Pišem o akterima trajne drame. Ko nastavi da čita, saznaće koga razumem, kome se divim, za koga navijam.
Šta imamo, gde smo. Stariji univerziteti, pogotovo Univerzitet u Beogradu (UB), najvredniji su sastojci društva i nacije. Domaće fabrike proizvode obične stvari. Njive i voćnjaci oduvek daju slične plodove. Solidni univerziteti, međutim, proizvode svež imetak i poneku dragocenost – građane sposobne, kulturne, savesne.
Nažalost, pravi univerziteti daju društvu premalo građana; tobožnji univerziteti – previše. Rang-liste zemalja po dometu školovanja uglavnom se slažu: zaostajemo za nekim susedima. Južna Koreja i Irska, do pre nekoliko decenija siromašne, postale su „ekonomski tigrovi“ zahvaljujući, između ostalog, privrednoj politici i dobrome školstvu. Udeo tercijerno školovanih građana tamo nadmašuje njihov udeo ovde oko dva i po puta. Da bi Srbija postala makar omanji „ekonomski ris“ morala bi pameću nadmašiti sovu. Dok god se bude podsticalo „dualno“ srednje obrazovanje nauštrb visokog ostaćemo, simbolično, na nivou mačaka i golubova.
Stariji univerziteti, pogotovo Univerzitet u Beogradu, najvredniji su sastojci društva i nacije. Domaće fabrike proizvode obične stvari. Njive i voćnjaci oduvek daju slične plodove. Solidni univerziteti, međutim, proizvode svež imetak i poneku dragocenost – građane sposobne, kulturne, savesne
Autonomna, solidarna zajednica. Imenica univerzitet ne znači „univerzalna škola“, sveučilište. Imenica potiče od latinskog naziva srednjovekovnih evropskih univerziteta: universitas magistrorum et scholarium; dakle, „zajednica učitelja i učenika“. Te zajednice oduvek su više nego škole – samoupravni kolektivi koji organizuju nastavu i stvaralaštvo, uređuju svoje unutrašnje odnose.
Požrtvovani studenti brane i popravljaju društvo. Savesni studenti zauzeli su fakultete. Najuporniji su ih pretvorili u privremene domove i tako potvrdili načelo akademskog zajedništva. Studenti se protive uvreženom bezakonju; uzgred blokiraju nastavu. Vlastodršci i propagandisti galame samo o prekinutoj nastavi a prećutkuju motiv studenata – otpor bezakonju.
Buntovni studenti popravljaju društvo. Svim zahtevima služe javnom interesu. Tražeći veće fakultetske budžete i manje školarine oni zamišljaju privredni razvoj Srbije tragom Južne Koreje i Irske. Tražeći obustavu krivičnih postupaka protiv rodoljuba oni štite sve građane; uzgred i sebe.
Izbegavam vlastodrščevo dosadno prezime jasno ga prepravljajuči u Kurjačić. On preti studentima, vređa njih i njihove bližnje, podstiče nasilje. Njegovi poslušnici udarali su studente i druge građane automobilima, gađali bocama, proterivali iz Srbije, stavljali u zatvore, grdili, tukli rukama, ranjavali palicama. Patrijarh Perfidije oklevetao ih je u Rusiji kao „obojene revolucionare“, dakle strane plaćenike. Naprotiv, studenti nose zastavu domovine i pevaju njenu himnu.
Mladi rodoljubi na pragu pokvarenog društva hoće da ga poprave za sve nas pre nego što se potpuno učlane u društvo. Izvorne demokrate zbunjuju režimlije plenumskim odlučivanjem i pljosnatom organizacijom bez stalnih vođa. Režimlije, navikle da manipulišu slabićima i koristoljupcima, ne razumeju uspravne i principijelne protivnike.
Izvorne demokrate zbunjuju režimlije plenumskim odlučivanjem i pljosnatom organizacijom bez stalnih vođa. Režimlije, navikle da manipulišu slabićima i koristoljupcima, ne razumeju uspravne i principijelne protivnike
Mitropolit (naj-vladika) Fotije smatra studente omađijanima. Kad bi taj čovek sa krunom i raskošnom odeždom mislio hrišćanski, uporedio bi vređane i tučene pravednike sa Hristom, vređanim i šibanim pre raspeća. Zaista, kolone umornih i ranjavih studenata pešače noseći ikone.
