Tokom proteklih decenija svedoci smo sveprisutne traume izazvane gubitkom značajnog dela teritorije, kao i orkestriranog rasplamsavanja te traume. Naša nacionalna uvređenost je narasla do te mere da ni vlast, ni opozicija više ne mogu da izbegnu a da ne prihvate da je pitanje Kosova važnije od svih ostalih problema koji opterećuju naš politički život i normalan razvoj. Kosovo je stavljeno na pijedestal suštinskog, egzistencijalnog problema i postalo neizbežan element svakog političkog delovanja.
Kako bismo shvatili zašto se pitanje Kosovo koristi kao džoker-karta u svim političkim konfrontacijama, treba probleme koji su nastali proglašenjem nezavisnosti Kosova sagledavati u što širim crtama i izbegavati upuštanje u diskusije o detaljima koje svako tumači kako mu trenutno odgovara.
Istorija nas uči da su državne granice nestabilna kategorija, podložne stalnim promenama, te da se s vremena na vreme utvrđuju na značajnim međunarodnim okupljanjima kako bi se izbegli dalji konflikti.
U poslednjih više od 500 godina, bilo je više takvih susreta. Prvi je bio 1494. godine u mestu Tordesiljas (Španija). Tu konferenciju je sazvao papa Aleksandar VI (poznatiji kao Roderik Bordža), ne samo da bi se razgraničile kolonijalne pretenzije Portugalije i Španije, već da bi se sačuvao mir.
(Po mom mišljenju, sastanak u varošici Tordesiljas je možda najznačajniji datum u istoriji diplomatije. Svi kasniji međunarodni dogovori, razni kongresi i mirovne konferencije su bazirani na iskustvima iz Tordesiljasa. Na tom sastanku, prvi put u istoriji čovečanstva, zemljina kugla je podeljena na interesne sfere.)
Prosečan učesnik naših rasprava nije u stanju da shvati kako Srbija više nema bilo kakvih mogućnosti da restaurira pređašnji ustavni poredak i vrati teritoriju svoje nekadašnje pokrajine u granice Srbije
Sledile su: mirovna konferencija poznata kao Vestfalijski mir, zatim Bečki kongres pa Berlinski kongres, pa Berlinska konferencija…
U svakom slučaju na svim tim konferencijama odluke su donosile velike sile, ne obazirući se na sudbine naroda koji su prekonoć iz jedne države prelazili u neku drugu državu. Ljudska prava se nisu poštovala i nije bilo nikakvih instrumenata da se zaštite.
Danas više nije tako. Pored Ujedinjenih nacija, postoje brojna međunarodna tela koja prvenstveno deluju sa ciljem da se izbegnu međunarodni konflikti i da se zaštite ljudska prava onog stanovništva koje se sticajem okolnosti našlo u nekoj drugoj državi koja nije po njihovom izboru.
Jedna od takvih organizacija je i Savet Evrope. Nažalost, većina građana Srbije je pala na agresivnu propagandu, pa veruje da je prijem Kosova u Savet Evrope zavera protiv Srbije i srpskog naroda! Prosečan učesnik naših rasprava nije u stanju da shvati da Srbija više nema bilo kakvih mogućnosti da restaurira pređašnji ustavni poredak i vrati teritoriju svoje nekadašnje pokrajine u granice Srbije. Jedini način da se zaštiti onaj deo naroda koji se, protiv svoje volje, zatekao u novoj državi, jeste prihvatanje da Kosovo uđe u Savet Evrope. Samo na taj način je moguće sprečiti učestalo kršenje ljudskih prava u toj, univerzalno još nepriznatoj državi.
Zato je, po mom mišljenju, rasplamsavanje našeg nezadovoljstva koje potiče iz samog vrha države krajnje neumesno i protiv interesa kako kosovskih Srba, tako i Srbije kao države. Umesto da srpska diplomatija forsira prijem Kosova u međunarodne organizacije, čime bi se konačno sprečilo kršenje ljudskih prava na toj teritoriji, naša diplomatija taj čin karakteriše kao napad na Srbiju, pa čak preti istupanjem iz te organizacije!
Sve te krajnje neumesne reakcije su nažalost deo histerične borbe za opstanak na vlasti! Jer na svašta su spremni „rodoljubi“ kada se treba boriti za opstanak na vlasti!
Istorija nam i po ovom pitanju može biti od koristi.
Rasplamsavanje našeg nezadovoljstva koje potiče iz samog vrha države krajnje je neumesno i protiv interesa kako kosovskih Srba, tako i Srbije kao države
Ima već više od 200 godina kako je borba za vlast u većini zemalja Latinske Amerike postala borba za goli život onih koji su do tada bili na vlasti. U drugoj polovini prošlog veka, tim zemljama su se pridružile i novooslobođene zemlje supsaharske Afrike, a odnedavno i neke zemlje koje su posle pada Berlinskog zida uspele da se otarase realsocijalizma, odnosno sovjetskog modela društveno-ekonomskog života.
Za divno čudo, iako je pokojna Jugoslavija imala korenito drugačiji pristup ekonomskom razvoju od zemalja realsocijalizma, neke od novonastalih državica koje su nikle na jugoslovenskom prostoru takođe su izgubile kompas i iskočile iz koloseka normalnog političkog života. Među njima prednjači Srbija. Doduše, u Srbiji borba za opstanak na vlasti još nije postala borba za goli život vlastodržaca, ali se zato pretvorila u borbu za monopol nad mogućnostima ličnog bogaćenja.
Ova vlast je spremna da žrtvuje boljitak života našeg naroda na Kosovu samo da bi u uslovima „kosovske tragedije“ opstala i zadržala pravo da rasprodaje našu imovinu, te da po formuli koja joj obezbeđuje prihvatanje bruto domaćeg proizvoda kao isključivog merila za vrednovanje uspešnosti privrede i dalje sve dublje srlja u dužničku zavisnost!
