Kraj leta i početak jeseni je period godine kojem se najviše radujem. Razlog tome nije samo to što sam rođen u oktobru i što su vreme i opšta atmosfera tada i dalje prijatni, a ne letnje uzavreli, te donose blagost, spokoj, prijatnost i ambijent za kontemplaciju. Ključni razlog je taj što mi tada, kao „sezonskom radniku“, počinju oba profesionalna ciklusa, ona po kojima sam oduvek, nikada se ne osvrćući na kalendarsku godinu, računao vreme. S jedne strane to je nova školska, odnosno akademska godina, konkretno semestar, a s druge nova pozorišna sezona.
U beogradskom teatarskom životu doskora je vladalo neprikosnoveno nepisano pravilo, a većina pozorišta ga se i sada pridržava, da se premijere novih predstava planiraju za period odmah posle kraja Bitefa, koji je pak počinjao ovih dana. Na Fakultetu dramskih umetnosti, a slično je i na drugim fakultetima, sada bi se završavao poslednji ispitni rok za osnovne studije u tekućoj školskoj godini, te počinjao prvi semestar u novoj, a kako bismo propisanih petnaest radnih nedelja u semestru završili do novogodišnjih praznika.
Pred susret sa svakom novom generacijom brucoša oduvek sam imao veliko uzbuđenje, možda je to i određena trema, i to mi je bio jedan od najsrećnijih dana u godini. Podjednako uzbuđenje sam imao pred početak svakog Bitefa, iščekujući susret s predstavama nekih od najrelevantnijih autora savremenog svetskog pozorišta, a ne moram posebno da ističem da je to uzbuđenje, logično, bilo još neuporedivo veće dok sam, od 2016. pa do pre dve godine, bio umetnički direktor festivala.
A gde smo danas? Ništa od svega toga, od radosnih iščekivanja i prijatne uznemirenosti vezanih za predstojeći Bitef i pozorišnu sezonu koja se na njega nadovezuje, te povratka u školu, ove godine nema, možda i prvi put u mom životu. Bitef se od svog osnivanja 1967. godine nikada nije odlagao ni otkazivao. Jovan Ćirilov ga je organizovao, suprotstavljajući se podjednako validnim kontraargumetnima nekih kolega (da se tako prave Potemkinova sela), i tokom poslednje decenije prošlog veka, u godinama ratova, sankcija međunarodne zajednice i bombardovanja, smatrajući da se nikada neće ponovo desiti ako ga jednom otkažemo. Slično dilemu imao sam i ja 2020. godine, za vreme pandemije korona virusa, ali sam, zajedno sa saradnicima i rukovodeći se Jovanovom logikom, takođe odlučio da, u skraćenom obliku i poštujući sve antipandemijske mere, organizujemo Bitef (s ove vremenske distance, čini mi se da mi je to bilo i najdraže izdanje festivala koje sam potpisao).
Optužba protiv retkorke Mirjane Nikolić je besmislena jer su, kako je pokazala i odbrana, sva četiri fakulteta našeg univerziteta u celom periodu blokada razvijala, planirala i menjala planove nadoknade nastave
Ove godine, prvi put u njegovoj istoriji, Bitef je zvanično pomeren i to za novembar, ali je neizvesno da li će se i tad desiti. Ono što je pak izvesno je da će imati nikada manji budžet, između ostalog i zbog toga što mu, kao uostalom ni bilo kome drugom, Ministarstvo kulture Republike Srbije nije opredelilo sredstva, a po osnovi konkursa za sufinansiranje projekata iz oblasti savremenog umetničkog stvaralaštva u tekućoj godini. To nedodeljivanje sredstava ne samo Bitefu nego i drugim akterima kulturne scene jeste i najveći sunovrat ove države u ovoj oblasti, države koja je i u svim drugim oblastima u slobodnom padu punih deset meseci.
