Čim je postalo jasno da nije moguće formirati koaliciju u Beogradu sa listom Branimira Nestorovića (uprkos „šestocifrenim“ ponudama u evrima), a još pre nego što je zvanično kandidovan od SNS-a za gradonačelnika na ponovljenim izborima, Aleksandar Šapić je započeo dosta neobičnu kampanju. Startovala je radovima na rekonstrukciji Trga Nikole Pašića koji uključuju promenu izgleda fontane, što je Šapića posebno obradovalo jer ne želi da simbol grada bude „fontana koja se nalazila na Trgu Marksa i Engelsa“. Usledila je tirada o njegovoj averziji prema svemu što ima veze sa boljševizmom i komunizmom i svim tim što je „upropastilo srpski narod“, ali je ipak naglasio da je to njegova lična stvar. No pokazalo se da je ipak prilično politička i programska, pošto je prva inicijativa koju je u kampanji najavio bila upravo ukidanje Muzeja Jugoslavije i premeštanje Titovog groba iz Kuće cveća u Kumrovec.
I nije ga omelo to što se radi o najposećenijem muzeju u Srbiji za koji je nadležno Ministarstvo kulture, a ne grad, jer izgleda da je pravljenje otklona od socijalističkog nasleđa važan faktor u osiguravanju „opstanka Srbije“. Gotovo onoliko važan koliko je da izaberemo izrazito srpskog gradonačelnika, kakvim Šapić sebe doživljava.
„U nestabilnom vremenu u kome se nalazi čitav svet, veoma je važno da na čelu Beograda bude srpski gradonačelnik koji će zastupati očuvanje srpskih nacionalnih interesa, ne dozvolivši da bilo ko promoviše secesionističku i antisrpsku politiku“, izjavio je Šapić nadovezavši se na raniju tezu predsednika svoje stranke Miloša Vučevića da beogradski izbori nisu samo pitanje komunalne infrastrukture već i odbrane Kosova i Metohije.
Nije srpstvo kada vi ucenjujete birače da glasaju za vas, nije ni kada izbacujete decu iz vrtića jer njihovi roditelji ne glasaju za vašu političku opciju ili kada dovodite fantomske birače koji nemaju pravo da glasaju na lokalnim izborima. Srpstvo je kada volite svoj grad i sve ljude u njemu
Mila Popović
„Aleksandar Šapić nema nijedan uspeh u vođenju Beograda i sada su počeli da pričaju o srpskom gradu, srpskom gradonačelniku i o srpstvu. Znate, nije srpstvo kada vi ucenjujete birače da glasaju za vas, nije ni kada izbacujete decu iz vrtića jer njihovi roditelji ne glasaju za vašu političku opciju ili kada dovodite fantomske birače koji nemaju pravo da glasaju na lokalnim izborima. Srpstvo je kada volite svoj grad i sve ljude u njemu, bez obzira na to za koga oni glasaju i oni ne mogu više srpskom kapom da pokriju svoje kriminalne fantomke koje nose već 12 godina. Beograđani traže da im deca budu bezbedna u školama, da se smanji vršnjačko nasilje, da se vozimo bezbednim vozilima. A ne da se prebacuje Titov grob, o čemu priča samo Šešelj, koji je očigledno hteo da zabada kolac u mermer, i njegov novi potrčko Šapić. Suština je u tome da oni zaista nemaju više šta da ponude Beograđanima i zato prebacuju težište na nacionalne teme“, kaže Mila Popović, predsednica gradskog odbora SSP.
Nemar ili politička strategija
Ali geopolitike u ponudi imaju napretek, pa je i bivši predsednik SNS-a prilikom početka skupljanja potpisa za gradsku listu, koja i dalje nosi njegovo ime, istakao da nam je potrebno jedinstvo jer su pred nama „ne laki dani po pitanju odluka vezanih za članstvo Prištine u Savetu Evrope, do Ujedinjenih nacija, žestokih pritisaka iz regiona, Evrope i sveta“. I dodao, setivši se povoda: „Beograd je važan deo naše zemlje, u njemu živi 23 posto stanovnika Srbije.“ Sudbina je namestila da je taj poriv da Beograđanima objasni da žive u velikom gradu, osetio baš 6. aprila, na četvorogodišnjicu odlaska u Novi Pazar kada je isto tako lekarima objašnjavao šta su to neinvazivni respiratori.
