Svesrpski vaskršnji sabor Srbije i Republike Srpske koji je prošle nedelje najavljen za 5. i 6. maj, i pored sugestivnog naziva neće biti takmičenje u tucanju jajima u Beogradu i drugim delovima Srbije, već „srpski dokument u kome će pravnim jezikom, prihvatljivim, biti rečeno sve ono što Srbi u Republici Srpskoj i Srbiji misle“, makar prema rečima predsednika Republike Srpske Milorada Dodika. Čini se da je vruć krompir odnosa s javnošću pripao višedecenijskom lideru bosanskih Srba, pomalo kao što je ranije predsednik Pokreta socijalista Aleksandar Vulin morao – ili voleo, ili oba – da objašnjava šta je „srpski svet“ i koje su mu istorijske, etničke i kulturne granice. Naravno, ni Dodik ni Vulin nikada neće reći da njihov trbuhozborac sedi u zdanju Predsedništva Republike Srbije, ali neće morati ni da strahuju za svoje pozicije i uticaj koji, da se ne lažemo, zavise i od raspoloženja na Andrićevom vencu.
Ipak, nije mnogo vremena prošlo od januara 2023. godine, kada je predsednik Srbije i tada još uvek lider Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić odlučio da ne ode na proslavu Dana Republike Srpske u Istočnom Sarajevu. Ruku na srce, slične eskapade je izbegavao od 2017, ali taj je januar bio hladniji no inače – ceremoniji nije prisustvovao ni patrijarh Srpske pravoslavne crkve Porfirije, a mogući razlog izostanka dvojice najmoćnijih Srba s ove strane Drine bila je Dodikova odluka da jedan od ordena dodeli Vladimiru Putinu, predsedniku Rusije, koja je skoro godinu dana sprovodila „specijalnu vojnu operaciju“ u Ukrajini.
Najviše što je Vučić Putinu mogao da ponudi bilo je neuvođenje sankcija. Za koga je – malo je, od koga je, možda je i previše, s obzirom na Vučićeve izjave iz maja 2022. da bi nam u slučaju usaglašavanja spoljne politike s Evropskom unijom bilo „deset puta bolje“.
Šta Vučić misli, to Dodik govori
Možda je Vučiću tada bilo dosadilo da na Dodikovo insistiranje na otcepljenju RS odgovara insistiranjem na poštovanju Dejtonskog sporazuma. Možda mu je dojadilo i da se nateže oko toga kolike ingerencije kao predsednik svih Srba – Stefan Nemanja za 21. vek, recimo, nalik onom na Savskom trgu – ima u RS, što je rezultovalo tihom podrškom SNS-a tamošnjim opozicionim opcijama na izborima u novembru 2022. godine. Ipak, sada, 19. marta, Vučić je na svom službenom Instagram nalogu objavio sliku s Porfirijem i Dodikom, rekavši da je nastala na „jednom od najznačajnijih sastanaka“ trojice glavešina o čijim će zaključcima biti reči. I zaista behu reči – prvo iz Vučićevog kabineta, kako će na Saboru biti donete „važne odluke o opstanku srpskog naroda na svojim ognjištima, njihovom ekonomskom napretku, očuvanju srpskog jezika i ćiriličnog pisma i zajedničke kulturne baštine“, kako će biti usaglašene deklaracije i drugi opštepravni akti koje će potom usvojiti skupštine Srbije i Republike Srpske. Jezik pomirljiv i prihvatljiv, što bi rekao Dodik, kome je pripalo da potom raspali maštu građana s obe strane Drine: zašto je problem ako se Srpska i Srbija približavaju do ujedinjenja. Začudo, Vučić ovog puta nije pozvao na poštovanje teritorijalnog integriteta BiH.
„Nedavno je predsednik SNS Miloš Vučević poručio da Srbija neće priznati nezavisnost Kosova čak ni po cenu da tamo više ne bude Srba. Ta je poruka zastrašujuća, ali i sve realnija.“
Vujo Ilić
„Vučić i Dodik se suočavaju s nizom otvorenih problema i pitanja u domaćoj politici, zbog čega je skretanje pažnje na velike nacionalne teme trenutno povoljno po njih. Kada je s jedne strane tema ugroženosti srpskog naroda od Slovenije do Makedonije, sve druge političke teme postaju sekundarne. To uključuje godišnjicu masovnih ubistava, kada će javnost želeti da zna šta je urađeno od prošle godine, problem izbornih uslova pred nove lokalne izbore, ali i sve lošiju poziciju Srbije u odnosu na vlasti u Prištini. Nedavno je predsednik SNS Miloš Vučević poručio da Srbija neće priznati nezavisnost Kosova čak ni po cenu da tamo više ne bude Srba. Ta poruka nije prošla dovoljno zapaženo, ona je zastrašujuća, ali i sve realnija. Zato ovakvi događaji služe da pošalju snažnu poruku da Srbija štiti Srbe u regionu“, kaže za Radar politikolog Vujo Ilić.
