18. april
Još malo na temu sve veće cene lojalnosti režimu. Dva faktora posebno podižu tu cenu: jaja i voda.
Narod koji se više ne plaši, sada javno sačekuje partijske funkcionere i razne lojaliste i zasipa ih jajima i vodom. Rizik izlaska na ulicu i bruka u kući su sve veći.
Velika je to sada cena za porodicu, posebno decu, ko ih ima. U lokalnim sredinama svako zna svakoga, kupuju u istim prodavnicama, izlaze u iste kafane, deca im idu u iste škole. I onda krene protest i njihova sveća je dogorela do kraja i njihov društveni status, i strah okoline, survaju se. Svakog dana dolaze kući ulepljeni, deca im gledaju baraž ispred kuće čim promole nos, žene osećaju da iz frizerke izbija nova hladnoća uprkos vrelom fenu, deca gledaju kako im njihov grad, njihova ulica pljuje na roditelje i pitaju ih zašto. Odgovori nemaju mnogo smisla, sem da ih mrze… ali zašto sada, zašto odjednom?
Pritisak naroda povećava pritisak u porodici, još malo pa će se od njih zahtevati da budu mučenici za partiju, da i porodicu puste niz vodu, a nisu se oni zato pridružili partiji. Oni su hteli da uživaju. Uživanja je sve manje, poniženja sve više. Ko nema izbora, jer zna da će verovatno ići u zatvor, grčevito se drži za vođinu ruku i nada se najboljem. Oni drugi, sve više „cure“ informacije opoziciji, lokalnim nezavisnim medijima, pa bogami ponekad i prošetaju protestom, kao Koštunica, malo po ivicama, ali dovoljno da se vide, da imaju sliku, da sutra mogu da podrže svoju novu priču i zaklinjanje da nisu oni stvarno bili uz vođu, ali svi su bili, pa nisu imali izbora…
Sitnodušje će biti najčešća odbrana i najčešći fenomen promene režima. Bolje je biti sitna duša, za to se dobija samo prezir sa kojim se može živeti, nego krupna zverka kojoj sleduje zatvor. Strategija „makovog zrna“ će postati masovna pojava. Ali, svako makovo zrno je takođe mali opijum za narod. Cediljka novog društva mora da bude fina…
19. april
Ništa toliko u poslednje vreme nije pokazalo idiotizam režimskih struktura koliko nesrećni reklamni pano Poštanske štedionice za stambene kredite mladima ispred železničke stanice u Novom Sadu.
Mnogo je više ovo od samo obične nebrige.
Sva nekompetencija u struci, sva društvena nepismenost i tupost režimskih kadrova, sva nebriga za društvo oko sebe, sav nedostatak empatije za sugrađane, sva energija tipa „brigo moja, pređi na drugoga“ u prepuštanju odluke o lokaciji postavljanja medijskoj agenciji i sva ljigava poniznost iste te agencije prema svakome ko dođe s torbom para – a u ovom slučaju možda i strah da se konj ne veže tamo gde gazda kaže – vide se na ovom panou više od svega drugog.
Ništa toliko u poslednje vreme nije pokazalo idiotizam režimskih struktura koliko nesrećni reklamni pano Poštanske štedionice za stambene kredite mladima ispred železničke stanice u Novom Sadu
Braniti se da je to bila neka automatska odluka kompjuterskog programa za određivanje lokacija, da se to desilo „slučajnim uzorkom“, ne može da se prihvati. Siguran sam da i u marketing timu Poštanske štedionice i u medijskoj agenciji vrlo pažljivo gledaju šta će biti na panoima koji su u blizini državnih službi, ili, ne daj Bože, Njegovog dvora. Tu se otvaraju četvore oči.
Ležerna, skoro lepršava, okrutnost je definišuća karakteristika našeg režima, zaraza koja se prenosi i na one koji sa njime sarađuju.
21. april
Dekadencija je obično najveća pred kolaps sistema.
Tako je bilo u SSSR-u, tako je sada u Americi – stari Rim da i ne pominjem – momenat kada vladajuće klase misle da su najjače, nedodirljive, kada im preterivanja postanu normalnost, kada je njihov život toliko udaljen od života običnog čoveka da više nisu u stanju ni da procesuju realnost.
Sve me ovo podseća na nedavnu kupovinu novog državnog aviona, naravno za Njega, očigledno skupu spravu vrednu nekoliko desetina miliona evra. Iako se pre desetak godina zaklinjao da se to neće desiti, upravo sada kada je zemlja zadužena skoro pet puta više nego čitava Jugoslavija, dok mu se besni narod skuplja ispod prozora i poručuje da je dosta bilo krađe i laži, dok mu budućnost naše zemlje jasno stavlja do znanja da On nije deo nje, On ćerdanje sume za koju može da se otvori jedna bolnica besramno ističe kao nekakav znak statusa i „modernosti“, valjda nešto što od Srbije pravi privid „ozbiljne“ države jer će od sada njeni kleptokrati moći u Davos da idu u stilu, da ih više ne bude sramota od drugih oligarha.