Štampane stvari nalik novinama vrište sa kioska a Ana Brbljivić vrišti kroz mikrofone: „nacisti“, „ustaše“, „banda blokadera kao u horor filmovima“, „fašističke falange“, „nacističke horde“, „fašistički banditi“. Kao da bacaju pasulj o zid – ništa se ne lepi na čestitu omladinu. Čednost je prednost!
Kajem se što sam upravo citirao preteške reči. Nadalje ću kršiti pravopis pohvalno pišući zajedničku imenicu velikim slovom: Studenti.
Tiho zameram Studentima. Volim jasan, konkretan, zvonak jezik; zato blago zameram dobrim aktivistima na govornom stilu. U televizijskim nastupima većina njih podležu pretežnoj jezičkoj kulturi naših visoko školovanih ljudi: nižu poštapalice i uzrečice, automatski kvalifikuju tvrdnje, koriste dosadne šablone, tvrde odrečno, množe suvišne reči. Ne greše lično nego primaju opšti stil. Na ulici, međutim, aktivisti govore svežije i krepkije nego na televiziji.
Glasno hvalim Studente. Na skupovima i pred fakultetskim zgradama srećem pristojne buntovnike. Sa nekima se već prepoznajem. Razgovaramo. Prostodušni su, vedri, pametni. Odudaraju od narogušenih i plitkih „ćacija“.
Grubi vlastodršci krivotvore rodoljublje: ističu zastave dok krše zakone, svode solidarnost na navijanje za domaće sportiste, hvališu se izmišljenim uspesima. Sve to vreme otimaju javne novce, varaju na izborima, huškaju narod protiv suseda
Studenti mi se ne žale da ih iko izneverava. Zamišljam šta misle. Možda su razočarani pasivnošću velike većine građana i mlakom podrškom onih koji samo kliču „pumpaj!“. Možda zameraju potkupljenim biračima što omogućuju režimu da tobože pobeđuje na izborima, mada tanje nego ranije. Možda likuju što će vlastodršci odbaciti „ćacije“ pošto ih sasvim potroše i zauvek obrukaju. Ako neki Studenti tako misle, ne čujem da tako govore. Dostojanstveni su.
Žrtveni univerziteti braneći sebe ujedno brane društvo. U početku vladavine Kurjačić se nudio intelektualcima ali je zavrbovao malu manjinu akademske zajednice. Predizborne ode njemu potpisivali su što pristalice što koristoljupci; nažalost, poklekli su rektori skoro svih državnih univerziteta. Ljutit zbog odbijanja, populista se okomio na veliku većinu akademske zajednice. Univerzitetske profesore i druge ljude potrebne društvu prozvao je „lažna elita“; svoje slabo školovane pristalice – „prava elita“. Otada traži priliku da podrije i kazni solidne univerzitete.
Mitropolit Fotije smatra studente omađijanima. Kad bi taj čovek sa krunom i raskošnom odeždom mislio hrišćanski, uporedio bi vređane i tučene pravednike sa Hristom, vređanim i šibanim pre raspeća. Zaista, kolone umornih i ranjavih studenata pešače noseći ikone
Studenti Fakulteta dramskih umetnosti napadnuti su 22. novembra 2024. Univerzitet umetnosti podržao ih je već kroz tri dana. UB, mnogo veći i razuđeniji od svoga mladog izdanka, ćutke je pratio rast studentskoga bunta. Tek 10. decembra 2024, kada je bilo blokirano već 40-ak fakulteta širom Srbije, UB je podržao Studente. Sutradan, na televiziji N1, zamerio sam UB-u što je oklevao pa ga pohvalio što se oglasio. Vladan Đokić, rektor, ubrzo je podržao Studente u javnom govoru. (Sada se kaže „obraćanju“.)
Domaći univerziteti uplašili su se još prošlog leta, kad je Kurjačić najavio da će im dovesti povlašćene takmace – ispostave stranih univerziteta neznanog kvaliteta, koje bi ovde radile bez akreditacije i delile budžet sa domaćim univerzitetima. Opravdano braneći svoj interes, domaći univerziteti ujedno brane i javni, društveni interes. Ne kritikujem univerzitete nego tumačim njihov oprez. Glomazne ustanove zaostaju za agilnom mladeži.
Univerzitetski nastavnici uglavnom slede lične interese. Neki studentski plenumi jesenas su postupali kruto. Potisnuvši zatečene studentske parlamente, sumnjive kao poluge režima, plenumi su odgurnuli i neke čestite kolege, saveznike. Plenumi su se ogradili od izjava i stavova nekih dobronamernih nastavnika i spoljnih aktivista. Tako pokazujući da su nezavisni, Studenti su postajali sve popularniji.
