Zašto niko ne može da obnovi industrijsku proizvodnju?
Odgovora ima mnogo, kao što je sveštenik objašnjavao caru zašto se zvona ne čuju. Bilo je stotinu odgovora, jedan je bio fatalan: nije bilo zvona.
Kako su nestala radna mesta? Jedan deo je progutala automatizacija. Roboti ne traže platu, ne kasne na posao i ne traže zdravstveno osiguranje. A kada firma može da proizvede više robe uz manje radnika, naravno da će to i raditi. I sad, evo fatalne istine za Trampa: vraćanje industrijske proizvodnje svakako ne bi značio povratak ljudi u fabrike. Zašto? Zato jer nije 1950. godina. Ta radna mesta su, jednostavno, prošlost.
U očima poslodavaca, SAD imaju još veći problem: američke plate su ogromne! Zato se veći broj američkih fabrika preselio baš u Kinu, i nema nameru da se vraća kući. Još davne 2011. godine, tadašnji predsednik Obama je na jednoj večeri pitao Stiva Džobsa koliko bi koštalo da vrati ajfon iz Kine u SAD, i dobio odgovor – ti poslovi se ne vraćaju u Ameriku! Iz jednog razloga – ajfon koji bi se proizvodio u SAD ne bi koštao hiljadu, već više od tri hiljade dolara!
Za poslodavce u SAD američke plate su ogromne. Zato su fabrike preselili u Kinu i nemaju nameru da ih vraćaju kući. To je Stiv Džobs objasnio Obami još 2011, jer ajfon koji bi se proizvodio u SAD ne bi koštao hiljadu, već više od tri hiljade dolara
Ima li zrna razuma u Trampovoj tezi da SAD ne bi smele da beleže spoljnotrgovinski deficit? Ima, naravno. Takvo uverenje bilo je rasprostranjeno kod svih monarha u 18. veku, jer je suficit u državnoj kasi bio izvor para za vođenje ratova, jer bez suficita nije bilo ni vojske, ni topova, municije, hrane…
E sad, taj se pristup preokrenuo još od 1776. godine, od vremena kada je Adam Smit objavio knjigu Bogatstvo naroda. Od tada je sasvim drugačije. U osnovi pobedničkih državnih strategija akcenat je na privrednom rastu, uz zaduživanje. Suficit je čist luksuz, jer onda trošiš manje nego što si zaradio! A svi žele suprotno – trošiti što više, i platiti dug sutra!
SAD su baš tako, uz deficite i solidan rast, postale najjača ekonomska i politička sila sveta. A kako se razdužuju? Tako što jednom u tri, četiri ili pet godina SAD izbace nekoliko pronalazaka iz oblasti informatike, farmaceutike, biotehnologije, letećih automobila i šta sve ne i zaradom od izvoza, ne samo da pokriju deficite, nego obezbede i novi privredni rast, zasnovan na tehničkom progresu!
Kad Tramp kaže „moramo da vratimo radna mesta u SAD“, zaista se čovek upita – koja radna mesta? Industrija u SAD danas čini jedva desetak odsto proizvodnje, a isti udeo ima i obrazovanje!
I šta Tramp radi? Uvodi carine da bi sačuvao radna mesta koja se gase, a iz dinamičnih grana, kao što su obrazovanje, turizam, osiguranje, finansije – brutalno izbacuje imigrante sa legalnim vizama, stipendijama i poslovima na univerzitetima u SAD. I ko će onda produžiti američki san – da nešto pronađe, da zaradi, da se proslavi, da ostavi trag?
Tramp sada pokušava da davno otpuštenim radnicima vrati radna mesta, dobre plate i socijalni status, a to se ne može desiti. Sve je pošlo naopačke još od dvehiljadite, kad su Kinezi započeli prodor na američko tržište košulja, patika, solarnih panela, kompjutera, mobilnih telefona…
Zaista, koliku su štetu Kinezi napravili zatvaranjem tolikih radnih mesta u SAD? Koliko je stopa nezaposlenosti? Nećete verovati. Na početku globalizacije, 2000. godine, nezaposlenost u SAD je bila oko četiri odsto. A danas? Četiri odsto. Ili manje..
Obrazovani Amerikanci su sačuvali ili su našli još bolja radna mesta, ali američki „ćaciji“, nažalost, nisu. Ostaće u vremeplovu, dok traje ovaj predsednički mandat, ili dok Tramp volšebno ne promeni mišljenje. To, sigurna sam, ni on sam u ovom trenutku ne zna.
