Francuska je upravo oborila jedan nesvakidašnji rekord. Njen premijer, Sebastijan Lekorni, podneo je ostavku manje od 24 sata nakon što je popunio mesta u svom kabinetu. Za zemlju koja ustavom iz 1958. institucionalnu stabilnost temelji na političkom primatu predsednika, ovo je ogroman politički šok.
Kako je Francuska stigla dotle? U trenutku kad pritisak tržišta raste – budući da je nivo zaduženosti zemlje iz dana u dan sve neodrživiji – šta bi sledeće moglo da se očekuje?
Krpljenje održivih koalicija, uz veliki utrošak vremena, uobičajeno je diljem EU. Ali francuski politički sistem taj proces čini problematičnijim zbog svoje hibridne prirode, jer je u isto vreme i predsednički i parlamentarni
Da bi se tekuća kriza razumela nužno je vratiti se u 2022, na početak drugog predsedničkog mandata Emanuela Makrona. Generalno govoreći, nakon što Francuska izabere predsednika, na potonjim parlamentarnim izborima sledi pobeda predsedničkog tabora, čime se uvezuju izvršna i zakonodavna vlast. To se, međutim, 2022. nije dogodilo. Stoga je, kako bi bio u stanju da vlada, Makron predloge zakona kroz Nacionalnu skupštinu morao da progura bez većinske podrške. To je mogao jer francuski ustav omogućava vladi usvajanje zakona i bez njihovog izglasavanja u parlamentu, osim ukoliko dođe do njenog pada. Ni to se nije dogodilo. Tako su progurane i Makronove izrazito nepopularne reforme penzionog sistema kojima je, uz ostalo, starosna granica za odlazak u penziju sa 62 podignuta na 64 godine.
Ove teškoće da se sastavi parlamentarna većina mogu se učiniti trivijalnim, budući da je krpljenje održivih koalicija, uz veliki utrošak vremena, uobičajena praksa diljem Evropske unije. Ali francuski politički sistem taj proces čini problematičnijim zbog svoje hibridne prirode, budući da je u isto vreme i predsednički i parlamentarni.
Kada parlamentarna većina odražava predsednikove politike, sistem dobro funkcioniše jer najveći deo vremena njim dominira šef države. Kada je parlamentarna većina na suprotnoj strani od predsednika sistem i dalje funkcioniše, ali onda postaje više nalik parlamentarnim republikama. Najgori scenario je onaj u kome u Nacionalnoj skupštini većinu nema niko, kao što je to slučaj sada. Parlament je niti za, niti protiv predsednika.
U Nacionalnoj skupštini trenutno postoje tri bloka približne snage: krajnja desnica (Nacionalno okupljanje), centar i umerena desnica (koji manje-više podržavaju Makrona), te levica. Levica i krajnja desnica slažu se oko toga da penzioni zakon treba povući, a bogatima razrezati više poreske stope. Ali je nezamislivo da bi ta dva bloka mogla zajednički da vladaju, budući da se duboko razlikuju u gledanjima na identitetska pitanja, bezbednost, zaštitu životne sredine i imigracionu politiku. Blok desnog centra i krajnja desnica mogli bi, pak, da se saglase oko pitanja kakva su imigracija i bezbednost, ali se suštinski ne slažu oko ekonomske politike – posebno kada je reč o penzijama.
Realnost još kompleksnijom čini to što su ove grupe, s izuzetkom Nacionalnog okupljanja, podeljene i iznutra. Levica je podeljena na reformski nastrojenu Socijalističku partiju i radikalizovanu, populističku marginu predvođenu Žan-Likom Melanšonom, dok centrističke snage okupljaju umerenu desnicu, desni centar i levi centar, koje dele veoma upadljive taktičke razlike.
