U hrvatskoj prestonici nedavno je bila premijera predstave Lijepi interijeri: Zagreb, o ratnim prinudnim iseljavanjima. U produkciji Arterarija igraju dve dive, kako je objavila hrvatska štampa, a kako je zapisao Miljenko Jergović, „igraju oči Alme Price i Dragane Varagić, skupa s očima publike, koja nije imala namjeru igrati, koja možda i nije željela da joj se ovo dogodi. A dogodio se neki vrlo snažan emocionalni udar, nešto što se u kazalištu inače vrlo teško može doživjeti, čega ima samo u životu i možda još u velikoj književnosti“.
Dragana Varagić, nekadašnja prvakinja Narodnog pozorišta u Beogradu, devedesetih godina stavila je tačku na sve privilegije koje joj je ova pozicija garantovala. Pobunila se i napustila teatar a kasnije Beograd i Srbiju. U Kanadi je živela dve decenije, i umnožila svoja profesionalna iskustva. Vratila se pre desetak godina. Bila je šefica Katedre za glumu Akademije umetnosti i izvela dragocenim iskustvom i znanjem tri generacije. Danas igra na scenama Beograda i regiona, režira, i protestuje.
Šta nudi ova priča „o dve ćerke i dve majke i o više od dva Zagreba“ i šta za vas znači kao umetnicu?
Igram Srpkinju koja je odrasla u tom gradu, a čija je porodica 1992. nasilno iseljena, a Alma Jevrejku čija je porodica nestala u logoru 1941. godine. To je priča o dve žene različitih biografija koje deli vreme, ali ih prostor spaja. Obe porodice su živele u istom stanu. To je priča o mogućoj sreći koja se pretvorila u bol koji traje. Predstava je fluidna i prepliće vremena i likove poetikom Monike Herceg, koja je jedno od najcenjenijih imena novije hrvatske literature. Dobila je još jedan metateatarski okvir, glumačkim improvizacijama koje smo ugradili. Kroz ceo proces vodio nas je sigurno i svežim pristupom reditelj Romano Nikolić, koji čvrsto stoji nogama na zemlji. I nikad ne zaboravlja da je život važniji od pozorišta. Bio je sidro koje nam je svima bilo neophodno. Dobra vila naše predstave je dramaturškinja Dorotea Šušak, a sve je rađeno po ideji Marija Mažića. Volim tu predstavu i ljude koji su radili na njoj, jer bez te količine razumevanja i ljubavi koje smo razmenili ne bi bilo ovog komada.
Trenutno igrate u sedam predstava, plus i režirate. Prisutni ste i na filmu, i u TV serijama, donedavno ste se aktivno bavili profesurom. Da li ste verovali da ćete po povratku ponovo biti toliko zaposleni?
Ni odlazak i povratak nisu laki. Tamo niko nije znao šta sam odigrala ovde u pozorištu i koliko sam snimala. Srećom, postoje audicije. Bez toga nisam sigurna da bih danas stajala na sceni. A povratak je kao ponovno hodanje tamo gde sam mislila da put znam. Ali, ne može se vratiti na staro. I treba to razumeti. Moje kanadsko iskustvo profesure i režije je ovde prvo probilo led. Potrajalo je do prve uloge, a onda je išlo samo od sebe. Dosta radim i s mladim rediteljima. Oni se ne naslanjaju na moju prethodnu radnu biografiju i nude mi najrazličitije uloge, što je uzbudljivo. Oni mene iznenade kreativnošću i jasnom vizijom, ja njih zanimljivim predlozima i visokom profesionalnošću.
U mladosti ste igrali glavne, a sada i sporedne ali veoma upečatljive i nagrađivane uloge. Šta je teže – da nosite predstavu ili da napravite bravuru u epizodnoj ulozi?
