Nema sumnje da će stravična fotografija dvadesetdvogodišnjeg mladića koji na sahranu oca dolazi sa nogama u lancima a da pritom nikada nije osuđen ni za jedno krivično delo, postati ilustracija u udžbenicima istorije i ozbiljan materijal za proučavanje – kako se dogodilo da u zemlji koja u svom nazivu ima prefiks „demokratska“ to bude normalno? Sigurno će se i analizirati saopštenje Uprave za izvršenje krivičnih sankcija za koju je to više nego humano postupanje (lisice su bile samo na nogama, a ruke su bile slobodne da bi primao saučešće) u kom se dodaje da „nijednom zaposlenom nije bila namera da se on dovede u nehuman i degradiran položaj“ jer bi „takvo ponašanje bilo sankcionisano“. Razlog dakle nije što bi to bilo nemoralno, surovo, bespotrebno (teško je očekivati da neko ko je uhapšen zbog razbijenog izloga organizuje beg sa sahrane i ostavi majku u tim okolnostima), već zato što bi bilo „sankcionisano“.
Ne, ne bi bilo sankcionisano jer je lov na studente ozakonjen, a mučenje je postalo lojalistička sportska disciplina. Kada su u noći između 2. i 3. jula, pripadnici JZO napali studente sa Pravnog fakulteta u Beogradu i kada se nije dogodilo ništa iako su objavljeni brojni snimci i svedočenja o mučenju i nečovečnom i ponižavajućem ponašanju, ostalo je samo da se granica iživljavanja pomeri i da se tortura preseli čak i u zgradu Vlade, a da komandant te iste jedinice Marko Kričak zapreti studentkinji silovanjem. Ako to nije bio razlog da se zlostavljači sankcionišu, zašto bi se Uprava brinula zbog svog postupanja prema Bogdanu Jovičiću? Uostalom, čak je i predsednik lično dao zeleno svetlo za sve što smisle nazvavši ga „huliganom“ koji je temeljno i bez stida primenjivao „najbrutalnije nasilje“ prema izlogu SNS prostorija, zbog čega bi „svaki građanin morao da osudi taj potez i da kaže, da, ovo je zaslužio“.
Pa, građani baš i nisu masovno osudili, ali je pravosuđe bilo daleko poslušnije. Odmah nakon Vučićeve primedbe pritvor je od 30 produžen na 60 dana, a paralelno sa tim je sedam navijača optuženih za isto krivično delo (nasilničko ponašanje na javnom skupu ili sportskoj priredbi) dobilo meru kućnog pritvora. Batinaši koji su isprovocirali surovi policijski napad 5. septembra u Novom Sadu ne samo da nisu u zatvoru već još uvek nisu ni identifikovani (očito im neko vraća za uslugu što su policiji dali alibi da izruči tone i tone bojnog otrova na demonstrante), ali se zato prema podacima inicijative „Pustite ih sve“, od 1. novembra prošle godine u pritvoru našlo najmanje 920 osoba.
„Očigledno različito postupanje kada je u pitanju određivanje mere pritvora prema studentima i građanima koji protestuju proteklih deset meseci u odnosu na one koji bi navodno hteli da uče, u velikoj meri je omogućeno praksom prilikom utvrđivanja uslova za određivanje pritvora. U rešenjima o određivanju pritvora se uglavnom ukazuje da su ispunjeni uslovi uz navođenje i citiranje zakonskog osnova, ali se propušta da se obrazloži taj osnov i razlozi iz kojih proističe da su zaista ispunjeni zakonom propisani uslovi za određivanje pritvora. U tom smislu, ako je navedeno da se pritvor određuje zbog opasnosti od bekstva okrivljenog, neophodno je dati i razlog za takav stav, okolnosti koje ukazuju na to da je, recimo, okrivljeni već pokušavao bekstvo. Ili, ako postoji opasnost da će okrivljeni ponoviti delo, trebalo bi ukazati na razlog iz kog proističe osnovanost takvog stava. Izostavljanjem se omogućuje distributivna pravda, odnosno različita postupanja u istoj situaciji, što može biti u cilju ispunjenja zahteva političkih nalogodavaca“, kaže Miloš Janković, advokat.
Aktivista Srđan Žunić je proveo dva meseca u pritvoru, čak je i štrajkovao glađu da bi ga na kraju Apelacioni sud u Beogradu oslobodio jer je utvrdio da nedostaje osnovana sumnja za zaključak do kog je došao prvostepeni sud da je Žunić izvršio krivično delo ometanje službenog lica u vršenju službene, s obzirom na to da se ometanje sastojalo samo od toga da je policajcu koji je uperio oružje na narod rekao: „Spusti cev. Nemoj u narod cev.“ Petorica aktivista, među kojima je i Novica Antić, provela su dva i po meseca u pritvoru jer su zbog razgovora u kafani optuženi da su spremali nasilnu promenu vlasti i rušili Ustav, što je delo za koje se tereti i grupa iz Novog Sada (članovi Bravo i PSG), koji su u pritvoru na Klisi, poznatom po stenicama i nehigijenskim uslovima, proveli takođe više od dva meseca.