Istini za volju, još je predsednik Savezne Republike Jugoslavije Vojislav Koštunica kao bivši član Senata RS taj entitet nazvao „privremeno odvojenim delom Srbije“, a prvi birokratski oblik ovaj sentiment je dobio 2011, za vakta Borisa Tadića i njegove Demokratske stranke, u vidu Strategije očuvanja i jačanja odnosa matične države i dijaspore. Sedam godina kasnije se od usvajanja pomalo zaboravljene Deklaracije o opstanku Srba odustalo – kažu upućeni, jer je Dodik insistirao na formulaciji moguće nezavisnosti RS – ali je blaže oblike dobila 2019, kao Povelja o srpskom kulturnom prostoru, odnosno unutar Strategije nacionalne bezbednosti Republike Srbije. U međuvremenu je bilateralno usvojen Zakon o ćirilici, a ustanovljen je i Dan srpskog jedinstva, koji neobično liči na Dan zastave Albanije.
Dodiku je pripalo da raspali maštu s obe strane Drine: zašto je problem ako se Srpska i Srbija približavaju do ujedinjenja, a Vučić ovog puta nije pozvao na poštovanje teritorijalnog integriteta BiH
Opet, treba reći, ako su rat u Ukrajini, azerbejdžanska intervencija u Nagorno-Karabahu, genocid u Pojasu Gaze i prištinski maltretman kosovskih Srba – uz prećutnu saglasnost Beograda – nešto pokazali, to je da istorijski procesi etničke homogenizacije nacionalnih država i širenja njihovih granica nisu gotovi. I Vulin je „srpski svet“ obrazlagao kao jedinu branu stvaranju Velike Albanije. Basna o dva ovna koji se nesrećno susreću na brvnu ne bi funkcionisala da se na sceni pojavila samo jedna životinja.
Banjaluka između Brisela i Beograda
Kao što ni otopljenje odnosa na relaciji Banjaluka-Beograd ne bi bilo moguće da se okolnosti u poslednjih godinu dana nisu promenile. Čini se da Dodik u poslednje vreme više boravi u Srbiji nego u RS – možda je 17. decembra glasao u banjalučkom konzulatu, javno za SNS, ali je 24. marta bio u kišovitom Prokuplju na obeležavanju 25. godišnjice početka bombardovanja SRJ – što je uz stalno natezanje sa zvaničnim Sarajevom i visokim predstavnikom međunarodne zajednice u BiH Kristijanom Šmitom moguće obrazložiti i odlukom Evropskog saveta da konačno otpočne pristupne pregovore za BiH, a u okviru nje, i za RS. Potez koji Dodik nije mogao da ne pozdravi, iako se izvesno zapitao u kojoj meri će ubuduće moći da koketira s Rusijom, ali i s narativom o svesrpskom ujedinjenju.
Njegova konstatacija iz avgusta 2018, prema kojoj je „pre dolaska Vučića na vlast Kosovo bilo izgubljeno za Srbiju“, iz današnje perspektive zvuči promašeno. A možda je reč i o računici koja uključuje retorziju – južna srpska pokrajina na kojoj je Srba sve manje za RS kao buduću zapadnu pokrajinu Srbije u kojoj Srbi čine ubedljivu većinu i u kojoj bi se Dodik izvesno i dalje pitao za sve.
S druge strane, Vučić je u postizbornoj kombinatorici izvesno uvideo da mu pred nove – nipošto ponovljene! – beogradske izbore viđene za 2. jun odlivanje glasova preti zdesna, te da će 5. i 6. maj biti dobra prilika da šatru Svesrpskog vaskršnjeg sabora podupre Pokretom za narod i državu. A pod njom će, prema najavama. biti mesta za sve predstavnike Srba, ne samo za Dodika i Vučića – pod uslovom da su na vlasti ili bliski njoj.
Vučić je u postizbornoj kombinatorici izvesno uvideo da će 5. i 6. maj biti dobra prilika da šatru Svesrpskog vaskršnjeg sabora podupre Pokretom za narod i državu
„Uključivanje patrijarha SPC i narodnih skupština Srbije i RS u ovaj proces podiže Sabor na viši nivo nego što bi to bio slučaj da je ovo samo deo formiranja Pokreta za narod i državu. Ovim saborom se šalje poruka spoljnim akterima od kojih dolaze nova uslovljavanja i zahtevi da Srbija i politički akteri u njenom okruženju imaju kapacitet za zajedničko delovanje. To zajedničko delovanje i uzajamna podrška su važni u uslovima kada se usložnjavaju pretnje izolacijom, ali i samoizolacijom u odnosu na Zapad i regionalno okruženje“, zaključuje Ilić.
