samo pet godina. Njena sestra devet. Zagrljene u životu, zagrljene ispod stotinu tona betona sa svojim dekom, koji je svojim telom pokušao da ih zaštiti… Još šestoro žrtava bilo je mlađe od dvadeset pet. Svi prepuni planova, želja, maštanja… A vi ste im svojom štednjom u gradnji i stavljanjem viška u džepove svojih saradnika, uzeli ono što je vrednije od novca – život. Život koji se ne kupuje. Život koji se ne prodaje. Život koji ti bog daje. S kojim pravom ste ga vi uzeli – birajući na tenderima nestručne i alave?
Ovom ogavnom izjavom, pljunuli ste i ponizili ste žrtve. Pljunuli ste njihove porodice. Pljunuli ste njihove prijatelje, poznanike… I sve normalne građane ove jadne zemlje. Zemlje u kojoj, na našu nesreću – vi vladate. Vi koji santu leda umesto srca imate. Zbog te sante koju u grudima nosite, studenti mesecima ostavljaju svoje tabane na putevima duž Srbije. Ta stopala, vi ste im odrali i raskrvavili – svojim krvavim rukama i rukama vaših saradnika i kriminogenih pajtosa. Nikad kažnjenih. Jer, vi ste zakon. Vi ste kadija. Vi ih tužite, vi im sudite… I s radošću ih oslobađate.
Vi ste im svojom štednjom u gradnji i stavljanjem viška u džepove svojih saradnika, uzeli ono što je vrednije od novca – život. Život koji se ne kupuje. Život koji se ne prodaje. Život koji ti bog daje. S kojim pravom ste ga vi uzeli – birajući na tenderima nestručne i alave?
Zbog vas je polumrtva Dijana Hrka, majka stradalog mladića odlučila da štrajkuje glađu. U Novom Sadu, ova hrabra žena rekla je – od danas, ovo je moja borba, koju moram da dovedem do kraja. Ja to moram, to je moja obaveza. Ja moram da znam, ko je ubio moje dete i ko je ubio šesnaest ljudi. Već sutradan, Dijani niste dozvolili da priđe Skupštini, na čijem stepeništu su godinama unazad, mnogi štrajkovali. Niste joj dozvolili ni da razapne šator u blizini Ćacilenda… Žena koja zbog gubitka sina, godinu dana kopni pred našim očima, danas ne sme da izrazi svoj bunt – tamo gde je upućen. Tamo su sada oni koje plaćate da bi vas štitili. Od koga? Od poštenih građana i majke koja traži pravdu za mrtvo dete! Sramota. Dok Dijana Hrka traži krivce ove tragedije, vi s krivcima talujete, vi ih branite. Nelegalni šatori u centru grada, s nelegalnim stanarima – vaša su država… Njima je tamo lepo. Bolje im je nego u zatvoru. A vi to sumnjivo mesto, sa sumnjivim stanarima, nazivate jedinim mestom slobode. Ako gledate iz ugla tih stanara, u pravu ste. Iz ugla poštenih građana, to je mesto pored kojeg imamo strah da prođemo.
Muzikom se rugate tužnoj majci
Dan nakon veličanstvenog i mirnog skupa u Novom Sadu, totalno ste odlepili. Kordone policije, pod punom opremom, izveli ste na ulice. Protiv jedne žene i građana koji su stali u njenu zaštitu. Samo dan nakon što ste se izvinili svima, koje ste pre toga pljuvali. Vaše izvinjenje, u nedelju uveče, čulo se putem gromoglasnog razglasa u centru Beograda. Treštala je muzika. Muzikom ste se rugali ovoj tužnoj majci. Muzikom ste pokazali koliko ste nemoćni. Muzikom ste pokazali koliko ste primitivni. Muzikom ste pokazali da vam di-džej ne vredi.
A, možda ste tu muziku i vi birali. Jer samo takvi – bezosećajni i sebični, ignorišu zakone i veruju babi koja tvrdi da je nadstrešnica bila teroristički akt. Pozdrav toj mojoj vršnjakinji… Nemam problem da vas voli. Nemam problem da vas brani… Nemam problem ni da se raduje toj vašoj osvetničkoj muzici i da uz nju poskakuje dok Dijana plače. Samo nek’ ne priča nešto, što treba da rade stručnjaci. Nažalost, vama je ta baba reper, a ne sudstvo i sudije. Zaboravih da ste u ulozi kadije. Sorry. Ovo izvinjenje je za strane medije, koji su odavde izveštavali o vašoj sramoti.
