Među raznim čudesima, poput kapije od blistavog aluminijuma od kog se pravi Poršeov model 917 hiperautomobila, postavljene na kanalu kod Arsenala, jednog od dva glavna izlagačka prostora Bijenala arhitekture u Veneciji, našao se i lebdeći svet mikroorganizama, ekstrahovanih sa raznih toponima Crne Gore.
Tim projektom zvanim Terram intelligere: INTERSTITIUM, autorskog tima koji čine Ivan Šuković, Dejan Todorović i Emir Šehanović, naši su se susedi predstavili na 19. smotri najznačajnijih arhitektonskih dostignuća sveta (koji traje do 23. novembra). I savršeno odgovorili na krovnu temu kustosa Bijenala, Karla Ratija, Inteligencija. Prirodna. Veštačka. Kolektivna.
Vizuelno atraktivna postavka u crnogorskom paviljonu, čija je komesarka Mirjana Đurišić, istovremeno je i kritika upotrebe petrohemijskih produkata u procesu gradnje i predlog održivog rešenja u konstrukterstvu budućnosti, kako objašnjava kustoskinja izložbe dr Miljana Zeković. O Terram intelligere razgovaramo sa Dejanom Todorovićem, jednim od autora.
U okviru krovne teme, vi se bavite preispitivanjem međe, koju nazivate „prostorno-kulturološkim fenomenom“ Crne Gore. Na koji način ste prišli ovoj tematici?
Za nas, međa nije samo fizička linija razgraničenja, već složen prostorno-kulturološki fenomen. U crnogorskom kontekstu, međe od suvozidanog kamena svedoče o vekovnom odnosu ljudi prema zemlji, vlasništvu, zajednici i prirodi – one oblikuju pejzaž, ali i način života, i mogu se razumeti kao otelotvorenje memorije prostora. Ipak, ne bavimo se isključivo njihovom istorijskom ili folklornom dimenzijom, već ih promišljamo u savremenom kontekstu, pitajući se: može li međa danas postati porozan, promenljiv prostor dijaloga umesto statične linije razdvajanja? Iz te ideje proistekao je i koncept našeg paviljona, zamišljenog kao živa laboratorija u kojoj se istražuje kako prirodni procesi mogu da oblikuju arhitekturu. U saradnji sa naučnicima sa Instituta za molekularnu genetiku i genetički inženjering Univerziteta u Beogradu, uzorkovali smo mikroorganizme iz zemljišta na različitim lokacijama u Crnoj Gori, a potom ih u laboratorijskim uslovima uzgajali i posmatrali.
Kakva je to „živa laboratorija“?
Te uzorkovane bakterije, koje prirodno žive u zemljištu, proizvode biopigmente i druge materijale koji se mogu koristiti kao biološke alternative u gradnji. Pored toga, one poseduju sopstvene mehanizme rezistencije, adaptacije i geneze različitih struktura i formi, koji otvaraju nova pitanja o mogućnostima uvođenja mikrobiološke inteligencije u arhitektonsku razmeru. Na taj način se potencijal mikroorganizama, nekada „upisan u kamen“, kroz razumevanje procesa u mikrorazmeri prenosi u arhitekturu – međa postaje promenljiva i živa, kao i granice koje danas pokušavamo da razbijemo i doživimo na drugačiji način.
Dok Bijenale umetnosti okuplja širu i raznovrsniju publiku i obuhvata bogat spektar umetničkih izraza, Bijenale arhitekture se dugo percipiralo kao događaj unutar stručne sfere, sa fokusom na prezentaciju sadržaja primarno relevantnog arhitektonskoj zajednici
Zašto ste koristili providan klirit koji oponaša kamen, od koga se tradicionalno prave međe?
Kao osnovni gradivni materijal instalacije odabrali smo providan klirit jer on na direktan način preispituje ideju međe kao čvrste, trajne granice. Iako svaki od elemenata formalno oponaša kamen, njegova prozirnost ga istovremeno dematerijalizuje. Umesto da zatvara ili fiksira prostor, kao što je to slučaj kod tradicionalne međe, ovaj materijal ga otvara, čini ga slojevitim i podložnim interpretaciji. Time sugerišemo da savremeno tumačenje međe ne mora podrazumevati neprobojnu barijeru, već da se ona može posmatrati kao porozan i dinamičan prostor – odnos, a ne prepreka. Kliritni oblici u našem paviljonu ne funkcionišu samo kao vizuelni elementi; oni su i nosioci biološkog sadržaja – mikroorganizama koji se razvijaju u njihovoj unutrašnjosti. Na taj način, objekti postaju svojevrsni ekosistemi, u kojima dolazi do interakcije između bioloških i materijalnih procesa. Takva struktura otvara pitanja o granicama između prirodnog i veštačkog, stabilnog i promenljivog, trajnog i privremenog – što je i suština našeg istraživačkog pristupa.
Imate li nekih očekivanja u pogledu toga kako će se crnogorske bakterije „snaći“ na najprestižnijoj arhitektonskoj smotri u Veneciji?