Dok mu se besni narod skuplja ispod prozora i poručuje da je dosta bilo krađe i laži, dok mu budućnost naše zemlje jasno stavlja do znanja da On nije deo nje, On ćerdanje sume za koju može da se otvori jedna bolnica besramno ističe kao nekakav znak statusa i „modernosti“
Taj avion je lep simbol dekadentnog uma koji nama, sve bezuspešnije i očajničkije, pokušava da vlada.
Ili je možda razlog za kupovinu drugačiji? Videvši u kom pravcu stvari idu, možda je ovo transportno osiguranje za malo komforniji beg iz zemlje kada tikva pukne do kraja. On i njegovi neće morati da se guraju, mnogo više kofera s parama će moći da se ubaci u gornje kasete, a da se ne žrtvuje prostor za noge. Izlaz u stilu, a i domaćini na drugoj strani će biti impresionirani. I oni imaju takve džetove. Možda će i to pomoći da se dobije malo veća dača u brezovoj šumi, da se kupi bolja zaštita. Avion je dobar kapital. Uvek ima nekoga kao On kome treba veći…
22. april
Gledam našu prelepu omladinu na zajedničkoj žurki u Novom Pazaru i razmišljam o aikidu i Delezu… Znam, znam, većina čitalaca ove kolumne će verovatno pomisliti „na čemu si ti, druže?“, ali nikad nisam bio ni na čemu, pa nisam ni sada, ali tako mi mozak radi: kokice lete na sve strane, iz nebrojenih izvora, i sve padaju u istu činiju.
Naši studenti su uspeli ono o čemu smo mnogi od nas govorili godinama, ali niko nije uspeo da to uradi u praksi: da otmu simbole patriotizma iz krvavih ruku nacionalista, lopova i budala, da ih propuste kroz mentalno hemijsko čišćenje i da nam ih onda tako umivene, dekontaminirane, vrate u upotrebu za korisne svrhe. Mir i jedinstvo, ponos bez besa, istorija bez bola, identitet bez isključivosti, nacionalno ekumenstvo umesto nacionalizma, tradicija i modernost, šajkača i mobilni telefon, hidžab i društvene mreže…
Kada srpski ratni veteran koji je krvario po jugoslovenskim ratištima pozove skup da studente iz Novog Pazara pozdravi sa „selam alejkum“ i kaže „sledio sam vlast koja nas je dovela dovde i shvatio sam da su nas lagali“, to je ozbiljan simbolički iskorak iz nacionalističke kome.
To je taj semiotički aikido deo: preuzeti energiju protivnika, zarotirati je, dodati joj snagu – ovoga puta kroz „efekat glasnika“, studenata, vanstranačkih igrača sa nerazorljivim moralnim i emotivnim nabojem – i onda tu pojačanu energiju poslati nazad protivniku, sa razornim efektom. Nesumnjivo, neupitno, bezrezervno „Srbi“ i „srpski“, studenti su ove termine transcendovali u zajedništvo, ne u podelu, prijateljstvo umesto u mržnju, saradnju umesto razjedinjenosti i (što kleronacionaliste posebno izluđuje) u nadreligijsku društvenu paradigmu koja mnogo više razmišlja o narodu nego o naciji ili veri. Svi smo Srbi, bez obzira na veru. Studenti su semiotički „uštrojili“ nacionaliste.
Naši studenti su uspeli ono o čemu smo mnogi od nas govorili godinama, ali niko nije uspeo da to uradi u praksi: da otmu simbole patriotizma iz krvavih ruku nacionalista, lopova i budala, da ih propuste kroz mentalno hemijsko čišćenje i da nam ih onda tako umivene, dekontaminirane, vrate u upotrebu za korisne svrhe
Na taj način oni su (a tu Delez – jedan od najhermetičkijih modernih filozofa – ulazi u priču), takođe „deteritorijalizovali“ nacionalizam kao društveni odnos („teritoriju“) koji je na najjače i najgore načine obeležio modernu srpsku istoriju. Ovim činovima, studenti su taj odnos, tu teritoriju, promenili, mutirali i, na kraju, rekonstruisali. Tako bar izgleda.
Videćemo šta će se desiti na kraju, ali moguće je da studentski protesti predstavljaju i prekretnicu od fašizovanog (sada već i faširanog, da ne kažem dinstanog) kleptonacionalizma u prosvećeniji, ekumenskiji, moderniji patriotizam. Nada uvek umire poslednja…
23. april
U kome god pravcu da krenemo društveno i onda zabasamo predaleko, kao sada, globalno i lokalno, kada raspad naših trenutnih društvenih sistema postane očigledan i kada nam je jasno da ekstremi neoliberalizma, neofeudalizma, komunizma i prikrivenog ili očiglednog fašizma nisu odgovor, oseća se da šta god treba da bude to novo „bolje“ društveno uređenje, ono u sebi mora da sadrži mešana obeležja liberalne socijalističke demokratije.
