Ima li kraja agoniji u koju se pretvorilo vođenje francuske države? Mnogo je onih, pre svega na tamošnjoj krajnjoj desnici i krajnjoj levici, koji bi požurili da uzvrate – bien sûr, potrebno je samo da Emanuel Makron podnese ostavku i tako otvori put prevremenim predsedničkim izborima, umesto da se čeka na redovni termin njihovog održavanja, na proleće 2027. Štaviše, takvo mišljenje sada dele i neki koji su služili pod Makronom, poput njegovog prvog premijera Eduara Filipa. Nakon što je ostavku na premijersku dužnost podneo poslednji Makronov izabranik u nizu, Sebastijan Lekorni – ni četiri sedmice od imenovanja i jedva pola dana nakon što je objavljen sastav njegovog kabineta, a zbog burnih reakcija na pojedina kadrovska rešenja – Filip je izjavio kako bi i predsednik to trebalo da učini odmah nakon što bude usvojen budžet za narednu godinu. Samo, kako prokleti budžet progurati u većinski neprijateljski raspoloženoj Nacionalnoj skupštini?
Makron, naravno, na ostavku i ne pomišlja; to je više nego očigledno. Takav potez bio bi u tolikoj suprotnosti sa svim što se o njemu (i njegovom karakteru) zna da se postavlja pitanje zašto se akterima na francuskoj političkoj sceni – u prvom redu onima iz radikalno desnog Nacionalnog okupljanja i radikalno leve Nepokorne Francuske – čini oportunim da na tome pošto-poto insistiraju. Poštenijim se – mada ni od toga nema vajde – čini rezignirani zaključak još jednog bivšeg Makronovog predsednika vlade, Gabrijela Atala, koji je nakon Makronove odluke da Lekornija zadrži u orbiti (do kraja radne sedmice ga je i formalno ponovo imenovao za premijera, što je ovaj prihvatio „iz osećanja dužnosti“) da predsednikove odluke „više ne razume“. A Atal je, nota bene, lider Makronove stranke.
Institucionalno ustrojstvo Pete republike u startu obeshrabruje konsensualni pristup politici i načelo podele vlasti – ovde ne u institucionalnom, nego u partijskom smislu – uobičajeno u drugim evropskim demokratijama
Nema, dakle, smisla pozivati Makrona na ostavku kad je jasno da je neće podneti. Ali je smisao teško pronaći i u predsednikovom postupanju otkako je napravio (ispašće na kraju – sudbonosnu) grešku savršeno nepotrebnim, nepromišljenim raspisivanjem prevremenih parlamentarnih izbora u leto 2024, čiji je ishod – bez pravog pobednika, s tri međusobno nepomirljiva bloka približnih snaga u Nacionalnoj skupštini – doveo do toga da je upravljanje Francuskom postalo nemoguća misija. Kao što kaže ona dosetka, jednom kada se uđe u pogrešni voz, pogrešne su i sve stanice duž njegove trase; ali i to je neadekvatno poređenje, jer svaka naredna stanica pruža priliku da se iz voza izađe, a Makron to i ne pokušava. U njegovom slučaju očito je reč o nečem gorem: bandoglavom odbijanju da se greška prizna a smer kretanja promeni. U prevodu na jezik praktične politike, to bi, recimo, značilo da se – kad već to nije učinjeno odmah nakon izbora kao što je bio red – onda u nekom potonjem trenutku mesto premijera najzad ponudi onima koji su na izborima osvojili najviše glasova: četvoročlanoj koaliciji levice. Makron, međutim, od prošlog leta naovamo to nijednom nije ni pomislio da učini, jer – u slučaju Nepokorne Francuske ne bez razloga – veruje kako bi vlada predvođena levicom (a u tom bloku je stranka Žan-Lika Melanšona najjača) poništila reforme penzionog sistema, kao i druge ranije usvojene reformske mere: njegovo predsedničko nasleđe.
Makron radije bira nepopustljivost nego da se s oponentima sretne negde na pola puta; i ne posustaje u uverenju da je on uvek u pravu, dok svi drugi greše. A na to se nadovezuje i konstatacija iz članka u briselskom Politiku: „Oni koji poznaju predsednika vole da ga porede s nepopravljivim kockarom, uverenim kako mu je samo potrebno da dobije narednu partiju da bi opelješio kazino, nema veze koliko je para pre toga izgubio.“
Ali ne može se sva krivica svaliti isključivo na Makrona, koliko god neupitno bilo da je najodgovorniji za aktuelni haos koji onemogućava da se učini išta smisleno kako bi se predupredila nadolazeća kriza javnog duga i izbegao potencijalni potop nacionalnih finansija usled nesposobnosti da se pod kontrolu stavi neprekidno rastući budžetski deficit; a u dogledno vreme (sad već sasvim lako zamislivo) i za konačni dolazak krajnje desnice na vlast. Od odgovornosti se nipošto ne mogu izuzeti ni viši ešeloni političke elite, čiji pripadnici – ukazuje se s raznih strana – o malo čemu drugom i razmišljaju osim o izborima za šefa države. „Realnost je da svi samo misle na predsedničke izbore“, konstatuje u drugom članku u Politiku Žil Gresani, direktor časopisa Gran kontinan. „U Francuskoj gotovo svaki politički akter srednjeg i višeg ranga (…) zamišlja šta bi radio kad bi se našao na mestu predsednika republike.“
Ipak, kao ni Makronova jupiterska poza, ni ta galska samoljubivost – lako uočljiva u mnogim francuskim liderima prošlog i sadašnjeg doba – ne bi nužno bila toliki problem da institucionalno ustrojstvo Pete republike nije takvo da u startu obeshrabruje konsensualni pristup politici i načelo podele vlasti (ovde ne u institucionalnom, nego u partijskom smislu), uobičajeno u drugim evropskim demokratijama.