Osvetnička Vlada u ostavci protivzakonitom uredbom promenila je dužnosti univerzitetskih nastavnika da bi im grubo smanjila platu. Tako su režimlije zabile klin između nastavnika i studenata. Vlastodršci insistiraju na pokretanju bilo kakve nastave. Jedni nastavnici kažu, umesno, da je nastava neizvodiva jer je Studenti bojkotuju. Drugi nastavnici zameraju odlučnim Studentima da su arogantni što istrajno blokiraju fakultete. Treći nastavnici ističu svoje iskustvo i savetuju Studente o taktici. Nekonvencionalni Studenti za nekoliko meseci su ispravili višedecenijske greške starije generacije. Zato s pravom ignorišu savete tih, starijih.
U početku vladavine Kurjačić se nudio intelektualcima ali je zavrbovao malu manjinu akademske zajednice. Ljutit zbog odbijanja, populista se okomio na veliku većinu akademske zajednice. Univerzitetske profesore i druge ljude potrebne društvu prozvao je „lažna elita“; svoje slabo školovane pristalice – „prava elita“. Otada traži priliku da podrije i kazni solidne univerzitete
Opirući se vlastodršcima univerzitetlije uglavnom ističu uske interese. Negoduju što im je naučni i umetnički rad „ograničen na pet sati nedeljno“ kao da im političari mogu zabraniti stvaralaštvo. Smanjenje plate ne sprečava stvaralaštvo nego pokazuje da je ono režimu izlišno. Univerzitetlije brinu kako će napredovati u zvanjima ako budu usporeni u kreativnom radu. Pristalice rang-lista upozoravaju da će reputacija univerziteta opasti ako oni sami budu ometeni u aktivnostima koje liste favorizuju. Univerzitetlije očajavaju kako će hraniti porodice i plaćati dugove delićem ionako skromnih plata. Za to vreme Kurjačić obmanjuje javnost o tobožnjim profesorima bogatunima da bi im stvarni sirotani zavideli.
Pravdam sve pobrojane zamerke ugroženih univerzitetlija. Od ljudi očekujem čestitost i solidarnost, ne junaštvo i žrtvu. Hvalim junake i divim se požrtvovanima, ali ne postavljam njihove vrline kao norme ni obaveze.
Hvaliću univerzitetlije kad god zagovaraju opšte interese. Njihovi stručni, naučni, umetnički projekti neophodni su dobrome društvu. Svojim stvaralačkim projektima popravljaju narodno zdravlje, razvijaju privredu, zapošljavaju umove, zadržavaju najsposobnije ljude u zavičaju, zadovoljavaju estetske potrebe publike, nadahnjuju omladinu, šire rodoljublje. Glavni argumenat treba da glasi: umanjenje plata šteti društvu jer ometa rad koristan svima nama.
Štampane stvari nalik novinama vrište sa kioska a Ana Brbljivić vrišti kroz mikrofone: „nacisti“, „ustaše“, „banda blokadera kao u horor filmovima“, „fašističke falange“, „nacističke horde“, „fašistički banditi“. Kao da bacaju pasulj o zid – ništa se ne lepi na čestitu omladinu. Čednost je prednost
Odanost svome narodu i zavičaju, solidarnost sa sunarodnicima i svim sugrađanima, ponos na zajedničke uspehe – te vrline podstiču se razvijanjem društva unutar zakona. Nažalost, grubi vlastodršci krivotvore rodoljublje: ističu zastave dok krše zakone, svode solidarnost na navijanje za domaće sportiste, hvališu se izmišljenim uspesima. Sve to vreme otimaju javne novce, varaju na izborima, huškaju narod protiv suseda.
Proričem uspeh Studenata. Univerziteti i crkve natrajnije su ustanove; vlade su prolazne. Glavni političari su moćni ali privremeni; sporedni političari su slabi i beznačajni. Narod pametno i čestito vođen, solidaran u korisnome radu, tolerantan prema razlikama – takav narod nepobediv je.
Ozbiljni ljudi izbegavaju predviđanje budućnosti. Ipak, verujem da će Studenti pobediti i ako budu ponekad grešili. Njihov savez sa univerzitetima i građanima onesposobljuje štetan režim.