Slične, veoma velike finansijske probleme, bez obzira na to koji su nivoi vlasti, lokalni ili državni, odgovorni za te probleme, imaju i beogradska pozorišta (ne znam najbolje kakva je situacija u drugim gradovima). Zbog toga se u prvom „poluvremenu“ ove sezone planira osetno manje novih predstava nego što je to uobičajeno, dok poznavaoci prilika upozoravaju da će situacija od Nove godine biti samo još gora. Naravno, nema nikakvog obrazloženja za ovakvo umanjenje budžeta, ili potpuni izostanak sredstava. Niko nije otvoreno rekao da je reč o štednji, te objasnio njene razloge i projektovao rokove dokle će ona da traje. Nagađa se da su sredstva planirana za kulturu usmerena na druge namene, pre svega Ekspo 2027, ili da je budžetska kasa izpražnjena. S velikom verovatnoćom se može pretpostaviti da je reč o odmazdi, a da je teatar na posebnom udaru zbog podrške koju su glumci i drugi pozorišni umetnici, dali i još uvek daju, studentskim i građanskim protestima u proteklih deset meseci. Dizali su se indeksi i crvene šake, razmotavali transparenti posle igranja predstava, u organizovanim grupama uzimalo učešće u protestima, organizovali štrajkovi, obustavljalo igranje predstava, davale bezbrojne izjave za medije… Što se konkretno Bitefa tiče, njemu verovatno nije zaboravljen govor Mila Raua na otvaranju njegovog poslednjeg izdanja, tačno pre godinu dana, a kada je ovaj čuveni svetski reditelj gromoglasno ustao protiv eksploatacije litijuma u Srbiji, te za ovaj projekat optužio, pored naše vlasti, Evropsku uniju i posebno Nemačku.
Na Fakultetu dramskih umetnosti daleko smo od početka nove školske godine, on je pomeren, ovog puta autonomnom odlukom fakultetskih tela, za novembar. Trenutno se ubrzano nadoknađuje nastava iz drugog semestra prošle školske godine, koji je bio u potpunosti suspendovan blokadom fakulteta, za koju su studenti imali nepodeljenu podršku nastavnika, ali i nenastavnog osoblja. Svi teorijski predmeti se, kakav je i moj, nadoknađuju u vidu onlajn časova, dok se nastava iz stručno-umetničkih predmeta za koju je potrebna fizičko prisustvo, razmena ili upotreba tehnike (kamera, rasvete, ozvučenja i sl.), odvija uživo. Paralelno i takođe ubrzano odvijaju se i ispitni rokovi, skoro na svakih nedelju do deset dana po jedan, a uskoro počinju i prijemni ispiti koji su pomereni iz juna.
U opozicionim medijima i na društvenim mrežama mogu se čuti i pročitati primedbe da je povratak na nastavu – on se na FDU desio tek sredinom jula, prvi smo počeli s blokadama, a poslednjih ih završili – doprineo slabljenju protesta. Imajući u vidu sve nedavne blokade koje su sprovodili prevashodno zborovi građana, a na koje je vlast najsurovije reagovala, reklo bi se da to nije tačno, da protesti ne jenjavaju, već da samo menjaju karakter i lokaciju: umesto studentskih sada su više građanski i odvijaju se samo napolju, na ulici, u javnim prostorima (to je bio slučaj i dosada, mada su i zgrade fakulteta imale tu namenu).
U odbacivanju ove optužbe treba imati u vidu da, makar kada je FDU u pitanju, odluka o povratku na nastavu donosila, a zahvaljujući doskorašnjem dekanu Milošu Pavloviću i njegovom timu, polako, neishitreno i, što je najbitnije, u stalnoj komunikaciji sa studentskim plenumom. Zbog toga se kod nas, za razliku od nekih drugih fakulteta, nije desio raskorak između nastavnika i studenata, te i mnogi od najvatrenijih plenumaša sada koriste priliku da ubrzano prođu propušteno gradivo i steknu uslove za upis u novu školsku godinu, a što ne iznosim nimalo ironično. Ipak, jedan deo studenata odlučio je da prethodnu godinu studija „zamrzne“, jer, uprkos svim naporima najvećeg broja nastavnika da im pruže što kvalitetniju nadoknadu nastave, ne žele da pristanu na neophodne kompromise. Veoma je važno, i to se trudim da ponavljam studentima od početka povratka na nastavu, da su oba ova izbora – i spasavanje protekle godine i njeno zamrzavanje – legitimna, da ne smeju da se po toj osnovi dele i sukobljavaju, i čini mi se da se to, na sreću, i ne dešava. Dakle, kada se univerzitetski nastavnici ponekad optužuju zbog povratka na nastavu i slabljenja studentskih protesta, treba imati u vidu, ponavljam, da se taj proces, bar na FDU, odvijao u saradnji sa studentima i da sad imamo obavezu prema onima od njih koji su odlučili da, posle deset meseci žestoke borbe protiv režima, pokušaju da upišu novu školsku godinu.
