Vaša noćna mora su studenti u blokadi. Mesecima krstare Srbijom i bude uspavane. Vi ste taj narod uspavali da bi za njih postojali samo vi. Vi i niko drugi. Neobaveštenim ljudima u zabitim selima, studenti su sve objasnili. Vi ste samo predsednik, kome se ne treba klanjati. Kilometarskim šetnjama, ranjavim tabanima i žuljevitim prstima – mladi su im rekli više od reči koje na vašim televizijama mogu da čuju. Svojim nastupima, na svojim medijima, ukinuli ste im pravo na istinu. Konačno su shvatili da vi niste nikakvo božanstvo, ni spasitelj Srbije, već manipulant i patetičar. Ti pošteni ljudi diljem Srbije, širom su otvarali svoje kapije nudeći mladima prenoćište. Delili su im pogaču, pitu, jabuku… ko šta i koliko ima. Drhtavim rukama deka im pruža dva oraha, od srca je. Baka im pakuje vunene čarape, poslužiće usput…
Vostani Serbije, davno si zaspala, pevaju mladi našu novu himnu. Himnu našeg buđenja. Srca kucaju u istom ritmu. I suze, suze, suze… Srbijom suze liju… Od tuge nataložene, od sreće teku. Grad i selo ujedinjeni. Stari i mladi rame uz rame. Radnici uz umetnike. Ratari uz advokate. Rudari uz medicinare. Svi su na istoj strani. Svi su zajedno. Zagrljeni. A, vi ste nas u startu podelili – na vaše i one koji to nisu. I dok smo se međusobno mi gložili, vi ste Srbiju prodavali – ko voli, nek izvoli. Rudnici, fabrike, objekti, firme, sve je tuđe u našoj zemlji. Sve što je vekovima brižljivo čuvano, sad imaju Kinezi, Nemci, Francuzi… Vi ste im sve dali. Vi niste naš predsednik. Vi ste naš domaći izdajnik.
Time što ste profesorima koji štrajkuju umanjili plate, isplatili ste ćake. Sve iz budžeta građana. I bojkot i „odbrana“. Da l’ vas je sramota? Kažnjavate one koji nam decu i unuke uče – da budu časni ljudi, koji se neće saginjati ni pred kim ko ih tlači
Svesni toga šta vam sledi, pokušavali ste da blokade ugušite jeftinim stanovima za mlade, manjim školarinama… Kad se ni na šta nisu upecali, zapretili ste da će izgubiti školsku godinu. Niste nadležni uzvraćali su studenti – spremni da zarad budućih godina, jednu žrtvuju. Tad ste izgubili kontrolu i po ko zna koji put pokazali ste svoju pravu narav. Do zla poganu. Prosuli ste priču da su studenti u blokadi strani plaćenici i da, tako obojeni, izvode obojenu revoluciju. Ko je naše studente obojio? Stranci. Ko ih je platio? Stranci. Ko ih je nahuškao? Stranci. Ko ih podržava? Stranci. To su bili vaši odgovori na pitanja koja smo vam postavljali. Ti perfidni stranci, koji vama pomažu – da izbore pokradete i da budete na vlasti – ne bi li uzeli sve što ste im obećali. Vi ste strani plaćenik, a ne studenti. Za razliku od vas, studenti su čisti.
Kad ne može milom, može silom. Smislili ste kako da mlade i sve koji ih podržavaju, rasterate sa ulica. Pa ste dali zeleno svetlo bahatim vozačima, spremnim da ulete u masu i da gaze. Javno ste ih podržali na te-veu – tamo je neko naišao autom, pa šta, slobodan put i njegovo pravo je da naiđe čime god hoće. Njemu put može da zapreči samo državni organ, a nema pravo da mu zapreči bilo ko drugi. Morate da znate, ako stojite na ulici, bilo ko da vam nagazi nogu, ili vas pregazi i ako budete povređeni, vi ćete biti krivi… To ste rekli javno, ohrabrujući vaše napaljene navijače. Rekli ste da gaze mlade. A kad ulica nije dovoljna, vozi trotoarom…
Svesni toga šta vam sledi, pokušavali ste da blokade ugušite jeftinim stanovima za mlade, manjim školarinama… Kad se ni na šta nisu upecali, zapretili ste da će izgubiti školsku godinu
Draga naša Sonja, tebi se to dogodilo. U punoj brzini, auto te udario u centru Beograda. Nosio te stotinak metara na haubi sa koje si pala i udarila glavom u ivičnjak. Svi znamo šta znači ta povreda. Cela Srbija je bila šokirana. Svi smo bili uplašeni za tebe i tvoj život. Danima. Naša jutra započinjala su pitanjem – kako je Sonja? Srećom, pobedila si. Rane su zarasle spolja. Ali će u duši ostati. Jednom, kad budeš imala svoju decu, umesto da im pričaš bajke koje su tebi mama i tata pričali, ti ćeš svojoj deci pričati – krvavu bajku. Bajku u kojoj si ti bila junakinja. Nažalost, glavna. Da se ne ponovi nikad više. Ni tebi, ni bilo kome, draga naša hrabra Sonja.