Za mene je najvažnije da uloge budu kompleksne, bile velike ili male. Velike uloge kao u predstavama Naš sin ili Lijepi interijeri: Zagreb dale su mi priliku da tkam kroz komad. Živo tkivo. Ne vidi se, a pulsira. Zato što onda predstava „diše“. Mislim da me je iskustvo igranja na engleskom, i brzih priprema za audicije naučilo još nekim veštinama koje mi dobro dođu i sada, pogotovo kad snimam. Koliko ja vodim ulogu, toliko i ona vodi mene. Mnogo sam naučila o životu iz glume. Scena ili kamera su prozor kroz koji posmatram svet. Kraljica Elizabeta u Zaljubljenom Šekspiru je možda najmanja uloga koju sam igrala u pozorištu. I pisao je majstor Tom Stopard. I odigrala je Džudi Denč na filmu i dobila Oskar. Namučila sam se dok nisam otkrila tu majstoricu kraljicu koja ima šahovsku tablu u glavi, a neretko se koristi rečnikom svojih slugu. Po život koga se odrekla zbog krune, dolazila je u pozorište. Razumela je i spasila engleski teatar. Noge na zemlji, a glava u oblacima, tako otprilike izgleda rad na svakoj ulozi.
Otići će mlada generacija. Sunce tuđeg neba bolje će ih grejati. A onda ćemo slaviti viber, pošto je besplatan, da sutra možemo svi da se čujemo sa decom. Dok se budemo lečili kod vračara
Napustili ste Jugoslaviju kada ste bili na vrhuncu karijere. Šta je to na šta niste pristali, a što vas je odvelo u Toronto?
Dala sam otkaz protestno u Narodnom pozorištu 1993. godine. Solidarisala sam se sa protestom svih pozorišta u Srbiji i našim Udruženjem, nasuprot odluci tadašnjeg upravnika. Bilo mi je stalo da Narodno pozorište ne bude jedino koje će uprkos najavljenom protestu igrati te noći. Kako sam to veče imala predstavu, otkazala sam je i potpisala otkaz. Kad mi je sa više strana rečeno da nikad više nigde neću igrati, odlučila sam da ću ja ipak igrati, možda negde drugde. Nisam više bila mlada glumica, imala sam 36 godina, i dosta rada iza sebe. I nisam samo ja tih dana dala otkaz, već i Ceca Bojković, Miki Manojlović, producentkinja Suzana Jovanić…
Kako gledate na te dane?
Žao mi je što ceo ansambl nije dao otkaz kao što je prof. Minja Dedić rekao jednoj mojoj koleginici kad ga je pitala za savet. Možda smo još tad mogli nešto zajedno da promenimo… I tad su studenti bili u blokadama. Igrali smo predstave na fakultetima, kao i prošlih meseci. I tad je najviše stradala mlada generacija. Lovili su ih po ulicama i slali na front. A na ličnom planu na to gledam kao na nešto što se desilo davno, u prošlom veku, iako mi je prelomilo život. Verovatno zato što sam imala dovoljno snage i radoznalosti da u Kanadi počnem sve iz početka. Razumela sam da to nije samo novi početak, to je i rast, koji doduše nisam tražila. Ako to pomirite u sebi, onda ste na dobrom putu. A kad ste na dobrom putu, onda se neke stvari dešavaju i same od sebe. Kad sam se uželela da imam svoju profesionalnu „kuću“, kao što mi je nekad bilo Narodno pozorište, pošto Kanada nema stalne ansamble, dodala sam i profesuru na fakultetu. Vratila se neka stalnost u moj život koja mi je tad bila neophodna.
Ima li nešto što vas je danas iznenadilo, zapanjilo, porazilo?