To pak ne znači da mi sami, nastavnici, treba da se građanski pasiviziramo, da zaćutimo, prestanemo da reagujemo na nasilne poteze vlasti. Naprotiv, čini mi se da mi sada treba, koliko god da smo iscrpljeni desetomesečnom borbom, neizvesnošću, egzistencijalnom ugroženošću (na FDU smo tek pre tri nedelje, posle pola godine, dobili prvu gotovu pa normalnu platu), da zamenimo studente, koji su podneli ubedljivo najveću cenu desetomesečnih protesta i od kojih smo videli da mnogi žele da spasu prethodnu školsku godinu (što je ogroman dodatni napor za njih) i reagujemo na različite načine na besprizornosti režima koje ne jenjavaju. Te reakcije će biti, ili bi trebalo da budu raznovrsne, od simboličnih do onih s konkretnim efektom, ali ne bi smele da ugrožavaju interese bilo koje grupe studenata, ali ni univerziteta u celini.
Jedna takva reakcija desila se pre nedelju dana kada se mnogo nas kolega (bilo je, doduše, i studenata, te običnih građana) okupilo ispred prekršajnog suda u Ustaničkoj ulici da bismo pružili podršku rektorki beogradskog Univerziteta umetnosti Mirjani Nikolić protiv koje je podignuta prekršajna prijava zbog neodržavanja nastave u prethodnom periodu. Ta optužba je besmislena jer su, kako je pokazala i odbrana profesorke Nikolić, sva četiri fakulteta našeg univerziteta u celom periodu blokada razvijala, planirala i menjala planove nadoknade nastave. S njom nismo mogli, niti želeli da krenemo jer su studenti želeli nešto sasvim drugo – obustavu nastave i fizičku blokadu fakulteta kao vid protesta protiv odgovornih za stradanje šesnaestoro ljudi u Novom Sadu i nanošenje teških telesnih posledica još jednoj osobi, kao i za sve što je prouzrokovalo pad nadstrešnice na železničkoj stanici u tom gradu.
Nedodeljivanje sredstava ne samo Bitefu nego i drugim akterima kulturne scene jeste i najveći sunovrat države u ovoj oblasti. Države koja je i u svim drugim oblastima u slobodnom padu punih deset meseci
Koristim priliku da s ponosom istaknem da je Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu u proteklih deset meseci dao čak dvoje lidera. Pored sad već bivšeg dekana Miloša Pavlovića, koji je dobio potpuno zasluženu medijsku pažnju, tu je i rektorka Nikolić (ona je profesorka menadžmenta i produkcije radija na FDU), a koja je od početka protesta, na njoj svojstven tih, nedramatičan i racionalan način, podržavala studentske proteste, donosila s timom prorektora odluke u interesu i studenata i univerziteta (što je ponekad bilo teško spojivo), a nedavno se istakla i odličnom argumentacijom po pitanju toga šta je blokada Studentskog kulturnog centra u Beogradu, nasuprot onome što je tvrdila vlast, i simbolički i materijalno donela ovom centru.
Ovaj tekst je počeo u pesimističkom tonu, a kao da ga završavam u optimističkom. Da, moje radosti zvane početak nove školske godine, Bitef i nova pozorišna sezona nisu se desile ovog septembra, ali to ne znači da ih neće biti. Tu i tamo biće novih premijera i u septembru i u oktobru, nadajmo se ne manjeg umetničkog kvaliteta i politički mnogo hrabrijih nego dosad. Bitef će se, prema podacima koje sam dobio pripremajući ovaj tekst, ipak desiti u novembru. Biće skromniji nego ranijih godina, ali ne bi smeo da izneveri misiju koju ima od osnivanja: da provocira, izaziva i subvertira vladajuće umetničke, kulturne i društvene narative, kako to sada volimo da kažemo.
Što se državnog univerziteta tiče, nadam se da ćemo uspeti u oba zadatka koja imamo: i da omogućimo studentima koji su se za to odlučili da nadoknade propušteno, ali i da budemo spremni da svima njima, uključujući i novu generaciju, pružimo nepodeljenu podršku ako se njihovi protesti nastave u novembru. Lično ne želim da do toga dođe i to iz straha da ne dođe daljeg ugrožavanja univerziteta, te da se glavni studentski i građanski zahtev ispuni – raspišu vanredni parlamentarni izbori. S druge strane, treba biti spreman i za drugačiji razvoj događaja, a koji je, imajući u vidu s kakvim režimom imamo posla, mnogo verovatniji… Kao što reče Hamlet, čiji enigmu se godinama trudim da sebi i studentima bar malo razjasnim – biti spreman, to je sve.