Najparadoksalniji politički sistem za naše proste i zablesavljene umove i do sada najuspešniji politički model – po kvalitetu života koji je proizveo u svim društvima u kojima je primenjen i održavan – kuca na vrata čim započnemo konverzaciju oko toga „a koji je taj novi ‘izam’ koji bismo voleli da imamo umesto sadašnjih predatorskih, obmanjivačkih i represivnih sistema?“.
Zašto socijalistički? Pa zato što će morati da ima zajednicu u centru brige, opšte dobro i u socijalnom i u ekološkom smislu, ravnopravnost, stimulisanje kolektivnog delovanja i učešća u upravljanju društvom, opštu društvenu brigu za one koje život ne mazi i aktivnu ulogu u oblikovanju progresivnog načina života. Da se razumemo, svi rade „društveni inženjering“: šta su marketing ili društvene mreže, šta je ubacivanje stanovništva u dužničko ropstvo i zatupljivanje zabavom ako ne društveni inženjering – ali u službi posebnih profitnih interesa, ne društva u celini. U modernom svetu, u svakom svetu, „država“ mora da bude aktivna, posebno ako želi da bude progresivna.
Zašto demokratski? Zato što bez individualnih sloboda, vladavine zakona i pravednog rada institucija, bez slobodnih ali odgovornih medija, bez slobodnih izbora i bez tržišta koje stimuliše inovacije i konkurenciju, opet nema sreće. Moramo da imamo i jedno i drugo.
Najparadoksalniji politički sistem za naše proste i zablesavljene umove i do sada najuspešniji politički model – po kvalitetu života koji je proizveo u svim društvima u kojima je primenjen i održavan – kuca na vrata čim započnemo konverzaciju oko toga „a koji je taj novi ‘izam’ koji bismo voleli da imamo umesto sadašnjih predatorskih, obmanjivačkih i represivnih sistema?“
Korona nam je pokazala da svi postajemo socijalisti u situacijama kada tržište očigledno – a sve češće – nije u stanju da odgovori na izazove sveta. Dešavanja sa poslednjom preostalom strateškom železarom u Britaniji, u Skantorpu, takođe upućuju na isto – tržište i profit jednostavno nisu u stanju da regulišu najvažnije aspekte naših života, koji ne mogu da se mere samo novcem.
Železaru je kupila kineska kompanija (poznato?), što je bilo čudno jer je u pitanju poslednja britanska železara koja pravi „devičanski čelik’ (virgin steel) od gvozdene rude, u visokim pećima (kao u mom rodnom Smederevu). Kao takva, ona se tretira kao preduzeće od vrhunskog strateškog značaja za zemlju, uključujući bezbednost, ali na pare alava i na brigu o zemlji kilava bivša konzervativna vlada je ipak prodala – i to firmi iz zemlje koja se smatra strateškim konkurentom!
I onda su stvari pukle. Tvrdi se da su je Kinezi kupili samo da bi je upropastili i onda preplavili zemlju svojim jeftinim čelikom, na taj način jednom rukom grabeći Britaniju za vrat. Tvrdi se da je kineski menadžment namerno opstruisao dostavljanje rude i sirovina do visokih peći kako bi ih ugasio, jer kada one stanu skoro je nemoguće pokrenuti ih ponovo. Dakle, optužbe iz sindikata i drugih aktera priče sa britanske strane su da je u pitanju sabotaža…
Šta je nova britanska vlada uradila? Nacionalizovala je železaru. Ministar industrije i njegovi pomoćnici su lično bili u koloni ‘pod rotacijom’ koja je sirovine, kao hitna pomoć, sprovodila od luke do železare. Samo da ne bi stala. Kako sada stvari stoje, železara ostaje u državnom vlasništvu. Ne može da se takmiči na globalnom tržištu, zbog britanskih regulacija o čistoći vazduha, jačine sindikata i slično, ali se bez nje ne može. Profit nije važan. Mislim da ovo više neće biti anatema čak ni u veoma neoliberalnoj Britaniji, posebno ako se ludilo u Americi pojača, kao što izgleda da hoće.
I za botove, ne trošite ni moje ni vaše vreme kadeći o tome da bih ja „opet Tita/komunizam/komesare“ i slične gluposti. Lepo sam objasnio gore. Treba nam novi, kombinovani, kreativan, balansirani, društveni „izam“, socijalni kapitalizam podržan modernom tehnologijom i revolucijom u obrazovanju. Ili nastavljamo u tragediju…