Kućni pritvor su dobili tek nakon štrajka glađu profesorke Marije Vasić, koji je skrenuo pažnju ne samo domaće već i svetske javnosti. Svi su navodno spremali nasilno rušenje vlasti iako niko nije posedovao ni oružje, ni formacije, ni planove… samo su razgovarali o onome o čemu uglavnom razgovara svako u ovoj zemlji ko je zgrožen nasilnom promenom Ustava od strane režima i ukidanjem svih teško stečenih sloboda, samo nije bio na meti državnih prisluškivača. Dakle, svi koji su počinili krivično delo u rangu onog za koji se u doba Tita odlazilo na Goli otok – ispričali su politički vic u kafani.
Batinaši koji su isprovocirali surovi policijski napad 5. septembra u Novom Sadu ne samo da nisu u zatvoru već još uvek nisu ni identifikovani, ali se zato prema podacima inicijative „Pustite ih sve“, od 1. novembra prošle godine u pritvoru našlo najmanje 920 osoba
Da bi se obezbedio još veći broj „klijenata“ za pritvor, vlast često režira situacije kao u slučaju hapšenja četiri poljoprivrednika iz udruženja Inicijativa za opstanak poljoprivrednika zbog zalivanja vodom i guranja profesionalnog provokatora Aleksandra Šulca, koji je u tri navrata kidisao na okupljene. Interesantno je da je on na slobodi iako je vređao Dijanu Hrku, majku mladića poginulog u padu nadstrešnice, fizički napao prevoznika Milomira Jaćimovića i to u dvorištu njegove kuće i u više navrata ometao rad novinara. I nema veze što se iz izveštaja Beogradskog centra za ljudska prava vidi da se u Srbiji svake godine izrekne oko 50.000 dana neosnovanog pritvora (nema sumnje da će ove godine to biti četvorostruko više) i da zbog prekršenih ljudskih prava država oštećenima isplaćuje više od milion evra, režim ne žali naš novac za to.
Ali bar štedi na svojima jer je Vučić batinaše koji su devojci polomili vilicu (ne izlog nego kost i ne objekat nego devojku) ne samo oslobodio pritvora već i pomilovao uz patetične reči: „Niko od njih nije pokazao trunku samilosti prema mladićima koji su štitili prostorije svoje stranke. Otišli ulicu dalje. Bili provocirani, bili napadnuti. Četiri meseca u pritvoru proveli ko da su ubili nekoga. Za njih oni nisu ljudi već ćaciji.“
A šta su za njega studenti koji nikog takođe nisu ubili već je samo policija „ubijala boga“ u njima?
„Očigledno je da postupanje prema njima tokom izvršenja mere pritvora poprima elemente zlostavljanja. Setimo se slučaja prebijenog studenta Luke Mihajlovića, koji je teško povređen odveden na lečenje u Zemunsku bolnicu i tamo držan vezan za jednu nogu metalnim policijskim lisicama. U bolnici nije tako postupano sa pritvorenim ministrom Vesićem. Iz Bogdanovog slučaja koji je tokom očeve sahrane bio vezan lisicama na nogama, uprkos tome što je bio u pratnji trojice pripadnika službe obezbeđenja, vidljivo je različito postupanje u odnosu na pojedine viđenije zatvorenike kada su iz zatvora dovođeni na sahrane svoji bližnjih, kao i u odnosu na pomenutog ministra kada je dovožen na saslušanje kod tužioca. Slučaj pritvorenika Vesića je interesantan i u pogledu postupanja prema njemu nakon objave o otpočinjanju štrajka glađu, koje je bilo bitno različito u odnosu na postupanje najpre prema pritvorenoj Mariji, zatim Bogdanu, o čijem štrajku glađu porodica i advokati nisu imali jasne informacije, o njihovom zdravstvenom stanju i gde se nalaze“, kaže Janković.
Na primeru štrajka glađu možemo, takođe, da primetimo sve bezočniju primenu represije jer Bogdanu dok je štrajkovao glađu nije odobren kućni pritvor, dok Mariji Vasić jeste. Stid što su Vesiću dozvolili kućni pritvor nakon preskočene užine ih je očito prošao, tako da nam pravosuđe sada otvoreno šalje poruku – dok su naprednjaci siti, vi slobodno crknite od gladi.
