Znanje ima veliku moć, ali i neznanje kad je osobina moćnika. Kada se udruži sa autoritarizmom, primitivizmom, agresivnošću, spremnošću za spinovanje i manipulaciju, neznanje napabirči par pojmova koji imaju težinu i istorijski kontekst i, konstruišući razloge, obaspe neistomišljenike mećavom etiketa, osporavanja, optužbi.
Izrazi fašizam i nacizam hrupili su u naš odavno zagađeni javni prostor kao pogodna mogućnost da se označi svako ko se nekome ne dopada, ko misli drugačije, ko kritički misli, za koga bi voleli da ga nema ili da bar može da se ućutka zauvek. „Bolje ćaci nego naci“, smislio je niko drugi nego predsednik države Aleksandar Vučić i uz ogromnu količinu samodopadljivosti lansirao ovaj slogan koji treba da označi pre svega studente koji učestvuju u protestima i blokadama, a onda i sve ostale koji ih podržavaju jer oni su „naci“. Naspram njih su „studenti koji žele da uče“ koje je predsednik na travnjaku ispred svoje kancelarije pomešao sa neidentifikovanim opskurnim tipovima napravivši sebi pretorijansku gardu.
Jezivi simboli
Neznanje, ali ne predsednika, jer on zna da je „naci“ skraćenica od nacizma, nacionalsocijalizma, pojmova koji u svojoj osnovi imaju naciju odnosno nacionalizam, ali zastrašujuće značenje nacizma on svesno imputira onima koji su protiv njega i njegove politike, uveren da će se poruka sa nebeskih visina njegovog kulta primiti kod mnogih. U samom centru Beograda, naspram zgrade parlamenta, odmah je osvanuo transparent sa pomenutom porukom i kukastim krstom, doduše precrtanim, ali kao simbol koji treba da obeleži, zbuni, zastraši.
Zastrašujuće značenje nacizma Vučić svesno imputira onima koji su protiv njega i njegove politike, uveren da će se poruka sa nebeskih visina njegovog kulta primiti kod mnogih
Režim koji je iznikao iz obnovljenog, rasplamsalog, agresivnog nacionalizma u drugoj polovini osamdesetih, koji je uzrokovao raspad Jugoslavije i krvave ratove na njenom prostoru, zbog koga je Srbija ostala bez Kosova i izvan Evropske unije, pod naponom nepriznate odgovornosti, sada sopstvene osobine projektuje na one koji ga s razlogom dovode u pitanje, otiranjem blata sa svoga lica i nabacivanjem na druge. Nacionalistima su uvek najneprijatniji protivnici oni koji ne stavljaju na pijedestal nacionalno, a sadašnji studentski pokret, sa malim izuzecima, to ne radi nego se zalaže za demokratske promene, odgovornost, vladavinu prava humanizam, prosvećenost, progres, civilizovano građansko društvo.
Nacizam, kao oblik, nastavak, nadogradnja fašizma, ima karakteristike koje su dovoljno poznate i površno podsećanje na njih otkriva suštinu stvari. Država iznad svega, prenaglašavanje nacionalnog u odnosu na ostale etnicitete, uz promociju imperijalnih namera za objedinjavanjem teritorija na kojima živi ista nacija, kult vođe, obnova tradicije i njena mitologizacija, totalitarizam. U svakodnevnim reakcijama vlasti na kritike, ona vidi napad na državu i njene interese, izdajništvo i strano plaćeništvo. Najviši nosioci javnih funkcija i njihovi apologeti ne skrivaju pretenzije Srbije za objedinjavanjem teritorija sa srpskim stanovništvom, uključujući Republiku Srpsku i Crnu Goru, ali i delove Hrvatske na kojima je ostao jedan broj Srba.
Režimski ideolog Šešelj i hor njegovih podržavalaca redovno na propagandnim televizijama afirmišu teoriju po kojoj Mađarska ima pravo da izađe na more i da joj treba pomoći, da su Slovenija i zapadna Slavonija deo Italije, a da je sve ostalo na prostoru bivše Jugoslavije, srpsko. Deo te strategije koju niko iz najviših krugova vlasti ne demantuje, jeste i ideja da se Srbija svije pod skute Rusije u trojnom savezu u kome je i Belorusija. Predsednik države se već deceniju ponaša kao vođa, kao gospodar. U jačanje sopstvenog kulta svakodnevno ulaže veliku energiju, a u tome mu pomaže vojska medijskih, političkih, ideoloških apologeta. Deo njih je najavio osnivanje asocijacije poltronskih „novinara“.
