Iduće godine, 6. marta, biće tačno sto godina od rođenja Andžeja Vajde, jednog od najvećih evropskih umetnika i sineasta. Kao najpoznatiji predstavnik takozvane poljske filmske škole, Vajda je svojoj zemlji ostavio ogroman legat, koji čine filmovi, umetnine i pozorišne predstave. Čak četiri njegova filma bila su nominovana za Oskar za najbolji film van engleskog govornog područja, i to Obećana zemlja (1975), Gospođice iz Vilka (1978), Čovek od gvožđa (1981) i Katin (2007), čime nosi rekord po broju nominacija u ovoj kategoriji. Nezaboravna je i koprodukcija sa Jugoslavijom 1962. godine, kada je kod nas režirao film Sibirsku ledi Magbet, s Oliverom Marković i Ljubom Tadićem u glavnim ulogama.
Tako će predstojeća godina biti godina u kojoj ćemo se, kroz seriju događaja, podsetiti njegovog ogromnog značaja i zaostavštine. Kako će to sve izgledati, još se čuva u tajnosti, barem kako tvrdi Kataržina Novak, direktorka Muzeja Manga u Krakovu, osnovanog 1994. godine na inicijativu Andžeja Vajde. Svoj boravak u Beogradu, Kataržina Novak iskoristila je za sastanke povodom predstojećeg velikog jubileja, ali i druge aktivnosti na planu realizacije poljsko-srpskih projekata. Zajedno sa Jacekom Multanovskim, direktorom Poljskog instituta u Beogradu, obavila je nekoliko, kako kaže, vrlo inspirativnih razgovora u Kulturnom centru i Jugoslovenskoj kinoteci, i svuda svi lepo reaguju na pomen imena Andžeja Vajde, dodaje ona. Iako je prerano govoriti o konkretnim događajima, sasvim je sigurno da će godišnjica biti obeležena filmskim projekcijama i izložbama, a zajedno se nadaju da će doći i do studentskih razmena i radionica. Još koja naučna konferencija upotpunila bi i uveličala čitav događaj.
„Taj jubilej treba da istakne ne samo Vajdino filmsko stvaralaštvo, već i čitav njegov društveni uticaj i delatnost“, kaže u razgovoru za Radar Kataržina Novak. „On je snimio više od 60 filmova i režirao nekoliko desetina pozorišnih predstava. Sva njegova dela obuhvatala su mnoge teme i aspekte poljske kulture i tradicije, ne samo društva i istorije, već i mitologije. I dan-danas, skoro deset godina od smrti, on je i dalje važna i opšte poznata ličnost u Poljskoj. Jedna od glavnih tema u njegovim filmovima bio je Drugi svetski rat, bavio se jevrejskim pitanjima, a njegovo stvaralaštvo obeležile su i ekranizacije značajnih poljskih romana, poput Obećane zemlje, rađene po romanu Vladislava Rejmonta. Tako da je čitav njegov opus zapravo deo školske literature.“
Ipak, ono što je nama posebno privuklo pažnju, jeste to da je Andžej Vajda bio inicijator muzeja čiji je Kataržina Novak danas direktor, a koji je posvećen u velikoj meri – umetnosti Japana! Pritom, taj neobičan naziv muzeja – Muzej Manga – odmah asocira na manga stripove, jedan od najpopularnijih produkata japanske popularne kulture. Ali pogrešili smo, kao i mnogi.
Kataržina Novak, i sama japanolog po struci, priča o muzeju s posebnom pažnjom. Japanski jezik i književnost studirala je jer je tokom srednje škole bila, kako i sama kaže, opčinjena sjajnim prevodima na poljski jezik japanskih romana, koji su bili i izuzetno popularni. Tu počinje njeno interesovanje za japansku kulturu, koje se kasnije preko ljubavi za sam jezik širi i na filmove i ostale prepoznatljive artefakte Dalekog istoka. „Mnogi su me pitali da li je moje interesovanje za Japan počelo onog čuvenog trenutka kada je Leh Valensa izjavio da će Poljska biti novi Japan! Ali to nije slučaj. Definitivno je inicijalna kapisla bila književnost“, kaže ona kroz smeh.
Manga iz imena zapravo nema mnogo veze sa popularnim japanskim stripovima. Ime je preuzeto od Feliksa „Mange“ Jašinjskog (1861-1929), koji je svoj nadimak po kome nosi ime i sama institucija preuzeo iz knjiga crteža Kacusike Hokusaija, zvanih Hokusai manga. Svih 15 knjiga, Jašinjski je donirao Nacionalnom muzeju u Krakovu 1920. godine, te je ostao upamćen kao veliki kolekcionar japanske umetnosti u Poljskoj. A sve dobija novu dimenziju kada Andžej Vajda biva upoznat s „Manginom“ kolekcijom.
