26. jul
Srbija je evropska zemlja.
Nije azijska. Nije bliskoistočna. Nije afrička. Nije američka.
Izgledamo kao Evropljani. Oblačimo se kao Evropljani. Gradovi nam izgledaju kao u Evropi.
Institucije su nam pravljene po evropskim modelima, makar formalno, ako već ne u praksi. Zakoni su nam bazirani na rimskom pravu i usklađeni, više nego što mislimo, sa Evropom.
Voće i povrće su nam evropske sorte. Sa Evropom delimo zajedničku istoriju, zajedničke puteve i zajedničke reke. Inteligencija nam se tradicionalno školovala u Evropi.
Učestvujemo na Evroviziji.
Ako bi nam neko rekao da smo Kinezi, Rusi ili Arapi, gledali bi ga kao ludaka.
Samo kažem…
28. jul
Sve češće hvatam sebe da o Stevi Filipoviću razmišljam kao o našem modernom filmskom Balzaku ili Dikensu, u smislu da njegovi likovi ne samo odslikavaju, već i oživljavaju arhetipove našeg društva.
Dok čitam ili gledam vesti ili se sudaram sa „mimovima“ po raznim digitalnim prostorima, sa ekrana mi skaču delimična ili totalna otelotvorenja Tadije, Jece Cunami, ljigavog urednika tabloida ili Dinkića, tragično naivnih urbanita i likova koji su se – da se ne bi potpuno pogubili u sistemu totalnog moralnog raspada – zaključali u najdublje tamnice svojih duša.
Neko bi rekao da je obrnuto, da su Stevini likovi samo refleksija sveprisutnih stvarnih, ali zar to nije tako u svakoj umetnosti koja reflektuje svoje vreme i svoje okruženje? Dobri filmovi i dobra proza filtriraju i koncentrišu esencije nečega, pojačane doživljaje često haotičnog i amorfnog života u kome se bitne nijanse često previde. Umetnički karakterni arhetipovi nam štede vreme u doživljavanju smisla, oni su kognitivne prečice…
Ono što mi iz Stevinih, za mene, dokumentarnih filmova – a oni su, kao i kod Kusturice, Šijana, Duška Kovačevića i drugih domaćih autora koji duboko rezonuju sa duhovnim vektorima društva, dokumentarni zapisi u igranoj formi – najviše „iskače“ u sentimentu je portret društva koje je zaboravilo na normalnu civilizovanu komunikaciju, ljudi koji čak i kada su „pozitivni“, pričaju samo u psovkama, brecanjima, emocionalnim tantrumima svih vrsta i apsolutnoj nesposobnosti da se izdignu iznad verbalno ekstremno ograničenog diskursa vulgarnosti jer bi se to, je l’ te, odmah protumačilo kao slabost, filozofiranje, „kenjanje“…
Dobri filmovi i dobra proza filtriraju i koncentrišu esencije nečega, pojačane doživljaje često haotičnog i amorfnog života u kome se bitne nijanse često previde. Umetnički karakterni arhetipovi nam štede vreme u doživljavanju smisla, oni su kognitivne prečice
Interesantno, upravo je ovaj auditivni udar prva stvar na koju se štrecnem kada dođem u Beograd, mnogo više nego okolna urbanistička i ponašajna ružnoća. Prvo me zaboli zvuk nas…
Predatorsko društvo i okruženja priznaju samo silu, konflikt i dominaciju, sirovu emociju koja postaje mera svega i za koju su samorefleksija i empatija smrtni grehovi slabosti koje treba sabiti u korenu.
29. jul
Pričaju mi drugari razgovore sa nekih beogradskih pijaca, gde razni siromašni sugrađani sa druge strane tezge diskutuju novi recept za dodatnu zaradu: poseta Ćacilendu u smenama.
Malo tamo, za honorar, malo na pijacu, malo neki drugi poslić kada se ukaže. Ćacilend kao socijalno za očajnike. Voda i hrana takođe džabe, često rakija i cigare.
