15. maj
Da li EU diplomatija u svojim kontaktima sa srpskim režimom pati od takozvane „Vinčesterske Zablude“?
U engleskoj diplomatiji ovaj izraz označava posebnu vrstu zaslepljenosti koja je posledica odrastanja i obrazovanja u privilegovanim porodicama i školama, pogled na svet pripadnika više klase – takozvanih „džentlmena“ – u pregovorima sa nosiocima moći u drugim zemljama.
Izraz „the Wykehamist Fallacy“ je vezan za Vinčester školu u istoimenom gradu, koju je 1382. godine osnovao Vilijem od Vikama (Wykeham) – poznati biskup tog doba, osnivač Novog Koledža u Oksfordu i glavni nadzornik radova tokom gradnje dvorca Vindzor. Imenica i pridev „vikamist“ znači „polaznik Vinčester škole“.
Ova škola je pripremala (i dalje to radi) sinove vlastele i bogataša za Oksford i, posle toga, za visoke pozicije u društvu. Drugim rečima, trenirala je visoku gospodu koja se nije baš mešala s običnim narodom. Izraz „Vinčesterska Zabluda“ kreirao je jedan od starih mandarina engleske spoljne politike, Lord Renvik, kao upozorenje svojim kolegama da imaju tendenciju da na svet gledaju kroz optiku svog klasnog statusa.
Oni koji pati od ove zablude misle da su svi ljudi na visokim položajima isti kao oni: rafinirani, obrazovani, pametni, džentlmeni… Da kada preko puta sebe vide siledžije, barabe, gangstere, prevarante, lažove, šibicare i ubice pomisle da su to samo dobro osmišljene fasade zarad vladanja raznim vukojebinama, ali da su i oni duboko dole „jolly good chaps“, civilizovani muškarci (obično muškarci) sa kojima se može razumno razgovarati i dogovarati, obično uz viski i kubansku cigaru.
Ova zabluda je bila u korenu mnogih engleskih diplomatskih katastrofa, a zamera se i danas takozvanom „establišmentu“ u medijima, posebno u Bi-Bi-Siju. Pretpostavka je da se uvek može naći kompromis, ako se suprotstavljene strane „nađu“ na zajedničkom tlu racionalnosti i opšte pristojnosti, pripadništva zajedničkom „klubu“. „Vikamist“ jednostavno ne zna kako da razgovara sa barabama.
Onda dođu kod nas gde im preko puta sede ovejani vašarski prevaranti, lažovi koji sada već lažu po navici, po prirodi, lopovi multimilioneri, mafijaški jataci i doušnici, buzdovani bez škole i sponzoruše bez mozga. Ali svi napirlitani, u skupim odelima, evropskog izgleda, negovani, neki i sa manirima, svi izgovaraju očekivane fraze i prave očekivana obećanja koja nisu vredna ni vazduha u kojima su se istopila istog trenutka kada su izgovorena
Imam utisak da i evropska diplomatija pati od ove zablude. I njeni visoki predstavnici su najčešće ljudi iz obrazovanih ili privilegovanih sredina, odrasli u sistemima reda i zakona, transparentnosti i lične reputacije, u društvima slobodnih tradicionalnih medija koje vode ljudi slični njima, gde su obrazovanje, maniri i reputacija – „džentlmenstvo“ – i dalje deo društvenog prestiža.
I onda dođu kod nas gde im preko puta sede ovejani vašarski prevaranti, lažovi koji sada već lažu po navici, po prirodi, lopovi multimilioneri, mafijaški jataci i doušnici, buzdovani bez škole i sponzoruše bez mozga. Ali svi napirlitani, u skupim odelima, evropskog izgleda, negovani, neki i sa manirima, svi izgovaraju očekivane fraze i prave očekivana obećanja koja nisu vredna ni vazduha u kojima su se istopila istog trenutka kada su izgovorena. Teško je Evropskim predstavnicima da reše tu tešku psihološku jednačinu, nisu naviknuti da neko ko izgleda kao oni može da ih gleda u oči i da tako javno, mirno, bezobzirno, pozdmazano laže. Ne znaju oni kako da se spuste na taj nivo, bar ne u direktnom ličnom razgovoru, razbojnika i siledžija. Oni su diplomate.
I zato ih barabe vozaju i nasankavaju, mažu im oči i produžavaju agonije svojih naroda, koji njihovu barapsku narav ispaštaju svakog dana, na svakakve načine. Da bi doakao barabi moraš i sam da budeš baraba, makar malo. Pitajte Miloševića.
16. maj
Dualnosti naših očekivanja su šizofrene.
S jedne strane, besnimo što nas taj „razvijeni“ svet ne doživljava kako mi doživljavamo sebe: kao pametne, dobre, poštene, pune integriteta, samopouzdanja, ponosa i civilizovanosti. Kao svetlu tačku Evrope.