Naš cilj nije bio samo da prikažemo mikroorganizme, već da otvorimo mogućnosti za razumevanje njihove uloge kao aktivnih učesnika u stvaranju prostora. Važno nam je da publika prepozna potencijal ovog pristupa – da arhitektura ne mora biti vođena isključivo ljudskom logikom i tehnološkim obrascima, već da može uvažiti i oblike inteligencije prisutne u prirodi. Bakterije koje uzgajamo u paviljonu nisu samo materijal; one su pokazatelji drugačijeg načina mišljenja o prostoru, vremenu i materijalnosti. Nadamo se da će ova tema biti primećena upravo zbog svoje aktuelnosti – jer otvara vrata ka novim, održivim modelima građenja i življenja.
Vidite li Bijenale kao svoju odskočnu dasku?
Bijenale je pre svega prilika da predstavimo jednu drugačiju sliku arhitekture – onu koja misli dugoročno, u saradnji s prirodom, kao što je vekovima unazad i bio slučaj. Istovremeno, važno nam je i da se Crna Gora prepozna kao ravnopravan učesnik savremenih arhitektonskih tokova i događaja, sa temom koja je aktuelna i relevantna ne samo u lokalnom, već i u globalnom kontekstu. Naravno, bilo bi dobro da se nastupom na Bijenalu kao globalnoj arhitektonskoj pozornici otvore mogućnosti za dalje istraživanje ove potentne teme – ali kao značajan uspeh vidimo i to da poruka o važnosti povezivanja disciplina, u ovom slučaju nauke i umetnosti u polju arhitekture, dopre do šire publike.
Kao osnovni gradivni materijal instalacije odabrali smo providan klirit jer on na direktan način preispituje ideju međe kao čvrste, trajne granice. Iako svaki od elemenata formalno oponaša kamen, njegova prozirnost ga istovremeno dematerijalizuje
Živimo u vremenu gde neretko „nauka počinje da mašta, a umetnost da se oslanja na činjenice“, kako sami kažete. Kako je do toga došlo, i koje su dobre i loše posledice te relativno nove pojave?
Danas su granice između umetnosti i nauke sve tanje, što je rezultat promenjenog sveta u kojem se suočavamo sa sve kompleksnijim izazovima koji zahtevaju sveobuhvatna i inovativna rešenja. U takvom kontekstu, nauka sve više mora da zamišlja – da projektuje ono što još uvek ne postoji, dok se umetnost, s druge strane, sve češće oslanja na podatke, merenja i metode istraživanja kako bi artikulisala stvarnost. Ta razmena uloga ne znači gubitak identiteta i priznavanje poraza, već otvara prostor za nove načine mišljenja i stvaranja. Upravo zbog toga prepoznajemo arhitekturu kao prirodno mesto susreta između nauke i umetnosti jer je ona kao disciplina po prirodi dvojako orijentisana – uvek je na međi analitičkog i intuitivnog. Danas, kada su granice među disciplinama sve propusnije, posebno je važno da i arhitektura aktivno pozajmljuje metode i mehanizme iz drugih oblasti – bilo da je reč o mikrobiologiji, filozofiji ili vizuelnim umetnostima – kako bi opstala, nastavila da se razvija i odgovara na izazove sve složenijeg sveta, u kojem pitanja odnosa, procesa i međuzavisnosti sve više potiskuju formu kao primarni predmet arhitektonskog promišljanja.
Iako Bijenale arhitekture odavno podrazumeva izraze iz okvira savremene umetnosti, i dalje se daleko više pažnje posvećuje samom Bijenalu umetnosti. Zašto?
Bijenale umetnosti u Veneciji ima znatno dužu tradiciju – još od 1895. godine – i iz njega su se tokom vremena iznedrile sve ostale grane, uključujući i Bijenale arhitekture, tek od 1980. godine. Dok Bijenale umetnosti okuplja širu i raznovrsniju publiku i obuhvata bogat spektar umetničkih izraza, Bijenale arhitekture se dugo percipiralo kao događaj unutar stručne sfere, sa fokusom na prezentaciju sadržaja primarno relevantnog arhitektonskoj zajednici. U novijem kontekstu savremenih kriza, koje zahtevaju kompleksne i interdisciplinarne odgovore, granice Bijenala arhitekture se postepeno razmazuju. Učešće stručnjaka iz različitih oblasti otvara prostor za šire promišljanje arhitekture, čineći je relevantnijom i pristupačnijom široj publici. Ovogodišnja postavka, pod kustoskim vođstvom Karla Ratija, jasno potvrđuje taj pravac. U zvaničnom pozivu Bijenala ne obraća se isključivo arhitektama, već svim akterima koji se bave budućnošću zajedničkog života. Tema Bijenala, kako je Rati formuliše, jeste inteligencija – prirodna, veštačka i kolektivna – s ciljem da se kroz arhitekturu mapiraju tačke njihovog susreta i istraže načini na koje te različite inteligencije mogu sarađivati u oblikovanju održivije budućnosti.