Da bi izigravali studente, režim daje „studentima koji hoće da uče“ nove patike za slikanje, a ovi ih odmah prodaju, pa onda rotiraju jedan par među sobom kako ko ide u „smenu“. „Službene“ patike, skoro pa uniforma…
Malo tamo, za honorar, malo na pijacu, malo neki drugi poslić kada se ukaže. Ćacilend kao socijalno za očajnike. Voda i hrana takođe džabe, često rakija i cigare
Ćacilend je na mnoge načine još jedan primer naše nadrealne farse kao svakodnevice, „Ruska lutka“ iluzija koja u sebi sadrži mnogo drugih manjih iluzija, i sam ugnježden u jednu mnogo veću i mnogo manje smešnu. Ili nekoliko njih. Ćacilend je teatar apsurda.
30. jul
Moderni materijalistički feudalizam se na Balkanu može videti na mnogo primera, ali situacija sa taksijima na aerodromu u Beogradu i Podgorici je posebno interesantna. Lokalni feudi su važni, lokalne velmože još više, čak i po cenu reputacije grada ili u zemlje u celini.
Zašto je tako teško, u stvari nemoguće, ratosiljati se „divljih“ taksista na beogradskom aerodromu, čak i u novom carstvu francuskom, čak i pored šaltera za vaučere – koji ni sami ne bi trebalo da postoje – i to bukvalno, fizički pored šaltera za vaučere! Sumnjivi tipovi sa, opšte je poznato, sumnjivim taksimetrima, presreću neinformisane turiste bukvalno pred nosom službenika na šalteru, koji – moje je lično iskustvo sa brojnih letova tokom proleća i početka leta – nekako sve češće nije tu…
Razlog da ni regularna ni komunalna policija nisu u stanju da se obračunaju sa ovom pošašću nije u njihovoj nekompetenciji, čuo sam, već u moći opštine Surčin na čijoj teritoriji se nalazi aerodrom. Drugim rečima, nekome tamo odgovara da „divljaci“ (a i divljaci) i dalje operišu u sali za dočeke. Neko im daje pokriće, tako da ni Vansi, ni grad Beograd, ni država Srbija nekako ne mogu ništa da urade…
Slično, samo još ekstremnije, je u Podgorici gde lokalni gradski taksiji mogu da putnike samo ostave na aerodromu, ali ne mogu da ih sa njega pokupe. To je privilegija samo malog broja lokalnih taksista opštine Zeta na kojoj se nalazi aerodrom. Zeta je nekada bila kraljevina, za razliku od Surčina koji je teritorija samo jednog klana, a izgleda da se tako i dalje ponaša… A kada je neko monopolista, svakakva nakaradna ponašanja eksplodiraju…
I srpski i crnogorski primer u trenutku razore lepo dizajnirane kulise ovih Potemkinovih sela globalnog tranzita i došljaku direktno, brzo i brutalno pokažu šta je stvarno iza njih
U oba slučaja, vajda je nekome lokalna, ali je sramota nacionalna. Prvi susret stranca sa našim vilajetima, uprkos „evropskoj“ arhitekturi i spuštenim „fensi“ plafonima, elektronskim barijerama za automatsko očitavanje pasoša i drugim regularnim obeležjima „sveta“ na koje su odavno navikli, je levantinski napad lokalnih predatora za transport do grada.
I srpski i crnogorski primer u trenutku razore lepo dizajnirane kulise ovih Potemkinovih sela globalnog tranzita i došljaku direktno, brzo i brutalno pokažu šta je stvarno iza njih…
31. jul
Skoro kao da je jubilej, i kao i svi lični jubileji, u sebi nosi mešavinu ponosa na postignuće i jeze od protoka vremena, strah od toga šta će životni pedometar da pokaže u neprekinutoj jurnjavi da se, makar malo, trči brže od entropije…
A možda je to samo mali momenat ljudskosti – ne baš mnogo čest u mom životu – u kome sam se usudio da sebi samočestitam na iznenadnom uvidu da već trideset godina pišem takozvanu „kreativnu publicistiku“ (creative non-fiction). Kao i onaj skorojevićki lik iz Molijerovog Građanina Plemića koji je počeo da biva vrlo ponosan na sebe kada je shvatio da je govor proza, što znači da je i on čitavog života govorio „u prozi“, i ja sam relativno skoro shvatio da pišem u ovom „novom“ žanru.