Makron sebe otpočetka doživljava kao nekog izdignutog iznad političke i svake druge svakodnevice. To je tipičan francuski obrazac nasleđen iz doba monarhije
Logički posmatrano, mogla bi se zamisliti koalicija socijalista i bloka sačinjenog od centrista i umerene desnice. Ali ta mogućnost postaje sve teže ostvariva jer su trenutne kalkulacije političkih partija u senci kalkulacija vezanih za predsedničke izbore 2027. A osim tih poteškoća, tu su još dva problema: hiper-predsedničke tendencije političkog sistema i odsustvo zajedničke vizije budućnosti francuskog socijalnog modela.
Makron ima dobar međunarodni imidž. Kada je reč o privredi, tu je forsirao stranu ponude, što je nesumnjivo poboljšalo ekonomske performanse zemlje – naročito snažno pre pandemije, ali i tokom i nakon nje. Do dan-danas je, međutim, ostao nesposoban da razume pravila i realnost tekuće francuske politike. Pre 2017. (kada je prvi put izabran za predsednika, prim.) nikada nije na izborima izglasan za neku funkciju, i nema lokalne korene. Sebe vidi i doživljava kao nekog izdignutog iznad političke i svake druge svakodnevice – i obraća malo pažnje na one koji mu upute makar i najmanji izazov. To je tipičan francuski obrazac nasleđen iz doba monarhije. Danas se i većina Makronovih pristalica distancira od njega ne bi izbegli potencijalni debakl.
Makron sada plaća cenu katastrofalne prošlogodišnje odluke da raspusti Nacionalnu skupštinu nakon izbora za Evropski parlament, kada za to objektivno nije imao nikakvih razloga. Aktuelna kriza je posledica te odluke, koja je otad dovela do imenovanja trojice premijera u samo 13 meseci.
Makron pokušava da kupi vreme i izbegne sazivanje novih izbora. Ali ukoliko i naredni premijer doživi neuspeh, a novi izbori još jednom rezultiraju takvom raspodelom snaga da niko nema većinu u parlamentu, pritisak na predsednika da podnese ostavku postaće ogroman. Stoga se čini da je za Makrona najbolja opcija neka krhka vlada koja će nastaviti da kupuje vreme sve do predsedničkih izbora. Takav razvoj situacije, međutim, uopšte nije izvestan.
Iako je Makronova odgovornost nesumnjivo najveća, neodgovorno ponašanje francuskih političkih partija takođe treba kriviti za trenutnu situaciju. Budući da su fokusirane na predsedničke izbore, svaka od njih ponaša se kao da je ona ta koja ima apsolutnu većinu i odbija kompromise.
I levica i Nacionalno okupljanje agituju za ukidanje penzionih reformi i ponovno spuštanje starosne granice za odlazak u penziju iako su svesne koliko veliki rizik nacionalni dug predstavlja po privredu
Aktuelna kriza posledica je i totalnog odsustva samorefleksije i konsenzusa oko budućnosti francuskog socijalnog sistema. Na svakih 1.000 evra javne potrošnje, inače najveće u Evropi, nekih 250 evra odlazi na isplatu penzija, a 200 na finansiranje zdravstvene zaštite. To svi znaju, no nema saglasnosti oko toga kako modernizovati socijalni sistem koji nudi istinske pogodnosti, ali je na srednji rok finansijski neodrživ.
Da bi se razumelo koliko je duboka nespremnost Francuza da se suoče s razmerama problema u kojima su, dovoljno je i baciti pogled na to kako i levica i Nacionalno okupljanje agituju za ukidanje penzionih reformi i ponovno spuštanje starosne granice za odlazak u penziju na 62 godine. To čine iako su svesne koliko veliki – i sve veći – rizik nacionalni dug predstavlja po privredu.
Tragedija Makronovog predsedavanja u tome je što je njegov projekat modernizacije francuskog političkog sistema doživeo neuspeh. Rasturio je postojeći sistem, ali mu nedostaje istinska vizija čime bi ga trebalo zameniti. Njegova odgovornost je ogromna, ali nije sva krivica samo na njemu.
Copyright: Project Syndicate, 2025.
