I za vlast veoma sklonu preuveličavanju sopstvenih uspeha, novi zakon o legalizaciji bespravne gradnje (zvanično: „o posebnim uslovima za evidentiranje i upis prava na nepokretnostima“) predstavljen je kao nešto potpuno vanserijsko. Navodno, samo jednim propisom uspećemo da se harmonizujemo sa EU standardima iz čak tri pregovaračka poglavlja (evropski standard je izgleda da sve živo legalizuješ, sem baš zgradu nasred auto-puta), ispunimo obaveze iz Evropske konvencije o ljudskim pravima, Agende UN 2030, ispoštujemo smernice Organizacije za hranu i poljoprivredu… A ako vam sve to zvuči previše suvoparno, Republički geodetski zavod (na čije čelo nije postavljena Milica Đurđević Stamenkovski, proverili smo dva puta) obezbedio je besednički prevod.
„Ovim zakonom građanima se pruža prilika da u potpunosti ostvare svoje pravo da budu svoj na svome – pravo koje predstavlja vekovnu težnju srpskog naroda, od vremena turske okupacije, kada je posed nad ognjištem bio simbol opstanka i slobode, pa sve do današnjih dana. Ovaj zakon nije samo administrativni postupak. On je čin društvene pravde i poverenja – priznavanje činjenice da dom i ognjište nisu samo građevine od cigle i betona, već jezgro porodičnog i nacionalnog identiteta“, saopštili su iz RGZ-a i podvukli da se radi o ostvarenju „višestolećne težnje da svaka porodica bude slobodna i mirna na svom ognjištu“, pa makar to ognjište dolazilo u formi divljeg stambenog bloka u Altini namenjenog tržištu.
Čak ni Đuro Macut nije ostao indiferentan prema konačnoj pravnoj pobedi nad Osmanskim carstvom, pa je na RTS-u izjavio da čitava priča o legalizaciji „dobija jedan epilog koji je stvarno fascinantan“ i izrazio nadu da neće „postojati tako bitni momenti da se zakon dovodi u pitanje“. Lepo je da premijeru nije dosadno na poslu i pomalo simpatično da i posle šest meseci provedenih na njemu još uvek misli da se obreo u nekakvoj parlamentarnoj demokratiji gde Narodna skupština, kao zasebna grana vlasti, ima autonomiju da preispituje predlog kakav joj je ispostavila Vlada – pogotovo predlog čijoj je promociji predsednik Srbije posvetio čitavu konferenciju. Međutim, ono što zakon zapravo pokušava da postigne, kada se razgrne epika, neodoljivo podseća na priče koje smo slušali pre deset godina povodom usvajanja Zakona o ozakonjenju objekata.
„Zakon smo doneli da bismo pomogli običnim građanima, u većini slučajeva reč je o siromašnim građanima koji su bili prinuđeni da kuće i stanove podižu bez dozvole. Njima su sve prethodne vlasti govorile kako će im rešiti problem, a mi smo odlučili da im taj problem i rešimo“, pojasnila je tadašnja ministarka građevinarstva Zorana Mihajlović, dodala kako će legalizovane objekte moći da koriste kao hipoteku za kredit (poenta koju se i danas ističe, uprkos deceniji ekonomskog prosperiteta), a na kraju je bila kategorična – nakon usvajanja zakona više ništa nelegalno započeto neće moći da se legalizuje. A što se tiče postojeće divlje gradnje: „Ili će ozakoniti svoje kuće, stanove, pomoćne i poslovne objekte, ili će se na našu veliku žalost suočiti sa rušenjem. Trećeg nema.“
Ili ipak ima
I eto nas u nepostojećem trećem scenariju, koji se može i brojčano prikazati. Krajem 2015. godine, kada se krenulo u ozakonjenje, u državi je postojalo 1,5 miliona nelegalnih objekata, da bi do danas ta cifra narasla na 2,05 miliona, uz dodatnih 2,7 miliona objekata za koje autori zakona tvrde da su legalno izgrađeni ali iz nekog razloga nisu upisani u katastar. Iako je očigledno da ozakonjenje nije prošlo po planu, inicijativa nije bila bez rezultata i poznato je da je do kraja 2019. legalizovano 258.000 objekata. To znači da je od prethodnog stavljanja tačke na divlju gradnju, bespravno niklo barem novih 800.000 objekata.