I delovalo je da će potpuno biti napuštena naprednjačka tradicija izlaska na gradske izbore sa šarenim brošurama o tome šta će sve izgraditi ili makar preseliti na livadu, kao što su planirali sa Starim savskim mostom, da istog dana stvar nije spasila poverenica Gradskog odbora SNS-a.
„Mi izlazimo sa jasnim programom, jasnom vizijom, sa velikim brojem projekata. Na prvom mestu od projekata kao što je metro, onda naravno i EXPO koji treba da organizujemo 2027. godine i Srbiju predstavimo čitavom svetu kao jednu pobedničku, uspešnu državu. I takođe projekti kao što je i Prokop koji treba da završimo, nova autobuska stanica, linijski park, Ložionica kao novi kulturni i kreativni centar Beograda“, nabrojala je Ana Brnabić. Istina, nije pri ruci imala ilustracije tih projekata, možda zato što je i sama svesna da nam nudi već odavno viđeno.
Naime, pola navedenih projekata najavio je još Siniša Mali nekoliko meseci pošto je postao gradonačelnik 2014. godine, kada je obećao: „Gradnja prve linije metroa počeće 2016, dok će nova železnička i autobuska stanica u Beogradu biti gotove godinu dana kasnije“. Te 2016. godine nije počela izgradnja metroa, ali jeste donet Generalni urbanistički plan Beograda kojim je predviđen i linijski park (zasad je realizovana jedna desetina zamišljenog), dok je pretvaranje Ložionice u „kreativni hab“ najavio Goran Vesić dve godine kasnije.
Kada se suočimo sa reprizom najava iz 2014. godine, teško je ne zapitati se – da li je moguće da vlast ne samo što deset godina nije iznova razmatrala potrebe grada, nego da i ne oseća potrebu da stvori privid da jeste
Međutim, nije uvek lako proceniti gde iza kašnjenja u realizaciji projekata stoji nemar, a gde su odlaganja deo političke strategije.
„Vratimo se nakratko na Beograd na vodi. Predstavljen u predizbornoj kampanji, tretiran je kao još jedno pompezno predizborno obećanje koje će pasti u zaborav pre kraja izbornog dana. Pre njega je svojevremeno, u SPS režiji, prednjačio Europolis, i kao što je bilo uobičajeno u lovljenju predizbornih poena šljaštavim plakatima, dalje od toga nije odmakao. Međutim, Beograd na vodi jeste i to uprkos raširenoj skepsi (što je i ovom vuku iz basne samo išlo naruku). Iako nije izuzetak u našem urbanizmu, prekretnica je u svojoj veličini i obimu, u zalogaju koji je uzet i pomeranju granica. Čini se da od tada nemamo više tu praksu jeftinih predizbornih poena u vidu šljaštavih projekata za koje nikad nije ni bila namera da se sprovedu, već da je sa svakom novom najavom u pitanju opipavanje terena – da se aktivno promišlja koji su to preostali javni resursi koji mogu da se arče, a da se onda ispituje dokle u tim namerama može da se ide. I svaki put oštrica još malo otupi, pa je tako pre desetak godina Beograd na vodi delovao kao nemoguća izvedba, a sada će sasvim izvesno da samelje i kompleks Beogradskog sajma“, ukazuje urbanistkinja Ljubica Slavković iz Nove planske prakse.
Ipak, kada se suočimo sa reprizom najava iz 2014. godine, teško je ne zapitati se – da li je moguće da vlast ne samo što deset godina nije iznova razmatrala potrebe grada, nego da ne oseća ni potrebu da stvori privid da jeste?
