Beogradski sajam knjiga za mene je oduvek bio naša najznačajnija kulturna manifestacija, u vrlo jakoj konkurenciiji: BEMUS, FEST, FAF, BITEF. Ovogodišnji, 68. po redu, istinski teška srca bojkotujem. Nažalost, neću moći da zavirim na tezge izdavača iz regiona, čija me produkcija posebno zanima. Neću moći da se informišem o književnosti zemlje počasnog gosta, Kipra, o kojoj ništa ne znam. Guglala sam je na raznim jezicima, ali mi je pretraživač uglavnom izbacivao Elif Šafak, i neke nepoznate pesnike. Britansko-turska književnica svetskog renomea, popularna i kod nas, niti vuče poreklo sa Kipra, niti je tamo živela, ali je ispisala prelepe i potresne stranice o toj zemlji u svom romanu Ostrvo nestalog drveća. Znam zašto je Šafak odabrala baš Kipar, ali ne znam zašto su ga odabrali organizatori sajma.
Navikla sam da počasni gost ima bogatiju književnost, ne samo na našem sajmu. Dok sam živela u Parizu, i godinama posle toga, u proleće sam išla na pariski Salon knjige, koji je više puta menjao ime i selio se, a 2022. konačno se nastanio u renoviranu Gran Pale i dobio naziv Festival du Livre de Paris. Svaki put sam mnogo naučila o nekoj nacionalnoj literaturi koja mi je tada bila uglavnom nepoznata, na primer o piscima Južne Koreje, Japana, Meksika. Uživala sam u fantastičnoj atmosferi, posebno prilikom otvaranja kada sam na štandovima pila šampanjac, uz kanapee i kolače, šetala sa Žan-Pjer Fajem ili Aminom Malufom, sretala Juliju Kristevu, Tahara Ben Dželuna, Alena Mabankua, Paula Koelja, našeg Enkija Bilala, kao i počivše Umberta Eka, Karlosa Fuentesa, Žana d’Ormesona i Pola Ostera.
Ne želim da idem na sajam knjiga koji otvaraju ljudi nedostojni te počasti. Zar ministar kulture koji je zatvorio Narodno pozorište i koji ne haje za sudbinu Narodne biblioteke, čiji depoi su ugroženi izgradnjom podzemne garaže u neposrednoj blizini
Sajam knjiga u Parizu predstavlja kulturnu manifestaciju od izuzetnog značaja pa su ga često otvarali i predsednici Republike: Fransoa Miteran, Valeri Žiskar d’Esten, Žak Širak, Fransoa Oland, Emanuel Makron, čime su ukazivali čast prazniku knjige želeći da podstaknu čitanje. Danas više nema tako svečane atmosfere, sa dugačkim redovima kada svoju knjigu potpisuje neko poznato ime, a ni šampanjca. Ali ni ranije nisam u svom srcu davala prednost pariskom sajmu u odnosu na beogradski. Ćaskajući sa francuskim piscima i izdavačima, uvek sam im govorila, sa ponosom, da je njihov sajam knjiga osnovan 1981. i da je naš mnogo stariji. I da su u našoj zemlji prevodi nekih bestselera objavljeni pre nego u Francuskoj.
Danas se pitam je li išta ostalo od tog ponosa. Krunio se malo-pomalo kada su Sajmom počeli da se šepure radikalski bosovi, ali sam mislila: zanemarivi su, mi smo ipak jači. Ove godine smo pokunjeni i izduvani kao ogromna žaba: Kermit the Frog, Even američkog konceptualnog umetnika Aleksa Da Kortea, koja broji poslednje dane na pariskog trgu Vandom. Kako ta žaba izaziva polemike koje će ubrzo prestati, tako su i učesnici i neučesnici ovogodišnjeg Beogradskog sajma knjiga izloženi osudama ili pohvalama.
Naime, Sajam protiče u tamnoj senci rasprave o opravdanosti učešća zato što je otvoren i 1. novembra, kada cela Srbija daje godišnji pomen žrtvama pada nadstrešnice. I baš toga dana ulaz je slobodan za one koji doniraju dve knjige za biblioteke iz unutrašnjosti, a deo prihoda od ulaznica za ostale biće poklonjen porodicama žrtava. Krajnje licemeran postupak uprave Sajma, koja nije htela da pomeri Sajam dva dana unapred, kako bi se završio 31. oktobra, te su se neki vrlo ugledni izdavači, Clio, Geopoetika, Arhipelag et al, nakon neuspelih pregovora povukli. Najveći izdavač u regionu i na Balkanu, beogradska Laguna, kao i neki drugi koji su mesecima podržavali studente u protestu, odlučili su da se ne povuku sa Sajma, ali da ne rade 1. novembra. Sem izdavača, i mnogi pisci bojkotuju Sajam. Razumem ih, slažem se s njima, i kao književni poslenik i kao čitalac, premda ne osuđujem učesnike jer svako ima svoje razloge i pravo na svoj stav.
