Tri decenije su prohujale od krvavih etničkih čišćenja znanih nam pod kodno-toponimnim sintezama „Oluja“ i „Srebrenica“, a žive rane, soljene dnevnom politikom, uslovljavaju nas da se svakog jula i avgusta bavimo sopstvenom istorijom, uglavnom na štetan ili u boljim slučajevima besmislen način. Međutim, koliko će decenija ili vekova proći dok u našem kulturološkom podneblju ne postane popularno citirati izjave nalik onoj Kemala Ataturka iz 1934. godine, datoj u povodu sećanja na Galipoljsku kampanju vođenu od aprila do decembra 1915? „Majke koje ste iz dalekih zemalja poslale svoje sinove, obrišite suze; oni sada u miru počivaju u našem zagrljaju. Izgubivši živote u ovoj zemlji, postali su i naši sinovi“, rekao je nekadašnji pukovnik Mustafa Kemal, na Galipolju terenski odgovoran za sudbine desetina hiljada naoružanih sužanja Britanskog i Osmanskog carstva. Ili ipak nije rekao baš to, a na datu temu možda ni ništa vredno pomena? Potresni citat koji u poslednjih pedesetak godina pronalazi put do usana britanskih premijera ili do zvaničnog spomenika žrtvama kampanje zapravo je dobronamerna mitska fikcija, proizvod „gluvih telefona“ i novinskog intervjua koji je 1953. dao tada već ostareli Ataturkov ministar unutrašnjih poslova. Šta je, između ostalog, mit? Rezultat ljudske potrebe da se užasu, trajućem ili arhiviranom, da smisao.
Pre 110 godina, 7. avgusta 1915. godine u pola pet sati ujutru, šest stotina pripadnika australijske lake konjice pešadijski je u četiri talasa jurišalo prema osmanskim rovovima. Apsolutni pokolj, stilizovan uz pomoć Albinonijevog adađa, postaće kroz film Pitera Vira Galipolje (Gallipoli, 1981) deo popularne kulture. Mitraljeski rafal koji kida grudi Marka Lija krasiće jedan od postera, dok će na drugom biti mladi Mel Gibson, uniformisan i šmekerski naslonjen na zid, uz natpis: „Iz mesta za koje nikada niste čuli, priča koju nećete moći da zaboravite“. Jer, očigledno, u tom trenutku jeste bila pretežno zaboravljena, da bi potom usledio niz komemorativnih i bez izuzetka odličnih igranih i dokumentarnih serija i filmova.
Godine 1985. na sedamdesetogodišnjicu, snimljena je za tadašnje uslove enormno skupa i ambiciozna australijska serija Anzacs, posvećena celokupnom iskustvu koje su pripadnici Australijskog i novozelandskog armijskog korpusa (skraćeno, ANZAC) imali tokom Prvog svetskog rata. Na devedesetogodišnjicu kampanje 2005. godine u turskoj produkciji snimljen je opsežan i izvrstan dokumentarni film Galipolje, namenjen globalnoj upotrebi, s Džeremijem Ajronsom i Semom Nilom u naratorskim i glasovnim zadacima. Stogodišnjica je donela dve australijske igrane televizijske serije: Krajnji rok Galipolje (Deadline Gallipoli), fokusiranu na ratne dopisnike koji su tokom sedmomesečne kampanje doživeli svojevrsno prestrojavanje glede smisla svog poziva, te remek-delo neizbežno nemaštovitog naslova Galipolje, sveobuhvatnu analizu događaja s Kodijem Smit-Mekfijem u ulozi na prvi pogled generičkog „čoveka po sredini“, jednog od stotina hiljada koji su na svojoj koži osetili posledice genijalnih ideja skupštinskih moćnika.
Šta se te 1915. godine zapravo desilo? Osmanski establišment, uznemiren mladoturskim pokretom, gubitkom većine evropskih i afričkih poseda te ekonomskom neodrživošću sistema, pristupio je koaliciji Centralnih sila. Britanski prvi lord Admiraliteta Vinston Čerčil je zatim inicirao plan pomorskog zauzimanja Dardanela i Bosfora kojim bi Osmansko carstvo bilo naterano na brzu kapitulaciju. Termin „plan“ je previše pohvalan za ceo poduhvat, s obzirom na to da su obaveštajni izveštaji i stručne strateške analize ignorisani, a britansko vođstvo se pouzdalo u mornaricu čija će impozantnost naterati azijske varvare da priznaju da nemaju šta da traže u sukobu s hrišćanskom civilizacijom. No, Osmansko carstvo je takođe bilo prilična civilizacija, pri tome s vojskom pod krovnim nadleštvom nemačkih profesionalaca, pa je britansko-francuska flotila doživela katastrofalni poraz. Usledilo je improvizovanje i pokrenuta kopnena invazija koja je od početka morala biti ključni deo plana, za šta je odabrano poluostrvo Galipolje na evropskoj strani Dardanela. Nemajući pojma ni s kakvim geografskim terenom ni s kakvim ljudskim neprijateljem imaju posla, britanski generali – voljni saučesnici kancelarijskih stratega – na nekoliko kamenitih plaža su istovarili obimnu ali svakako nedovoljnu količinu ljudstva, iznova smatrajući da će njihova puka pojava nagnati Turke u bekstvo (termin „Turke“ takođe valja uzeti s rezervom, budući da su se osmanske snage na Galipolju dobrim delom sastojale od današnjih Sirijaca i Libanaca). Ozbiljno oštećeni prilikom iskrcavanja, pešadinci Antante sporo su se verali po brdskom lavirintu, ne uspevši da probiju raštrkanu osmansku odbranu pre nego što će joj s drugih tačaka poluostrva pristići pojačanje – ponajviše od strane snaga pod vođstvom izvesnog pukovnika Mustafe Kemala čija će uloga biti presudna kako za Galipoljsku kampanju tako i za potonje uspostavljanje sekularne turske države.