„Sve je moguće od ove vlasti. Ono što je bitno jeste da se 14 stranaka i organizacija ujedinilo da bi naprednjaci sačuvali svoje fotelje. ’Beograd sutra‘ iz naziva njihove izborne liste je nebezbedan grad u kome se roditelji plaše da šalju decu u školu jer od majskih tragedija prošle godine nijednu meru nisu sproveli u gradu da bi deca bila bezbednija, a novac namenjen borbi protiv vršnjačkog nasilja se zloupotrebljava. ’Beograd sutra‘ je njihov grad u kome je vožnja gradskim prevozom rizik da će se vozilo samozapaliti i raspasti. Nema u tom naprednjačkom gradu ni Tiršove 2, koju su obećali da će završiti pre dve godine a nisu ni počeli da je grade. Bulevar patrijarha Pavla nisu u stanju da naprave ni posle šest godina, a kanalizacija na levoj obali Dunava postoji samo u Vučićevim i Vesićevim predizbornim obećanjima za koje je sam Šapić rekao da su predizborni trikovi. ’Beograd sutra‘ u režiji koalicije koja je gradom vladala i devedesetih znači da ostajemo bez Generalštaba, starog tramvajskog mosta, vila pod zaštitom države koje su deo identiteta grada. Garantuju nam samo saobraćajni haos, urbanistički nered i zagađen vazduh“, kaže Mila Popović i podseća da je 2012. godine postojao projekat metroa koji je SNS prekinuo i već 12 godina pokušava da osmisli novi koji će udovoljiti njihovim investitorima.
Legalizacija nelegitimnih odluka
Ali slušajući funkcionere SNS-a, stiče se utisak da ne postoje problemi sa kojima se grad suočava i koje treba rešiti – mimo toga što u njemu živi i neka opozicija, a Josip Broz Tito počiva. Zato vlast i ne nudi bilo kakva rešenja već samo reciklirane projekte, pa tako Beograd nema problem sa neprestanim betoniranjem zelenih površina, ali ima projekat linijskog parka. Nema problem sa sportskim huliganima, ali ima projekat novog stadiona. Nema problem sa kanalizacijom na levoj obali Dunava, ali ima projekat fabrike za prečišćavanje voda u Velikom Selu – jeste da je započet još za vreme vlasti DS-a, ali obećanje je i dalje živo i zdravo.
Čak ni pitanje pravca razvoja grada, uprkos deklarativnoj „jasnoj viziji“, nije izneto pred građane preciznije od tvrdnje da je taj pravac – napred.
Bulevar patrijarha Pavla nisu u stanju da naprave ni posle šest godina, a kanalizacija na levoj obali Dunava postoji samo u Vučićevim i Vesićevim predizbornim obećanjima za koje je sam Šapić rekao da su predizborni trikovi
„Beograd se i danas razvija u direktnu korist pojedinačnih investitora i ekonomske elite, bez jasne strategije i bez stvarne mogućnosti da se mi o tome pitamo. U smislu kolektivnog razmišljanja o razvoju grada, mislim da smo se vratili korak nazad. U prethodnim gradskim izbornim ciklusima, ta ’šargarepa‘ je postojala jer je svaka politička organizacija preuzela pitanje razvoja grada kao jednu od važnih tema koje kandiduje. To je bila posledica pritiska građana i pobuna povodom neželjene gradnje koja je buktala širom grada, a zapravo dugotrajni eho svih dešavanja oko projekta Beograd na vodi, uključujući i rušenje u Hercegovačkoj baš u izbornoj noći 2016. godine. Čini mi se da je situacija danas lošija jer nam se opet pred očima maše nekakvim velikim, skupim i svetlucavim projektima, od sve većeg i većeg nacionalnog značaja, dok grad bukvalno umire pre našim očima i pod našim nogama“, kaže Ksenija Radovanović, istraživačica sa Instituta za filozofiju i društvenu teoriju.
Da je situacija gora, slaže se i Ljubica Slavković:
„Na delu imamo mehanizme i prakse koji se decenijama razvijaju, sve od prvih tranzicijskih promena kada su prostor, teritorija, a naročito javni resursi, postali plen, i što je manje preostalo tih resursa, to su zalogaji veći, a posledice dramatičnije. Ne samo da se od strateškog planiranja očito odustalo, a to nam govori GUP Beograda koji od 2019. čekamo, već i od planiranja uopšte jer planovi mahom služe da se legalizuju nelegitimne odluke i time se vraćamo na projekte pre strategija, na kvadrate bez plana, a time i na grad bez infrastrukture.“
Ali Šapić ima spreman srpski odgovor na sve te kritike. „Ukoliko ne rešimo to pitanje očuvanja nacionalnog, srpskog, džaba nama sve – ukoliko na te bazične stvari ne utičemo, izgubili smo identitet, izgubili smo državu, izgubili smo narod, i kada svega toga nema, koga onda briga da li smo osvetlili tamo neku ulicu.“
Dakle, poruka za ovaj izborni ciklus je – šta će vam grad u kome se može živeti, dok nam otimaju Kosovo. Sram nas bilo.