Iako je ministarka Mihajlović smatrala da više neće biti nijednog razloga da se gradi bez dozvole, pošto su procedure za dobijanje pojednostavljene i ubrzane, pravosudna statistika pokazuje jako dobar razlog – skoro potpunu nekažnjivost. Od 2016. do kraja 2024. godine, za krivično delo „građenje bez građevinske dozvole“ podneta je ukupno 3.241 prijava, što iznosi 0,4 procenata procenjenog broja nelegalno izgrađenih objekata u tom periodu. Od toga je oko polovine i osuđeno, a od njih čak 76 posto je dobilo samo uslovnu kaznu.
Mada je današnja retorika slična prethodnom pokušaju rešenja ove pojave (koje je očigledno ozbiljno potcenilo potrebne inspekcijske kapacitete), predlog uvršten u dnevni red jesenjeg skupštinskog zasedanja je značajno liberalniji od njega. Dok je Zakon o ozakonjenju eksplicitno isključivao mogućnost legalizacije objekata na nepovoljnom terenu (klizište, močvarno tle…) kao i onih izgrađenih od materijala koji ne obezbeđuje trajnost i sigurnost objekta, novi predlog zakona ne sadrži bilo kakva slična ograničenja. Sa druge strane, spisak dozvoljenih predmeta evidentiranja je poduži i uključuje stavke poput gradnje na poljoprivrednom i šumskom zemljištu, rekonstrukcije i adaptacije izvedene bez potrebnih rešenja (znate ono kad komšija u potkrovlju zgrade odluči da sebi nadogradi sobu i usput ozbiljno ošteti krov – nema razloga da se ne evidentira i konačno bude „svoj na svome“), ali i stambene i privredne objekte koji nisu u zakonskom roku pribavili upotrebne dozvole. Ako imamo u vidu da se radi o zvaničnom dokumentu koji potvrđuje da je objekat izgrađen u skladu sa propisima i tehničkim standardima (a to obuhvata i konstrukciju i instalacije), verovatan razlog zašto neko nije uspeo da ga pribavi u roku jeste što objekat prosto ne ispunjava kriterijume da bi se mogao smatrati uslovnim za bezbedno korišćenje.
Krajem 2015. godine, kada se krenulo u ozakonjenje, u državi je postojalo 1,5 miliona nelegalnih objekata, da bi do danas ta cifra narasla na 2,05 miliona
Ipak, na tu činjenicu se tekst zakona uopšte ne osvrće. Štaviše, reč „bezbednost“ se u njemu pominje samo u stavu „Republika Srbija ne garantuje za bezbednost i sigurnost korišćenja objekta, dela objekta, odnosno posebnog dela objekta, upisanog u evidenciju nepokretnosti i pravima na njima po odredbama ovog zakona“. Pravna sigurnost se zato obilato pominje u obrazloženju, ali izvitopereno shvaćena kao garancija da počiniocima krivičnog dela bespravne gradnje niko neće srušiti građevine koja su podignute suprotno urbanističkim planovima, komšijama uskratile sunce, protok vazduha, vodovodnu mrežu dovele do pucanja… O kakvoj to pravnoj sigurnosti i javnom interesu pričamo ako država potpuno legalizuje trgovinu nekretninama koje niko nije proverio da li su elementarno uslovne i bezbedne, teško da ćemo dobiti objašnjenje.
Kako je objasnila aktuelna ministarka Aleksandra Sofronijević: „Ne ulazimo u pitanje urbanizma i tehničke ispravnosti, ni dokumentacije, niti izvedenih radova, jer država ne može da preuzima ulogu investitora.“ I nema veze što je urbanizam u potpunosti u nadležnosti vlasti, što se nikada ranije nije očekivalo da investitori sami sebe kontrolišu… A ni što je 2016. kao državna sekretarka potencirala da će svi odgovarati za krivična dela i da bespravni objekti ne mogu biti predmet ozakonjenja već će se odmah rušiti, pa nikom ništa. Iste godine se i Aleksandar Vučić žalio što ga nisu zvali da lično, u po bela dana, sedne u bager prilikom rušenja Hercegovačke, a danas, kada su i Stari savski most srušili, tvrdi da neće pretiti rušenjem buduće divlje gradnje „jer država nikad nije sposobna da sruši“, već će ona postajati vlasništvo države.
Uostalom, u utorak se u Skupštini našao i predlog zakona o Ekspu po kome će sve što se gradi za potrebe izložbe moći da se koristi i bez upotrebne dozvole, a ako je to dovoljno dobro za „najveći međunarodni događaj ikada održan u Srbiji“, dobro je i za naša „ognjišta“. A prisvajanje divlje gradnje svakako priliči divljoj vlasti.
