Tuga, nemoć, nemaština, suze, poneki osmeh, zebnja, nada… Sve je to stalo u objektiv majstora fotografije Fadila Šarkija koji je tokom četiri meseca, od jula do novembra 2015, ovekovečio balkansku rutu izbeglica iz Sirije, Avganistana, Libije, Somalije, Iraka… Duboko saosećajući s njihovom sudbinom, tada je usnimio oko 3.500 slika sa dušom, a foto-esej od njih pedeset čini izložbu Putevi očajnika u Galeriji 73 u Beogradu.
„Taj odabir nije lak zadatak. Nisam ih birao na osnovu estetike ili trenutnog doživljaja. Reč koja je odlučila šta bi trebalo da dominira jesu deca i njihove majke. Nezamislivo je kroz kakvu su patnju prolazili na tom dugom putu koji je trajao po nekoliko meseci“, priča za Radar Šarki i napominje da nije profesionalni fotograf i da ne radi ni za jednu agenciju, niti prodaje ove svoje fotografije sredstvima javnog informisanja. Njegov izazov ima drugi motiv.
„Biti na neuralgičnim tačkama Zemljine kugle i snimati ovakve događaje moja je želja još iz srednje škole. Ali, u mom svetu tada nisi ti odlučivao šta ćeš biti već onaj koji te hrani. Tako me je život odveo na drugu stranu, ali potisnuta želja ipak je tinjala u meni. Ja sam prevashodno street fotograf, ulica je moje fotografsko utočište. Ali prestao sam da jurim te ‘odlučujuće trenutke’ noseći aparat svakodnevno sa sobom. A onda se dogodilo da planetarni događaj dođe u moju zemlju, a ako vam je fotografija strast, nije bio potreban drugi motiv nego to ovekovečiti.“
Kad ugledaš u dubokoj noći majku kako spava naslonjena na kolena, a pored nje dečaka od pet godina koji je budan i gleda odsutno u tvoju kameru dok ga snimaš, ne može da ti ne zadrhti ruka, priča Šarki
S izbeglicama je provodio dane i noći, dešavalo se da zadrema na nekoj klupi, stepeniku, a cilj mu je bio da zadobije njihovo poverenje.
„Jer, bez obzira na to što su shvatali da je to kada uperim foto-aparat u njihovom pravcu samo još jedna od milion fotografija koja će stići tamo negde i opisati nekom ‘važnom’ njihovu patnju i bol, ipak oni pripadaju drugačijem kulturnom i religijskom miljeu gde se javnost ne podrazumeva. Naročito kada su u pitanju žene. Međutim, ako vas prihvate i shvate da ste vi, u stvari, njihov ‘saputnik’, onda ste preskočili tu barijeru.“
Izložba fotografija Putevima očajnika Fadila Šarkija Foto: Fadil Šarki
A šta je bilo najteže, kada mu je ruka najviše zadrhtala, Fadil Šarki odgovara: „Posebno potresne su bile scene majki s malom decom. Slušao sam od kolega fotografa, koji se ovim poslom bave profesionalno, kako je njihova uloga da zabeleže događaj i da ne smeju da se prepuste bilo kakvim osećanjima. Držao sam se tog saveta, ali kada u tim bespućima seoskih puteva ka granicama u prenatrpanim šatorima UNHCR-a, u kojima sedi i leži stotinu ljudi, ugledaš u dubokoj noći majku kako spava naslonjena na kolena a pored nje dečaka od pet godina koji je budan i gleda odsutno u tvoju kameru dok ga snimaš, ne može da ti ne zadrhti ruka. Tada u trenutku postavite sebi desetine pitanja na koje nemate odgovor. I postajete ‘saputnik’, kako je to uočila moja prijateljica Snežana Stanković, pišući tekst u knjizi koju sam izdao povodom ovog događaja.“
Iako mu je bilo teško da izdvoji fotografije za izložbu, još mu je teže da nam odgovori koju smatra najemotivnijom. Ipak, jedna se izdvojila.