Partijske falange
Kosovski mit je ideološki osnov delovanja sadašnje vlasti, ona boji sve u nacionalno: nacionalni dnevnik (Pink), nacionalni stadion, nacionalni predmeti u obrazovanju i nacionalni udžbenici. Na ogradi ispred, već u velikoj meri demontiranog starog savskog mosta piše „izgradnja novog srpskog mosta“. Most nije most ako nije srpski, kao da je onaj stari do sada bio nemački jer su ga gradili Nemci. Čija su onda na Drini ćuprija, Kalemegdan i Rimski bunar?
Oni koji žele pluralizam, slobodu izražavanja, toleranciju, integraciju u najnapredniji deo sveta, dakle, studenti, njihovi profesori i građani koji su uz njih, ne mogu da budu „naci“
Za fašiste i naciste su bile karakteristične partijske ulične tuče. Partijske falange u crnim i modrim košuljama u Italiji i Nemačkoj fizički su napadale neistomišljenike, pogotovo ako su predstojali ili bili u toku stranački izbori. U Srbiji već godinama imamo crne automobile i momke u crnom i sa kapuljačama u blizini izbornih mesta. Isto tako odeveni pojavljuju se na raznim skupovima, provocirajući i napadajući učesnike. Tako su „branili“ stranačke prostorije u Novom Sadu kada su studentkinji polomili vilicu. Pa ko je onda „naci“? Studenti koji potpuno transparentno, ne skrivajući se i ne navlačeći nikakve konspirativne uniforme, protestuju protiv nepravde i bezakonja ili oni koji su protiv njih? Vlast koja ne birajući sredstva ne dopušta da ni najmanji grad, opština ili mesna zajednica promene političku opciju, dokazuje svoju totalitarnost isto kao što i jačanjem monopola u prostoru javnog informisanja nastoji da suzi svaku mogućnost objektivnog obaveštavanja javnosti i izražavanja drugačijeg mišljenja.
Ideologija banalnosti
Nacionalizam kao ideologija banalnosti, kako bi rekao Danilo Kiš, u osnovi je nacizma. Analizirajući razne oblike ovog fenomena teoretičari su izdvojili posebno dve istorijski utemeljene varijante: etnički i građanski nacionalizam. Ovaj drugi se naziva i ustavnim nacionalizmom jer se građani izjašnjavaju kao pripadnici određene zemlje, ne prevashodno po etničkoj identifikaciji, već kao njeni stanovnici. To je slučaj sa Francuskom i još više sa SAD. Etnički nacionalizam je posebno karakterističan za Nemačku i naročito je došao do izražaja tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka, kada je nastao nacizam.
Preuveličavanje sopstvene nacije, isticanje njene superiornosti u odnosu na druge etničke grupe, agresivni zahtevi za okupljanje svih predstavnika istog naroda pod jedan krov, osobine su ovog oblika nacionalizma. U sve vidljivijem delovanju ekstremnog nacionalizma u Srbiji, koji je očigledno „etnički“ njegovi promoteri potiskuju mogućnost objektivnog suočavanja sa činjenicom da je upravo pojavom i jačanjem ovog oblika svesti Srbija poslednjih četrdeset godina doživela tragične epiloge. Uprkos tome sve više se insistira na nacionalnom, u apsurdnom nastojanju da se problemi reše sredstvima koja su ih uzrokovala.
Deo strategije koju niko iz najviših krugova vlasti ne demantuje, jeste i ideja da se Srbija svije pod skute Rusije u trojnom savezu u kome je i Belorusija
Oni koji se suprotstavljaju režimu, žele pluralizam, slobodu izražavanja, toleranciju, integraciju u najnapredniji deo sveta – studenti, njihovi profesori i građani koji su uz njih, dakle, ne mogu da budu „naci“. U velikom buntu i turbulentnim vremenima i oni koje istorija zapamti kao pokretače napretka, naprave pokoju grešku, to je neminovno. Ali nikakva targetiranja i etiketiranja od strane režima ne mogu promeniti sliku stvarnosti i zameniti uloge. Zloupotreba simbola tragične prošlosti i neosnovano posezanje za teškim optužbama, ostaće obeležja onih koji ih koriste da bi unizili druge.
