Naftna industrija Srbije (NIS) već više od decenije predstavlja jednu od ključnih ekonomskih i energetskih osovina države. Njena sudbina neraskidivo je povezana sa širim političkim i geopolitičkim procesima, ali i sa unutrašnjim pitanjem – šta znači odricanje od sopstvenih resursa i da li je Srbija uopšte trebalo da proda svoj naftni gigant?
Prodaja većinskog paketa NIS-a ruskom Gaspromnjeftu bila je odluka koja se u to vreme pravdala geopolitičkim interesima i potrebom za investicijama. Ipak, suštinsko pitanje ostaje da li je država morala da proda svoje najveće preduzeće, kompaniju koja je bila i ostala „porodično srebro“?
Danas, kada vidimo koliko NIS puni budžet, koliko je važan za energetsku bezbednost i koliko geopolitičkog značaja ima, postaje jasno da je odluka o prodaji bila kratkovida. Umesto da država sama investira u modernizaciju, prepustila je ključni resurs stranoj kompaniji, čime je delimično izgubila kontrolu nad sopstvenom energetskom infrastrukturom i prihodima.
Da može i gore pokazuje slučaj hrvatske kompanije INA
Iako se može reći da je prodaja bila greška, promena vlasništva u ovom trenutku ponovo bi značila još veću štetu. Pogledajmo primer Hrvatske i njene naftne kompanije INA. Kada je mađarski MOL preuzeo njen većinski paket, strategija novog vlasnika rezultirala je zatvaranjem rafinerije u Sisku. Hrvatska je tako izgubila deo energetske suverenosti i postala zavisna od uvoza derivata, što je direktno pogodilo ekonomsku stabilnost zemlje.
Promena vlasništva u NIS-u bi u ovom trenutku mogla izazvati još veću štetu. Kada je mađarski MOL preuzeo većinski paket hrvatske kompanije INA, strategija novog vlasnika rezultirala je zatvaranjem rafinerije u Sisku. Hrvatska je tako izgubila deo energetske suverenosti i postala zavisna od uvoza derivata, što je direktno pogodilo ekonomsku stabilnost zemlje
Ako bi sličan scenario zadesio Srbiju, rafinerija u Pančevu – moderna, obnovljena i strateški važna – mogla bi postati kolateralna žrtva interesa novih vlasnika. Za Srbiju, to bi značilo kraj domaće prerade, gubitak hiljada radnih mesta i ozbiljan udar na budžet. Ruski kapital, koliko god bio pod pritiskom, garantuje da Pančevo ostane operativno i razvija se, jer Moskvi odgovara da NIS ostane stub njenog uticaja u regionu.
Prihodi od akciza, poreza i dividendi koje NIS generiše ključni su za stabilnost javnih finansija Srbije. Rafinerija u Pančevu godišnje obezbeđuje značajan deo indirektnih i direktnih prihoda države. Svaka ideja o prodaji ili preusmeravanju vlasništva na strane kompanije nosila bi sa sobom rizik smanjenja prihoda i ugrožavanja fiskalne stabilnosti.
Srbija u ovom trenutku ne sme da rizikuje gubitak prihoda koji se direktno koriste za finansiranje zdravstvenog sistema, infrastrukture, obrazovanja i investicija u obnovljive izvore energije. NIS u ruskim rukama trenutno garantuje kontinuitet tih tokova, što predstavlja i praktičnu i stratešku prednost.
Geopolitički pritisci i prostor za manevar
Evropska unija i Sjedinjene Američke Države kontinuirano pritiskaju Srbiju da smanji ruski uticaj u energetskom sektoru. Ipak, Beograd je uspeo da do sada balansira i izdejstvuje odlaganja sankcija, što pokazuje da je moguće održavati stabilno snabdevanje uz očuvanje nacionalnih interesa. Prodaja većinskog udela u NIS-u mađarskom MOL-u ili nekoj zapadnoj kompaniji značila bi gubitak kontrole nad preradom i zavisnost od odluka koje se donose van Srbije. Energetska politika bi se tada više bazirala na tržišnim principima i profitima, nego na nacionalnoj sigurnosti i fiskalnoj stabilnosti.
Strateški resursi i energetska infrastruktura spadaju u „porodično srebro“ koje ne bi smelo da se prepusti nepoznatim interesima ili tržišnim igračima koji nisu posvećeni nacionalnoj i energetskoj sigurnosti zemlje
Sudbina hrvatske INA služi kao upozorenje. MOL je zatvorio rafineriju u Sisku i preusmerio kapacitete prema sopstvenim centrima u Mađarskoj. Hrvatska je postala zavisna od uvoza derivata, a državni prihod od prerade nafte značajno se smanjio.
Srbija trenutno ima drugačiju situaciju, jer Pančevo radi punim kapacitetom, a država ima kontrolu nad ključnim resursima zahvaljujući postojećem vlasničkom aranžmanu. Promena vlasnika mogla bi dovesti do ponavljanja hrvatskog scenarija – smanjenje prerade, zavisnost od uvoza i gubitak fiskalnog doprinosa NIS-a.
Prodaja NIS-a bila je greška prošlosti, ali sada, u aktuelnoj situaciji, važno je izvući maksimum iz postojeće strukture. „Porodično srebro“, u koje spadaju strateški resursi i energetska infrastruktura, ne smeju se prepuštati nepoznatim interesima ili tržišnim igračima koji nisu posvećeni nacionalnoj sigurnosti. A prethodnih deceniju i po pokazalo je da rusko vlasništvo nad NIS-om obezbeđuje očuvanje rafinerije u Pančevu i kapaciteta prerade, stabilne prihode za državni budžet, kontinuitet snabdevanja i geopolitički balans koji Srbiji daje alternativu u odnosu na Zapad.
Dugoročno, zadržavanje NIS-a u ruskim rukama je racionalna odluka. To nije idealno rešenje sa političkog stanovišta, ali je u ovom trenutku najbolje moguće za očuvanje energetske stabilnosti, ekonomskog oslonca i strateške kontrole nad ključnim nacionalnim resursima.