Neočekivano za britanski trust vojnih mozgova, ali sasvim logično za prostor stvarnosti, oformljen je rovovski front koji su osmanski komandanti prvi neuspešno pokušali da razreše masovnim jurišima. Leševi između rovova – na nekim mestima udaljenih desetak metara – nagomilali su se i muve su počele da šire zaraze, pa se pribeglo jednodnevnom primirju da bi se zajednički odstranio izvor bolesti i neprijatnog mirisa. Australijski major će zapisati: „Pričam sa Turcima, i jedan kapetan mi pokazuje humke i kaže: ’Ovo je politika’. Onda mi pokaže leševe i kaže: ’Ovo je diplomatija’“. Australijski istoričar u turskom dokumentarnom filmu iz 2005. zapaža: „Tog dana su saznali ko im je neprijatelj. Videli su ga izbliza, rukovali su se s njim. Posebno se među Australijancima i Novozelanđanima pojavio osećaj poštovanja prema Džoniju Turčinu. Tada je i dobio taj nadimak. Postao je ’ortak’ s druge strane. ’Ortak’ kojeg ćeš morati da ubiješ, i koji pokušava da te ubije.“ Rođen je mit o spoznaji drugog, i nije slučajno da je jedan od najsnažnijih segmenata serije Galipolje iz 2015. upravo uklanjanje leševa, samo da bi se nesrećnici na kraju dana razišli i od sledećeg jutra nastavili da stvaraju nove.
Početkom avgusta – kada je Čerčil već odavno bio smenjen, nakon čega članovi ratne kancelarije nisu nedeljama našli za shodno da održe jedan zajednički sastanak – britansko vođstvo je pokušalo da spase celu operaciju iluzornom ofanzivom, tj. nizom odvojenih napada u kojem nije jasno koji je istinski a koji služi kao varka. U svom tom haosu morao se desiti i barem jedan kataklizmični propust. Tako, ratni brodovi su artiljerijsku pripremu bitke na Neku završili sedam minuta prerano, osmanske mitraljeske posade su se vratile na svoje položaje i pešadijski juriš australijske lake konjice, izveden na površini ne većoj od teniskog terena, postao je scena iz pakla. Između trećeg i četvrtog jurišnog talasa, turski oficir je neprijatelju vikao: „Prestanite s tim!“
Srž horora dosegnuta je tog 7. avgusta, a pre i posle toga, od aprila do decembra, stotine hiljada mladih muškaraca je životarilo i umiralo prvo u užarenim pa zatim zamznutim rupama. Konačno, vrhovna britanska komanda je priznala tragičnu grešku i evakuisala svoje ljudstvo, poslavši ga na zapadni front. Zaslugu imaju i novinari, glavni akteri serije Krajnji rok Galipolje, ograničeni cenzurom i potekli iz aristokratske ili srednje klase (stoga, šrafovi poretka), koji su osetili obavezu da prekorače granice dužnosti i potajno iskoriste svoje veze u visokim krugovima kako bi ubrzali kraj bezumlja. Dopisnik Dejli telegrafa, u dramskoj verziji i kroz tumačenje Hjua Dansija, objašnjava svoje postupke: „Desilo se na kumulativan način. Svakog dana sam bio svedok uvek iste uljudne nesposobnosti. Svakog dana, patnje i smrti. Pretpostavljam da je sve to postalo previše za podneti i morao sam nešto da preduzmem.“
Uz pomoć konstruktivnih mitova i razoružavajuće istine, priča o Galipolju je na koncu stvorila atmosferu pomirenja i saosećanja. Iz nje valja učiti, a antologijski govor ratnog veterana Gorana Samardžića, održan prilikom blokade RTS-a, džinovski je prvi korak ka zadatom cilju. Doći će na red i filmovi i serije, kada ih zaslužimo.