Uz sve prepreke koje ste građanima postavljali na putu ka Novom Sadu, uz zaustavljene vozove, polupane autobuse, oko dvesta hiljada ljudi stiglo je u ovaj tužan grad, u kojem ih je dočekala nestašica struje i vode. Parcijalno – da ne bude prozirno. Dok ste vi u Svetosavskom hramu, okruženi Kobrama i sportski odeveni, odavali zakasnelu poštu stradalima, u Novom Sadu su vaše produžene ruke, prljavo muljale, da obeshrabre građane. Vaš zao duh ni u Hramu nije mirovao. Uz sveće se još više rasplamsavao. Time ste pred Bogom pokazali da je vaše izvinjenje bilo neiskreno. Pred Bogom ste se odali. Ionako vam je to izvinjenje teško palo, jer nije u vašoj prepotentnoj naravi. Tri minuta ste ćutali, pre nego što ste se izvinili. Tri minuta trebalo vam je da pobedite svoju sujetu i da razvežete jezik – da biste rekli, to što ste rekli – i već sutradan ste to pogazili. A, izrekli ste – jer su vam pripretili stranci!!! I šta sad? Hoće li vam i sad stranci biti važni, kad pokažu kako vaši ćaci napadaju, a vi hapsite građane?
Zbog vas je polumrtva Dijana Hrka, majka stradalog mladića odlučila da štrajkuje glađu. U Novom Sadu, ova hrabra žena rekla je – od danas, ovo je moja borba, koju moram da dovedem do kraja. Ja to moram, to je moja obaveza. Ja moram da znam, ko je ubio moje dete i ko je ubio šesnaest ljudi. Već sutradan, Dijani niste dozvolili da priđe Skupštini
Šta se to događa sa vašom naravi? Raspoloženje vam je promenjivo. Crno-belo, toplo-hladno, gore-dole, tamo-amo… Ne znate kud udarate. Ne znate šta radite. A radite naopako. Godinu dana nakon tragedije proglašavate dan žalosti. Pričali ste – kao da se tragedija tog trenutka dogodila. Ako nastavite da i dalje razmišljate – sa zadrškom, očekujem da narednog trećeg maja, tri godine nakon Ribnikara, proglasite dan žalosti – tim povodom. Ionako ste ga onda, zbog utakmice odložili… Umesto u oko, stavite prst na čelo i dobro razmislite… O streljanu decu, roditelje, braću, sestre, bake, deke – tada ste se debelo ogrešili. I nikad svoj obraz niste oprali.
Nauštrb istine i nauštrb naše sudbine
Nakon svega, mogu da zaključim… Ono vaše fejk izvinjenje, verovatno je posledica vašeg druženja sa Ajnštajnom. Njega citirate, kad vam zatreba da budete pametniji no što jeste… Albert Ajnštajn je jednom rekao, slabi su ljudi oni koji vraćaju istom merom. Jaki ljudu su oni koji oproste. Najinteligentniji su oni koji ignorišu. Taman ste uvežbali ovo treće – na primeru nadstrešnice, gde krivce niste pohapsili i gde ste sve zahteve izignorisali – puklo je u Ćacilendu.
Ranjen je vaš čovek, pa ste Ajnštajnu objasnili – zašto u ovom slučaju, kao u slučaju nadstrešnice, ne želite da budete pametni. Ne možete u savremenom svetu stvari da ignorišete, ne možete da se pravite da se nekom nešto nije desilo, posebno ako je nekom život ugrožen… Pristali ste da u slučaju-slučajnog-slučaja u Ćacilendu budete glupi – u korist teorije, kako su blokaderi i opozicija, u sprezi sa stranim službama – ranili tog čoveka, ciljajući vas. Pametni ste samo kad vama odgovara da ignorišete žrtve za koje ste odgovorni. I u jednom i u drugom slučaju, držite se Ajnštajna… Na svoj način…
Zašto jednog od najumnijih ljudi sveta uzimate kako vam kad zatreba? Nije on s vama u detinjstvu vaših pet krava čuvao na vašoj livadi – pa da vi od njegovih umnih izjava, pravite vašu teoriju relativiteta – na polju njegove nauke
Zašto jednog od najumnijih ljudi sveta uzimate kako vam kad zatreba? Nije on s vama u detinjstvu vaših pet krava čuvao na vašoj livadi – pa da vi od njegovih umnih izjava, pravite vašu teoriju relativiteta – na polju njegove nauke. S obzirom da u Srbiji za vas ne važe zakoni, umesto vas odgovaraće on – jer vam je dozvolio da ga vi po svojoj meri, krojite i šijete, sluđujući građane. Nauštrb istine. Nauštrb naše sudbine.
Ajnštajne, uhapšeni ste. Ustajte iz groba i predajte se – zbog izlečenja bolesne Srbije.