Namerno sam stavio „novom“ u navodnike jer ništa ovde nije novo, nova je samo etiketa, kako to obično biva u kapitalizmu, u kome to što „prodajemo“ stalno mora da se uokvirava i redefiniše na nove načine inače postaje dosadno, neinspirativno, „obično“ i – kao logična tržišna posledica toga – teže da privuče pažnju i da se proda.
Svaki dobar komentator svakodnevne realnosti, istinitih događaja, života baziranog na činjenicama – dokumentarizmu – je to oduvek radio. Sjajni istoričari, putopisci, biografi, filmski dokumentaristi, književni i umetnički kritičari, kolumnisti i komentatori, popularizatori nauke, blogeri, podkasteri i influenseri raznih boja već vekovima, bukvalno, plivaju u kreativnoj publicistici.
Šeszdesetih godina prošlog veka, i decenijama nakon toga, isti pristup smo zvali „novi žurnalizam“, „gonzo žurnalizam“, „literarni“ ili „narativni žurnalizam“. Ne bi bilo Toma Vulfa, Trumana Kapota, Hantera Tompsona, Brusa Četvina, ali ni Marka Tvena, Žaka Kustoa, Dejvida Atenboroa, Adama Kertisa, Andreja Maričića, Sanje Domazet, Teofila Pančića ili Marčela – samo nekoliko prvih imena koja mi padaju na pamet iz plejade majstora žanra – bez ove strasti i sklonosti da se činjenice i dnevna realnost pojačaju verbalnim vitaminima literarnih i umetničkih tehnika.
U svakoj dobroj kreativnoj publicistici, u svim dobrim esejima i reportažama (u svim svojim modernim ispoljavanjima), ličnost i jezik autora su sočivo koje uveličava realnost, čini je opipljivijom i življom, sa više mirisa i ukusa, kreira prostor koji se oseća i čuje, koji nas usisa i projektuje „kao da smo stvarno tamo“; „stvarna virtuelna realnost“ (SVR), da skujemo novi izraz… ili moj trenutno preferentni: „belpub“ (beletristika + publicistika).
Svaki dobar komentator svakodnevne realnosti, istinitih događaja, života baziranog na činjenicama – dokumentarizmu – je to oduvek radio. Sjajni istoričari, putopisci, biografi, filmski dokumentaristi, književni i umetnički kritičari, kolumnisti i komentatori, popularizatori nauke, blogeri, podkasteri i influenseri raznih boja već vekovima, bukvalno, plivaju u kreativnoj publicistici
Advertising pAge – moja kolumna u staroj Našoj borbi – je bila to, Cvjećarnica u Kući cveća je bila to, Čaj od šljiva je bio to, ova kolumna je to… Ili se makar nadam da jeste.
U svemu tome leži i jedna opasnost, jedan izazov: kako se odupreti iskušenju da lične strasti i zanos kreiranja i fabuliranja ne zamagle i iskrive realnost? Kako sebe držati na pravoj strani istine? Kako ne podleći manirizmu, kako ne upasti u rupu sujete u kojoj stil i emotivni efekat, aforizam i slogan, postaju važniji od činjenica, od stvarnih proporcija stvarnih događaja? Kako držati sočivo nezamrljanim?
Kao i za sve ostalo u životu, odgovor je u stalnom trudu, radu i naporu – i nekoliko „tigar“ čitalaca, najčešće prijatelja ili partnera – čiji zadatak se svodi na samo dve reči: brutalna iskrenost. Korisno za pisanje, korisno u životu…