Moji glavni razlozi bojkota…
Kao prvo, ne želim da učestvujem u prividu normalnosti u nenormalnom društvu gde je vladajuća stranka ili, tačnije, sveznajući i svevideći Vođa gotovo uništio skoro sve kulturne događaje od kojih su neki institucija, poput FEST-a, na primer. Posmenjivao je renomirane stručnjake i doveo na čelo upravnih odbora kulturnih ustanova osobe čija imena neću ovde pominjati jer mi je i od same pomisli na njih muka. Cele ove nedelje, moje misli će biti uz studente koji pešače ka Novom Sadu, koje podržavam od prve njihove pobune i blokade, najpre potpisom s početka decembra prošle godine na listi studenata FON-a u blokadi, a zatim i na druge načine.
Pošto je kultura jedne zemlje neodvojiva od obrazovanja koje njen sistem pruža mladima, a u tom domenu se nalazi i Sajam knjiga, te Knjiga, u svemu što ona podrazumeva, ne mogu da zaobiđem stanje na univerzitetima i u školama. Vlast ne odustaje od represije prema akademskoj zajednici kao rasadniku slobode mišljenja i izražavanja. Na delu je kršenje autonomije univerziteta i pokušaj uništavanja Univerziteta u Beogradu, kao i mnogih drugih koji formiraju budućnost ovog društva, potom udar na elitnu Jovinu gimnaziju u Novom Sadu, zatim na Petu beogradsku gimnaziju. Ministar prosvete bi sve te ugledne škole pozatvarao i osnovao privatne, „pristojne“, u vlasništvu vladajuće klike i podobnih osoba koje gravitiraju oko nje.
Drugo, ne želim da idem na sajam knjiga koji otvaraju ljudi nedostojni te počasti. Zar ministar kulture koji je zatvorio Narodno pozorište i koji ne haje za sudbinu Narodne biblioteke, čiji depoi su ugroženi izgradnjom podzemne garaže u neposrednoj blizini, ima obraza da se slika pored profesora koji otvara Sajam, koji ne opravdava profesorski poziv. Biti profesor ne znači samo posedovati znanje i umešnost njegovog prenošenja, već i moralna načela i sistem humanih vrednosti, kao što su poštovanje ljudskog dostojanstva, empatija prema drugom i drugačijem. Biti profesor, konačno, znači i voleti svoje studente, i nikada ne zaboraviti da ste vi na univerzitetu radi njih, a ne obrnuto. Dok ovaj „otvarač“ Sajma prema studentima iskazuje samo prezir; on nikakve empatije nema prema mladima koji godinu dana protestuju jer žele da žive u pravnoj državi u kojoj se poštuju univerzalne vrednosti. Sem toga, dotični trbuhozborac Vođe po struci je istoričar, a poželjno je da Sajam otvori neki naš istaknuti pisac.
Na delu je kršenje autonomije univerziteta i pokušaj uništavanja Univerziteta u Beogradu, kao i mnogih drugih koji formiraju budućnost ovog društva, potom udar na elitnu Jovinu gimnaziju u Novom Sadu, zatim na Petu beogradsku gimnaziju
Treće, što ne treba da prođe ispod radara, jeste da na Sajmu učestvuje rođeni brat ratnog zločinca Benjamina Netanijahua za koga je Međunarodni krivični sud izdao nalog za hapšenje. Ovaj dramaturg i lekar, po stavovima alter ego starijeg brata, promovisao je u Banjaluci svoj roman Itamar K. I tom prilikom izjavio: „Jako mi je drago što sam ovde, ovo je prvi put da sam u vašoj državi, u gradu Novom Sadu“. Ne uzimam mu to za greh, ali govor mržnje i neistine koje je izneo u dva intervjua, banjalučkoj televiziji RTRS i našem Tanjugu, mogu se čuti samo na Informeru i sličnim propagandnim kanalima. Što se tiče genocida koji je Izrael počinio u Gazi, on kaže da je „Izrael bio vrlo uzdržan“ jer „stanovništvo Gaze u potpunosti podržava Hamas“. U istom tonu, smatra da islam želi da pokori ceo svet globalno i čestita Republici Srpskoj što pokazuje volju i spremnost da se tome ne pokori: „Oni verovatno žele da vas preobrate u islam“. Dok naši divni studenti iz Novog Pazara pešače 400 kilometara da bi prisustvovali komemoraciji za 16 ubijenih u padu Nadstrešnice, ovaj kontroverzni pisac razvija vrlo opasan narativ protiv muslimana.
Last but not least, na osnovu slika nasmejanih učesnika Sajma vidim da je poseta opala. Ne radujem se tome, i žao mi je što tamo neću predstaviti medijima svoj prevod novog i vrlo aktuelnog eseja Amina Malufa Lavirint zalutalih. Zalutali smo svi mi, svuda u posrnulom svetu, kao i kod nas.