„To je slika devojčice na srpsko-hrvatskoj granici. Ona pripada kurdskoj etnoreligijskoj skupini Jazida iz Iraka, koju islamska država ISIS smatra jeretičkom. Zato su u to vreme dominacije islamske države, ljudi na tom prostoru bili podvrgnuti užasnim zločinima i istrebljenju. Poznat je događaj kada je pod pritiskom islamista više od 30.000 Jazida moralo da pobegne iz svojih domova na planini Sindžar. Mnogi koji nisu uspeli bili su ubijeni, a među njima mnogobrojne majke sa decom“, objašnjava Šarki i dodaje da se često seti tih ljudi: „S nekima sam dugo održavao kontakte preko društvenih mreža, ali jezička barijera je bila veliki problem.“
Mada ovo smatra svojim životnim projektom, Fadil Šarki iza sebe ima 14 samostalnih i više od 170 kolektivnih izložbi. Dobitnik je 30 domaćih i međunarodnih priznanja, među kojima su: devet nagrada na republičkim izložbama Foto saveza Srbije, dva puta je osvojio prvo mesto na konkursu „Press photo Srbija“ u kategorijama dokumentarne fotografije, prvu nagradu na međunarodnom festivalu u Sarajevu u kategoriji reportažne fotografije, dve nagrade na Festivalu fotografije u Rovinju… Bavi se dokumentarnom fotografijom, arhitekturom i fotografskim esejima na kojima radi više godina.
„Pre nekoliko godina me je privukla arhitektura, te sam tako ostavio na miru ljude i fotografisao sam ulice, trgove, zgrade u kojima oni žive i stanuju. Naravno, nije to puko snimanje zgrada nego izdvajanje nekih detalja koje obično ljudsko oko ne vidi, ‘jer ako gledaš, to ne znači i da vidiš’. To je ono što bi veliki italijanski slikar Đorđo di Kiriko nazvao metafizičkim slikarstvom. Na tome sam radio pet godina i izdao i knjigu koja nosi naslov Tamo i ovde.“
Mada ovo smatra svojim životnim projektom, Fadil Šarki iza sebe ima 14 samostalnih i više od 170 kolektivnih izložbi i dobitnik je 30 domaćih i međunarodnih priznanja
Iako je svetski putnik, Fadil smatra da grad više nije mesto za život i da ne postoji nijedna njegova dobra osobina osim ako to nije mesto gde morate da zarađujete za život.
„Pogotovo za ljude mojih godina. I pored ovoliko buke, ljudi, naročito stariji, žive u tišini, zaboravljeni i ostavljeni jer niko više nema vremena za njih. Ako već moram da budem sam, onda sam izabrao da budem na mestu gde čovek i prirodno pripada. Tu odluku i nije bilo tako teško doneti jer sam već 50 godina planinar, tako da smo priroda i ja dugogodišnji prijatelji. Sada sam na planini Kamena gora, daleko u šumama zapadne Srbije na granici sa Crnom Gorom.“
Planinski život doneo mu je i novi izazov u svetu fotografije: „Živim na prostorima u kojima gotovo više nema ljudi. Do pre 25 godina ovde su se ženili i udavali, rađala su se deca, stasavala na ovim idiličnim prostorima, išli su u škole. Meštani su se bavili stočarstvom, život je bujao u svakom pogledu. Danas je na tom prostoru između Priboja, Nove Varoši, Prijepolja, Brodareva, epska tišina. Većina škola je zatvorena, a kuće su u devastiranom stanju. U njih su se uselile ptice, iz krovova izbijaju krošnje divljih krušaka i jabuka. Šuma osvaja predivne proplanke. U tim fotografijama koje postavljaju mnogobrojna pitanja postoji ipak jedno najvažnije – zašto to nikome ne smeta?“
Kao nekadašnjem studentu novinarstva, pisanje mu nije strano. Tako u tišini svog novog doma priprema i novu foto-knjigu čiji je naslov Fragmenti autofikcije.
„To je neka vrsta moje fotografske autobiografije. Izvučena podsvest, koju toliko često ne osećamo i krijemo kao senku, da upotrebim jedan jungovski termin. Knjiga je uglavnom posvećena ženi…“, otkrio nam je Fadil Šarki čije fotografije stvarno govore više od 1.000 reči.