Da posle nekoliko decenija nismo uspeli da razrešimo traume devedesetih i da se na tom planu manipuliše našim emocijama. Do iracionalnosti. To su valjda oni „pravi“ Srbi. Što iracionalnije, to veće „srpstvo“. Ostali koji se trude da ostanu razumni su valjda izdajnici. Virus nasilja nas još nije napustio. Budimo pažljivi. Potrebni su sabrani, razboriti, stručni i uravnoteženi. Nas obrazuju Informer, Pink i Hepi, a uništavamo sopstveni Univerzitet. Da nije bilo studenata, njihove vere, odlučnosti i solidarnosti, mi bismo još spavali i tonuli. Naše nelečene traume devedesetih se probude svaki put kad treba nešto da se promeni. Odmah se uhvatimo Kosovskog boja i nebeskog naroda, umesto sagledavanja realne situacije. Nama je, u stvari, lako manipulisati. I negde to znamo, zato svaki pokret prema napred izaziva strah da idemo u nešto gore. Radije bismo polagano da tonemo, navikli smo. Mi znamo šta sve nećemo, a ne znamo šta hoćemo. Zato se vrtimo u krugu koji tone, gde možemo unedogled da se delimo i ratujemo, sad već samo između sebe. I da svako ostane jedini vlasnik istine. Da se pogledamo u oči, i da prestanemo sa pričom da su nam sve drugi krivi. Biće da je nešto i do nas. I da ne laskamo sebi. Niko nas ne juri da uđemo u EU. Evropa ima mnogo problema. Mi mnogo više. Tamo se bar vlast smenjuje mirnim putem na uređenim izborima. Treba nam razuma. Nema idealno.
Virus nasilja nas još nije napustio. Nas obrazuju Informer, Pink i Hepi , a uništavamo sopstveni Univerzitet. Da nije bilo studenata, njihove vere, odlučnosti i solidarnosti, mi bismo još spavali i tonuli
Kako biste opisali sadašnje stanje u Srbiji u odnosu na devedesete godine?
Povezano je. Ne zaboravimo, nas nisu slali u one ratove u kojima nismo učestvovali. Mladost su slali. Ako su se i vratili, vratili su se praznih očiju kojima više nisu mogli ni da nas krive što to nismo svojim životima zaustavili. Zato ćutimo. Zato možemo da ćutimo i dalje. I to decenijama nećemo da priznamo, sve valjajući se u živom blatu sopstvene destrukcije jer nam to izgleda lakše nego da se pogledamo u ogledalo. I prihvatimo odgovornost. I posledice. Da ne kažem da bi to bilo patriotski. Omrzla mi se ova reč, od otrova, krvi i pljačke kojima je obeležena. Dozvolili smo da se naša antifašistička prošlost zameni nacionalšovinističkom. Sada ne znamo šta da radimo sa transfuzijom koju smo dobili od studenata. Zamajani reakcijama na korpice i zeke, leskovačke SNS roštiljijade, metroe koji ne postoje, hapšenja onih koji su krali desetine hiljada evra dok su milioni izvučeni od osiromašenog naroda, dok nepismeni i oni potkupljeni mašu nacionalnim zastavama u ime sopstvene krađe, dok nas svađaju sa svima i kupuju oružje, ne vidimo gde je čvrsto tlo gde sunce može da nas ogreje. Pa da se vratimo na početak. Na antifašizam. Jednostavno je.
A ako se ništa ne promeni? Razmišljate li o toj opciji?
Otići će mlada generacija. Sunce tuđeg neba bolje će ih grejati nego što ovo greje. A onda ćemo slaviti viber, pošto je besplatan, da sutra možemo svi da se čujemo sa decom. Dok se budemo lečili kod vračara. Jer, mi smo oni koji smo dozvolili da nam je 10 ćevapa nacionalni identitet umesto ove deca što pobeđuju na takmičenjima znanja. Do nas ni Darvin još nije došao. Mi smo još zaglavljeni u Kosovskom boju. Ne može preko reda. Mi smo tako odlučili. Jer mi volimo više da se osećamo ispravni, sveznajući, nepogrešivi, nego da saznamo istinu. Mi, do kojih još ni parna lokomotiva nije stigla. Istorije. Jer mi idemo unazad. Ko smo mi? Mi smo oni koji smo odgovorni za ono kako nam je bilo i kako će nam biti. Mi smo oni koji sada imamo jedinstvenu šansu da vratimo dug mladim generacijama još od devedesetih.