Nedugo potom, u Novom Sadu, vaši batinaši – još jednoj devojci, Kristini, polomili su vilicu. Metalnom štanglom. Da li je trebalo to da se desi, da bi vaš premijer dao ostavku? To vas je potreslo. To što žrtvujete svog stranačkog drugara. Teške telesne povrede mlade devojke nisu vas dotakle. Ali ste ponešto i naučili – da je svako vaše gaženje i svako prebijanje, vaš autogol, pa ste policiji naredili da studente čuva… od onih istih koje ste do juče huškali na njih. Kakvo licemerje. Studenti nisu naivni. Još žešće su nastavili da se svojim krvavim tabanima bore protiv vaših krvavih ruku. I tu ste odlučili… Primenićete svoj stari recept. Kao što ste u startu podelili narod, podelićete i studente.
I podelili ste ih. Po nama – na đake i ćake. Po vama – na neradnike i marljivu decu. Zašto to radite, kad vrlo dobro znate zbog čega su studenti u blokadi? Zašto ne ispunjavate njihove zahteve, već se igrate njihovom mladošću, štiteći samo one – u Pionirskom parku? Na mestu gde su se kao klinci igrali, sad se vi njima poigravate. Koristite ih. U svoje prljave političke svrhe. Na tom mestu, nekad su se ljuljali na ljuljaškama, a sad ih vi novcem uljuljkavate. Čemu ih učite, da li to znate?
Delili su im pogaču, pitu, jabuku… ko šta i koliko ima. Drhtavim rukama deka im pruža dva oraha, od srca je. Baka im pakuje vunene čarape, poslužiće usput…
Priča se o ciframa koje ćaci dobijaju za dnevnice. Priča se da ćaci spavaju u luksuznom hotelu vašeg prijatelja iz susedne bratske republike. Priča se da je među ćacima najmanje ćaka, a više onih sa indeksima kupljenim u obližnjim knjižarama. Priča se da upravo oni fingiraju spavanje ćaka u parku. Priča se… a, ono što vidim, to su kordoni policije koji brane ćake. Od koga? Od mirnih đaka i njihovih profesora? Od građana koji ih svim srcem podržavaju? Drugar mi je svedok da sam znala – kako će po završetku protesta ispred RTS-a, u Pionirskom parku, vaši ćaci biti „napadnuti“. Od vaših, naravno!!! Vaši napadnu vaše, pa optužite đake, kako napadaju ćake. Šta je s vašom glavom? Goloruka deca protiv policijskog kordona, pod punom ratnom opremom!!! Bože, kakva mašta. Vaša. Bolesna. Uz to, vi u pomračini stojite odvažno na balkonu svoga dvora i posmatrate… Kao utvara.
Time što ste profesorima koji štrajkuju umanjili plate, isplatili ste ćake. Sve iz budžeta građana. I bojkot i „odbrana“. Da l’ vas je sramota? Kažnjavate one koji nam decu i unuke uče – da budu časni ljudi, koji se neće saginjati ni pred kim ko ih tlači. Ali, vi volite suprotno. Volite poltrone. Ovi vaši ćaci, vaše su kopije. Lošije od originala. Original će na našu sreću ostati u prošlosti. Da li će to biti sutra, preksutra, ili za koji dan, mesec… svejedno je.
Bitno je da odete. Gud baj, Čarli.