S druge strane, patološka gramzivost naših elita i egzistencijalni očaj mnogih u Srbiji vrište svakome ko pokaže torbu para da smo za njih spremni da podnesemo svako poniženje: da se trujemo, da radimo u pelenama, da rasprodajemo dedovinu, da ubijamo sopstvene građane, da tajno poklanjamo zemlju, da rušimo istoriju, da pravimo državne farme droge, da prodajemo oružje bez brige u čijim će rukama završiti…
Reputacija nam u našem evropskom komšiluku nije baš sjajna. A sada može da bude još gora, ako su tačne vesti da Britanci razmišljaju da svoje ilegalne imigrante šalju u sabirne centre u Srbiji, Bosni i Makedoniji. Srbija je do sada imala tehnološke „habove“, sada preti opasnost da postanemo i imigracioni…
To je biznis plan naših elita za sopstveno bogaćenje: pretvoriti Srbiju u asteroidnu koloniju koja služi samo za bezdušno rudarenje retkih metala i kao deponija – u mozgu suštinski uvek rasističkog populizma – neželjenog ljudskog otpada. Zatvori i logori kao izvozni proizvod; novo značenje BDP-a – Brutalni Diplomatski Plan. A može i Brutalno Domorodačko Poltronstvo.
Reputacija nam u našem evropskom komšiluku nije baš sjajna. A sada može da bude još gora, ako su tačne vesti da Britanci razmišljaju da svoje ilegalne imigrante šalju u sabirne centre u Srbiji, Bosni i Makedoniji. Srbija je do sada imala tehnološke „habove“, sada preti opasnost da postanemo i imigracioni
Eto novog Jadra, eto novog Beograda na vodi. Eto nam novog elementa nacionalnog imidža – „autsorsovani“ koncentracioni logor.
Koliko god da volim obe zemlje, ovaj vid saradnje, ako se desi, mrzeću na kvadrat…
18. maj
„Dužnost je pripadnika Klana da se registruje, da učestvuje u kampanjama i da glasa za konzervativne bele kandidate koji će staviti Ameriku na prvo mesto i koji će braniti granice naše nacije“, jedan je od citata iz brošure Kju Kluks Klana iz Misisipija, kako je citirano u knjizi Duboki Jug američkog putopisca i romansijera Pola Terua (i oca TV dokumentariste Luja).
Ko je pomislio da ovo ima dosta sličnosti sa citatima sa Trampovih političkih vašara, pa…
Ali, ima nešto još dublje što Klanovsku metodologiju i sentimente – nacionalizam, suprematizam, religijski fundamentalizam, rasizam i nasilje – povezuje i sa našim prostorima. Taj dublji sentiment se očitava u jednom drugom citatu, iz knjige Frenka Tanenbauma Mračniji Periodi Juga, još iz 1924. godine (opet, citirao Pol Teru).
„Klan je… mnogo više od samo otelotvorenja tradicije. Klan izražava duboko ukorenjenu društvenu naviku – naviku brzog nasilja u odbrani ugroženog društvenog statusa. Klan koristi monotoniju malih mesta i daje im dnevnu dramu. On preuzima one koji žive prazne i dosadne živote, one koji su niko i ništa, i daje im svrhu, čini ih vojnicima više svrhe. Samo postojanje Klana dokaz je emocionalne infantilnosti. On ne bi bio moguć u zajednicama koje žive pune, interesantne, smislene živote.“ I materijalno dovoljne, dodao bih…
Ne znam kako vi, ali gledajući bele „ćaci“ šatore ispred Skupštine, maskirane ljude u njima, ljudske tragedije na Njegovim „kontramitinzima“ i verne glasače režima, meni ovo mnogo rezonuje. Samo postojanje SNS-a dokaz je emocionalne infantilnosti.
21. maj
Novo srpsko društvo, kada se promena desi, biće borba između vrlo bazičnih ljudskih nagona – pojačanih u sistemu siromaštva, ubijanja dostojanstva i sveprisutnog rastakanja morala – i visokih ideala.
Podsetila me je na to nedavna poseta mom rodnom Smederevu. Uvek kada odem, brat i ja odšetamo do groblja da obiđemo roditelje, babe i dede…
Staro smederevsko groblje je vrlo poetično mesto, uprkos ličnim i kolektivnim tragedijama pohranjenim na ovoj idiličnoj padini Karađorđevog brda sa divnim pogledom na Dunav. Jorgovani na groblju su među najlepšima koje sam ikada video.
Fizička smrt na smederevskom groblju okružena je i moralnom i duhovnom smrću; egzistencijalni očaj pretvorio je groblje u plantažu bofla na kojoj očajni ljudi žanju mrvice života da bi ih preprodali drugim očajnim ljudima, u strašnom vrzinom kolu raspada i propasti…
Grobljem, međutim, haraju ljudski skakavci koji odnose sve što ima bilo kakvu vrednost, sve što se može preprodati na buvljaku. Ovoga puta, na veliku frustraciju mog brata, sa groba babe i dede odneto je novo plastično cveće koje je nedavno stavio da bi mesto malo ulepšao. Pijetet i estetika su postale žrtve tužne „crne“ ekonomije – u ovom slučaju vrlo prikladni epitet… Staro cveće je zbog toga malo ušuškao nekim suvim busenjem, da se ne vidi mnogo. I samu jeftinu plastičnu vazu u kojoj se nalazi morao je da tretira da je ne bi odneli: kleštima je „čapnuo“, okrnjio ivicu na dva mesta da bi vaza izgubila preprodajnu vrednost. Zaštita poružnjavanjem. Destrukcija kao samoodbrana.
Fizička smrt na smederevskom groblju okružena je i moralnom i duhovnom smrću; egzistencijalni očaj pretvorio je groblje u plantažu bofla na kojoj očajni ljudi žanju mrvice života da bi ih preprodali drugim očajnim ljudima, u strašnom vrzinom kolu raspada i propasti…