Čemu se onda nadate u bliskoj budućnosti?
Očekujem da se vlast promeni na izborima i da se za to izuzetno dobro pripremimo i organizujemo. I da konačno raskrstimo sa devedesetim i nacionalizmom. Očekujem da se ispune studentski zahtevi i da imamo slobodne medije. Očekujem da nam se vrate radoznalost, sposobnost i potreba da komuniciramo s drugima. Očekujem priliv pozitivne energije, slobodne razmene ideja, da nam entuzijazam bude veći od teškoća na koje ćemo naići. Kad se sruši korupcionaška struktura, pitanje je šta će ostati. Neće biti lako, dug put nas čeka. Očekujem da se progovori i kaže da su dva međunarodna suda presudila da je bio genocid u Srebrenici i da su osudili okrivljene. I da se prikaže film Quo vadis Aida na srpskoj televiziji. Očekujem da ni na jednoj televiziji nikada više ne gostuju ratni zločinci. Očekujem da se kaže šta je sve potpisano u vezi sa Kosovom i da li je Kosovo za nas nezvanično nezavisno i po kojim parametrima koje je Srbija potpisala. Očekujem da se održi Parada ponosa u normalnim uslovima, da se poštuju sva ljudska prava. Očekujem da odemo svi u Bački Petrovac i Novi Pazar po zagrljaje. Hvala studentima za najlepši događaj decenije, pomirenje u Novom Pazaru.
Uništava se kritičko mišljenje koje treba da bude korektiv svakoj vlasti. Kad to bude svima jasno, biće jednostavnije. Inače, imaćemo opet megalomanski ambicioznu, pohlepnu, narcisoidnu vlast koja na sve druge gleda s prezirom
Da li ste optimista po prirodi? Verujete li mogućnost ostvarenja svojih želja?
Potrebno je da kažemo istinu mladoj generaciji, da ih oslobodimo, da gledajući u budućnost vide svoje mogućnosti, a ne zatrovanu prošlost. Ovo društvo treba konačno da se izleči od nasilja. A istina je lekovita. Potrebni su ljudi koji znaju vrednost reči i kako se iza njih stoji, ljudi koji umeju da čuju a ne samo da govore. Potrebni su oni koji bi umeli da priznaju grešku i da je popravljaju, oni sa kojima imamo zajednički cilj da gradimo modernu, sekularnu, pravnu državu sa jednakim pravima za sve. Očekujem da se desničarska opozicija oslobodi Vulinovih ideja o „srpskom svetu“, i da s komšijama živimo u saradnji. I da se ubrza put Srbije u EU, jer to je put u budućnost. Sve drugo je izolacija i političko samoubistvo. Mi nismo Švajcarska. Dilema Evropa ili Jadar nije dobro postavljena iz više razloga. Evropa nije savršena. A tek mi… Nama je u redu da nam deca kad odu žive po tim vrednostima, ali nam nije u redu da mi ovde živimo po tim vrednostima a da deca ne odu.
Po onome što komentarišete na društvenim mrežama vidi se da bezrezervno podržavate mlade.
Jednom profesorka, uvek profesorka, i moje mesto je uz studente. Njihovi protesti su uspeli jer su nenasilni. Oni su prešli veliki put i učili u hodu, nadam se i dalje. I opet je mlada generacija podnela najveće žrtve. Vreme je da se i mi saberemo. Vlast se odljudila. I to se sad vidi. Tu više ne pomažu trikovi. A vidimo onim što su nam studenti dali. Pokazali su nam ogledalo u kome smo bolji nego što smo se bojali da ćemo biti. Zato sada umemo da vidimo. One što još samo gledaju a ne vide, čekamo. Jer proces da se vidi ne može više da se zaustavi. Ima toga u literaturi. Kod Edvarda Bonda u komadu Nigde nikom nemam, koji govori o represivnom društvu, kucanje na vratima prvo čuje samo žena, onda njen brat, i na kraju muž koji radi za policiju. To kucanje na vratima je simbolično poziv na ljudskost. Mi smo ga čuli. Mi smo se doljudili.