Naprednjačko „kolo, kolo, naokolo“
Možda se na Saboru nađe ministar sigurnosti BiH Nenad Nešić koji je 17. decembra u Novom Sadu glasao na parlamentarnim izborima, pretpostavlja se za koga. Svoj listić nije pokazivao kamerama kao Dodik.
Možda dođe i Andrija Mandić, crnogorski političar koji je kao lider Nove srpske demokratije ranije često boravio u Beogradu, pre no što je postao predsednik Narodne skupštine Crne Gore. U kabinet je uneo zastave Srbije, možda po uzoru na Taljata Džaferija, albanskog političara koji je, obavljajući ranije srodnu funkciju u Severnoj Makedoniji, u svoj kabinet bio postavio zastave Albanije. Ako Mandićev dolazak spreči funkcija, treba očekivati prisustvo Milana Kneževića, njegovog bivšeg koalicionog partnera i lidera Demokratske narodne partije Crne Gore, koji je na kontramitingu SNS-a „Srbija nade“ 26. maja prošle godine ispred Doma Narodne skupštine ponovio obećanje koje je ranije neretko uglas davao s Mandićem: dođemo li na vlast, povući ćemo crnogorsko priznanje nezavisnosti KiM.
Kad smo kod južne srpske pokrajine, na kojoj se srpsko prisustvo i nadležnosti polako bliže kraju, očekuje se prisustvo vršioca dužnosti direktora Kliničko-bolničkog centra u Severnoj Mitrovici Zlatana Eleka kome je u oktobru prošle godine pripala neslavna i ne naročito zahtevna dužnost da kao novi predsednik Srpske liste, de fakto kosovske ispostave SNS-a, zabašuri sećanje na incident u Banjskoj, ali i na činjenicu da je njegov prethodnik Goran Rakić bio potpredsednik Vlade Kosova, što mu je prema tamošnjem Ustavu pripadalo. Ili da se Rakić, trenutno poslanik SNS-a u parlamentu Srbije, pre sedam godina slikao na jednoj jahti s tadašnjim ministrom spoljnih poslova Kosova Bedžetom Pacolijem. Ili na činjenicu da je na toj slici bio i Milan Radoičić, tada potpredsednik SL, a od septembra 2023. lice s poternice zbog učešća u okršaju u Banjskoj.
Pitanje je da li bi se na Saboru našao ubijeni lider kosovskih Srba Oliver Ivanović, koji je za Radoičića svojevremeno rekao da je „jedan od glavnih centara moći na severu Kosova“. Ruku na srce, moguće je i da se na njemu nađe upravo Radoičić, budući da manifestacija, kako se o njoj trenutno priča, nalikuje na srednji prst upućen zapadnom delu međunarodne zajednice, poglavito Briselu i Vašingtonu, koji, pak, i dalje neobično rado sarađuju s vlastima u Beogradu. Naročito u kriznim situacijama, kao kada je učesnike okršaja u Banjskoj trebalo prebaciti na teritoriju centralne Srbije.
Predsednica Zavetnika Đurđević Stamenkovski, čiji je suprug Stefan u oktobru stopirao objedinjavanje desne izborne liste, verovatno će proceniti da je uloga u Pokretu za narod i državu isplativija od tavorenja na marginama
Prisustvo lidera zvanične opozicije biće naročito znakovito. Predsednica Zavetnika Milica Đurđević Stamenkovski, s kojom Vučić neskriveno politički koketira i čiji je suprug Stefan u oktobru stopirao objedinjavanje desnih stranaka u jednu izbornu listu, verovatno će proceniti da je manja uloga u Pokretu za narod i državu isplativija od tavorenja na marginama. Uostalom, i ovogodišnju proslavu Dana RS u Banjaluci nije pohodio Vučić, već ona. Deo pokreta „Mi – glas iz naroda“ verovatno će dobiti pozivnice, a biće i onih lidera čije će članstvo neblagonaklono gledati na stajanje uz Vučića, poput predsednika Socijalističke partije Srbije Ivice Dačića. Uz njega možda bude i Vulin, čije prisustvo verovatno neće uznemiriti članove PS – pod uslovom da postoje.
Čini se da zajedničko zvanicama neće biti to što su Srpkinje i Srbi, već što rado sarađuju s Vučićem.