Foto: Thomas Hubert / Sipa Press / Profimedia
Kao što se ovih dana učestalo podseća sa svih strana, taj sistem – osmišljen kako bi se izbegle slabosti Četvrte republike, perioda obeleženog nestabilnošću i čestim smenjivanjem vlada – optimizovan je tako da glatko funkcioniše samo u idealnim uslovima, kad šef države (s izuzetno širokim ovlašćenjima za evropske standarde) uživa apsolutnu većinu u parlamentu. Već u okolnostima kada mesto predsednika drži jedna politička opcija, a u Nacionalnoj skupštini većinu ima neka druga – onome što je i u međunarodni politički govor ušlo kao kohabitacija – stvari se iz očiglednih razloga komplikuju. Ali se u proteklih još malo pa godinu i po ispostavilo da je od toga još gore stanje u kome fragmentisanu Nacionalnu skupštinu ne kontroliše nijedna politička snaga, niti pak bilo koja od njih pokazuje spremnost za pronalaženje zajedničkog jezika s drugima. A zašto je ne pokazuju? Pa zato što nisu navikle da to čine; takvo postupanje jednostavno nije deo francuske političke kulture, što bi se reklo.
Saberite, onda, beskrajno tvrdoglavog i arogantnog šefa države oko koga se – jer je sistem tako podešen – vrti politički život zemlje; partije koje nemaju inklinaciju da, kad to nužda nalaže, u duhu parlamentarizma zajedno tragaju za kompromisom; političku klasu prepunu nadobudnih pretendenata na najvišu državnu funkciju; opštu društvenopolitičku klimu u Evropi i svetu, gde se gotovo bez izuzetka svuda registruje gubitak poverenja u demokratske institucije, pa i samu demokratiju kao oblik vladavine; opšte osećanje resantimana koje, neizbežno praćeno netrpeljivošću, polako preplavljuje i dojučerašnje oaze (relativne) demokratske normalnosti… I šta dobijete?
Institucionalno ustrojstvo Pete republike u startu obeshrabruje konsensualni pristup politici i načelo podele vlasti – ovde ne u institucionalnom, nego u partijskom smislu – uobičajeno u drugim evropskim demokratijama
U francuskom slučaju, Nacionalni front kao još za dugo vremena pojedinačno najjaču stranku; a Marin le Pen ili – u slučaju da joj dogodine bude potvrđena petogodišnja zabrana kandidovanja za javne funkcije – njenog naslednika na čelu partije, Žordana Bardelu, u bliskoj budućnosti na mestu premijera i(li) predsednika. Ako i Francuska bude sledila evropski trend (već viđen u skandinavskim zemljama i Holandiji, recimo; tim putem bi za koju godinu, posle narednih izbora, mogla da krene i Velika Britanija) uspostavljanja saradnje umerene i krajnje desnice – kao zaludnog manevra kojim prva pokušava da kontroliše/neutrališe/pacifikuje potonju – pitanje u kom trenutku će se to dogoditi više se neće postavljati sa „ako“, već sa „kad“.
Da li je išta od ovoga premijeru iz nužde prolazilo kroz glavu prilikom sastavljanja svog drugog kabineta? Ne bi se reklo. Sastav nove vlade u personalnom, pa time ni u ideološkom smislu nije bitno drugačiji od onog zbog koga se sedam dana ranije digla galama koja je rezultirala Lekornijevom ostavkom – s dva zanimljiva izuzetka. Ovog puta u nju nije ušao Bruno le Mer, na svim stranama omraženi bivši Makronov ministar finansija (objašnjenje za tu omrazu je, jasno, u načinu na koji je upravljao državnim finansijama, što sad stiže na naplatu), koga je Lekorni u prvom navratu uzeo za ministra odbrane. Ali nije bilo mesta ni za Bruna Retajoa, lidera nekada moćnih Republikanaca i sad već bivšeg ministra unutrašnjih poslova, koji se prethodno upravo zbog uključivanja Le Mera u vladu narogušio na Lekornija i naterao ga na povlačenje, od koga će onda ovaj na Makronovo insistiranje odustati…
Smarajuće? Zamislite kako je tek Francuzima.
U svakom slučaju, umesto obećanog kabineta „obnove i diverziteta“ – i uprkos zahtevima iz potencijalno konstruktivnijeg dela opozicije (a to znači manje-više svi osim Nacionalnog okupljanja i Nepokorne Francuske) da izbor ministara odražava korekciju kursa kako bi uopšte moglo da se govori o eventualnoj podršci vladinom predlogu budžeta za narednu godinu – Lekorni i u drugom navratu nudi manje-više isto, a s očekivanjem da prođe drugačije. Ili možda ne: odmah je stavio do znanja da bi, ako stvari ne krenu kako se nada, ostavku brzo mogao ponovo da podnese.
Makar se nije sapleo u prvim danima (tehnički drugog) mandata. Već u prvoj sedmici, i to u istom danu, Lekorni je preživeo dva glasanja o poverenju: prvo koje je inicirala Nepokorna Francuska (nategnuto), drugo Nacionalno okupljanje (glatko). A preživeo ih je jer je prethodno obećao da će primena penzionih reformi biti odložena za period nakon predsedničkih izbora, pa se socijalisti nisu pridružili onima koji su glasali za rušenje premijera i njegovog netom formiranog kabineta.
Sledeća prepreka koju nova vlada treba da preskoči sada je, dakle, usvajanje budžeta za 2026. Videćemo kako će to proći.