U vreme pandemije korona virusa rekli ste da je kultura na respiratoru. U kakvom je stanju danas kada nismo u karantinu?
U zatvoru. Nema je, sem u tragovima. Ne znamo kad je Fest i da li će ga biti, opet je promenjen datum kao zbog nekih festivala. Ne znamo šta je sa Bitefom, Sterijino pozorje nije dobilo pokrajinske finansije, pozorišni budžeti su smanjeni, poništavaju se ili odlažu konkursi Ministarstva kulture… Dovode se ljudi iz mračne prošlosti devedesetih koji nemaju ni dovoljno ljubavi ni znanja da bi upravljali pozorištem, ali umeju da prete da će nas sve dovesti u red zato što smo podržali studentske proteste. Oni u suštini ne razumeju zašto mi postojimo. Smene su svuda i to prvenstveno onih koji su dobro radili, a nisu bili maksimalno poslušni. Sad su oni došli na red za teranje iz kuća koje su unapredili. Dovešće druge, poslušnije i nestručnije. Nedostojanstvenije. Nas deca treba da uče kako se okreću leđa tim novima. Smene idu i po vertikalnim i po horizontalnim strukturama. Idu redom. Doći će i po nas.
I šta ćemo sutra?
Ako nemate kulturu nemate ni obrazovanje, i obratno, ako ne danas onda sutra. A danas se smenjuju direktori škola, otpuštaju kvalitetni nastavnici, Univerzitetu se preti ukidanjem ili restrikcijom finansija, a znamo da već odavno nema para za naučne eksperimente, odlaske na međunarodne konferencije. Preti se i ovom nezakonitom uredbom o profesorskom naučnom istraživanju, čime se dovodi u opasnost akreditacija Univerziteta koji spada u dva odsto najboljih na svetu, nasuprot svim teškoćama. Da nije bilo protesta ne bih imala priliku da čujem kako govore mnogi sjajni srednjoškolski i univerzitetski profesori. Bojala sam se da nam je obrazovanje na mnogo nižem nivou. Videla sam i čula koliko pametnih, sabranih, razložnih i posvećenih nastavnika predaje našoj deci. Sada ih otpuštaju jer su bili uz svoje đake. Ko će predavati našoj deci? Uništava se kritičko mišljenje koje treba da bude korektiv svakoj vlasti. I onoj budućoj. Kad to bude svima jasno, biće jednostavnije. Inače imaćemo opet megalomanski ambicioznu, pohlepnu, narcisoidnu vlast koja na sve druge gleda s prezirom dok na mesto direktora EPS-a postavlja vlasnika pečenjare.
Kultura je u zatvoru. Nema je, sem u tragovima. Dovode se ljudi iz mračne prošlosti devedesetih, koji umeju da prete da će nas sve dovesti u red zato što smo podržali proteste. Oni ne razumeju zašto mi postojimo
Kako tumačite promene u nacionalnom teatru i kakav razvoj situacije očekujete početkom sezone?
Situacija u Narodnom pozorištu nije samo stvar tog teatra. To je situacija u kojoj će pre ili kasnije biti cela kultura. Dok to ne razumemo, dok ne razumemo da je svačije otpuštanje i moje otpuštanje koliko već sutra ako podignem glavu, nema nam promene.
Za čim žalite, a na šta ste ponosni?
Nemam vremena da žalim. Sada je vreme da sakupljam pozitivne poene. Trebaju mi snaga, sabranost i samopouzdanje. U mojim godinama je najvažnije da mi kičma ostane uspravna. Ponosna sam na to da još uvek mogu povremeno da se nadam da je čovek čoveku – čovek.