„Prvi put je video tu kolekciju još za vreme Drugog svetskog rata, 1944. godine, kada je imao samo 19 godina i dok je još maštao da upiše akademiju lepih umetnosti i da postane slikar“, pojašnjava nam Kataržina Novak. „U Krakovu je tada, u samom centru, održana izložba japanske umetnosti, iako je Japan te godine bio jedna od zemalja ’Osovine’. Za samog Vajdu, japanska umetnost bila je toliko upečatljiva da mu je promenila pogled na svet. Kasnije je govorio da toliko svetlosti i jasnoće pre nikada nije video. Ali kao što znamo, postao je reditelj i njegovi filmovi su bili prikazivani svuda, pa i u Japanu. Kada je 1987. godine dobio nagradu Kjoto, koja se smatra japanskim ’Nobelom’, primajući je izjavio je da želi da osnuje japanski dom kulture u Poljskoj, posebno za kolekciju Feliksa ’Mange’ Jašinjskog, imajući u vidu upravo onu izložbu koju je gledao kao mladić od 19 godina, a koja dotad nije imala stalnu postavku.“
Tako je nastala ideja, ali i naziv institucije koji muzej nosi od osnivanja 1994. godine. U pitanju je nacionalna institucija, čiji je zadatak prvenstveno da promoviše kulturu van zemlje, ali i japansku kulturu u samoj Poljskoj. „Pošto Faliks ’Manga’ nije bio samo kolekcionar japanske već i nacionalne umetnosti, i to veoma važnih kolekcija, upravo nam taj status muzeja pruža odlične kontakte i unutar Poljske i van nje, kako bismo predstavili široj publici domete dalekoistočne kulture.“
Danas, institucija se sastoji od četiri zgrade, a svaku od njih određuju različite delatnosti.
„Čuveni arhitekta Arata Isozaki projektovao je prvu zgradu, koja je danas ikonični primer arhitekture, jer je u obliku talasa“, kaže Novak, dok gledamo slike zaista impresivne građevine u Krakovu. „U toj zgradi nalazi se cela japanska kolekcija Feliksa ’Mange’ Jašinjskog. Tu organizujemo izložbe tradicionalne japanske umetnosti. Ona nam pruža prostor za susrete, filmske projekcije, radionice, predstave… Druga zgrada je galerija Evropa – Daleki istok, jer sama kolekcija Jašinjskog poseduje tu dalekoistočnu nit, a Andžej Vajda je hteo da se to i proširi. Od samog početka, Vajda je imao ideju da se pokrene dijalog između Evrope i Dalekog istoka. I zato u tom prostoru najčešće organizujemo izložbe savremene umetnosti. U trećoj zgradi je škola japanskog jezika. To je jedna naša nemuzejska delatnost, jer retko koji muzej poseduje školu jezika. Ali i ta zgrada je u uskoj vezi s Vajdom. Naime, časove japanskog smo pre držali u kancelarijama i malim učionicama. I onda je jednog dana došao Vajda i rekao – ovo ne može ovako, moramo da otvorimo školu! Odmah smo mu odgovorili da mi nemamo novca za tako nešto, ali on je odgovorio da je uvek važnija ideja, a novac će se već nekako naći. I tada se obratio japanskim železničarima tražeći od njih pomoć i da finansijski podrže otvaranje japanske škole jezika. Naravno, pristali su odmah! On im je zauzvrat poklonio seriju svojih pozorišnih crteža, koji se i sada nalaze kod njih… I konačno, četvrta zgrada je paviljon za ceremoniju ispijanja čaja u našoj bašti. Tu je i čitav arhiv koji je 2011. godine Vajda predao muzeju, a čini ga sve što je imao od pozorišta, filma, knjiga i nerealizovanih projekata. Samim tim gestom, poklanjanjem arhiva, proširila se i naša delatnost. Osim te četiri zgrade imamo i japanološku biblioteku, koja je javna i otvorena za sve.“
Mnogi su me pitali da li je moje interesovanje za Japan počelo onog čuvenog trenutka kada je Leh Valensa izjavio da će Poljska biti novi Japan
Kataržina Novak
Nesumnjivo, muzej dodatno doprinosi odveć ogromnom interesovanju evropske populacije za kulturu i tradiciju Dalekog istoka. Kataržina Novak s ponosom naglašava da svako ko se zainteresuje za japansku umetnost dolazi u Muzej Manga, koji je prošle godine obeležio 30 godina postojanja. A takođe, traje i Vajdina veza sa Japanom. U martu ove godine, okončana je velika retrospektiva u Tokiju, koja je bila posvećena njemu.
„Prisustvovali smo otvaranju i primetili mnogo mladih koji su dolazili na filmske projekcije. U Krakovu se svake godine održava festival nezavisne kinematografije koji se zove Of kamera, a glavna nagrada nosi njegovo ime. Usput, na festivalu prikazujemo uvek i Vajdine filmove i tu dođe veliki broj mladih. Naravno, potrebno je ispratiti te filmove komentarima, ali svakako poseduju univerzalne vrednosti koje su i dan-danas aktuelne. Nedavno smo imali priliku da repriziramo i Obećanu zemlju i videli da taj film i ta priča nisu nimalo izgubili na aktuelnosti, jer je tema počeci industrijalizacije u Poljskoj. Jedan od naših glavnih zadataka i kao institucije i kao Vajdinog naslednika u nekom smislu jeste prikazivanje njegovih filmova, kao i podsećanje na njega kao vizionara svog vremena, s jasnim građanskim stavom. Možemo danas da kažemo da je imao odličan osećaj i da je vrlo dobro znao šta je poljskom društvu potrebno i to mišljenje nije čuvao za sebe. Setite se njegove kandidature za poljski senat nakon 1989. godine, kada je osetio da kao senator može da pomogne svojoj zemlji. Nakon prvog mandata nije produžavao rad u politici, jer je smatrao da kao filmski reditelj može mnogo više da učini nego kao političar. I zato je naš zadatak kao institucije da pričamo o Andžeju Vajdi kao savremenom stvaraocu.“
I zaista, susret sa njegovim delima, u vremenu deficita dobrih filmskih ostvarenja, neće biti samo povratak u prošlost, već i preispitivanje onoga što je jedan filmski mislilac nagovestio da dolazi.
