U svom dvadeset drugom izdanju, Beogradski festival igre, pod sloganom We Speak Dance, najavljuje od 7. marta do 15. aprila gostovanje čak 18 kompanija iz 13 zemalja, 28 izuzetnih koreografskih postavki i dve svetske premijere, a sve to na scenama u Beogradu, Novom Sadu i Subotici. Oštar start pripao je libanskom koreografu Omaru Ražihu, koji će u prva tri dana, u beogradskom bioskopu Balkan, izvesti dva komada, a u jednom od njih učestvovaće i njegova majka. Njegov solo provokativnog naslova Igra nije za nas njegov je odgovor na ekonomski slom u kome se nalazi njegova zemlja, nakon velike eksplozije u Bejrutu. Pitanje kome je dozvoljeno da igra, ključna je provokacija ove predstave, jer kroz tu prizmu preispituje i pitanje struktura moći i društvene hijerarhije.
Sled imena nakon Omara Ražiha koja će činiti festivalski program, zapravo nam nudi beg u neku bolju realnost od one u kojoj trenutno živimo. Direktorka festivala Aja Jung sa svakim sledećim izdanjem suočava se sa novim izazovima. A to su „novе predstave, novi umetnici, novi saradnici… i ujedno 22 godine težak tovar iskustva i odgovornosti“, kaže Jung pred početak 22. BFI. „Festival čine komadi koji tek treba da osvoje publiku u Srbiji i na Balkanu. Od gostovanja trupe Omara Ražiha, preko nove postavke Noe Verthajm iz Tel Aviva, sve do komada Lejle Ka iz San Nazera ili Tanc teatra Pine Bauš iz Vupertala…
Deo samoproklamovane beogradske „avangarde“ nikada nije preterano cenio ni mene, a samim tim ni moj festival. Razlog je veoma jednostavan: nisam se trudila da im se dopadam, a ni da im se dodvorim
Festival je zadatak koji postavljamo sami sebi. Što je program u međunarodnim okvirima važniji i zanimljiviji, to je i izazov veći. Svakako, ovo je godina koja sa sobom nosi veoma složene globalne, regionalne i lokalne prilike, velike društvene potrese i političke promene u svetu, ekonomsku krizu, i posledično gubitak nekoliko kompanija koje su bile značajna podrška festivalu u proteklom periodu, pa samim tim i rizike s kojima se mi, radnici, a pre svega privatnici u kulturi – nosimo. Sa manje ili više uspeha, ili sa manje ili više rana i trauma.“
Već letimični pregled programa uvod je u različitosti savremene igre. Čini se da istom rečenicom najavljujemo svako festivalsko izdanje, jer je publika BFI sada navikla na razne uvide u razne stilove igre u različitim delovima sveta. Šta, međutim, ovaj festival čini posebnijim od prethodnih?
„Verujem da je to festivalska koprodukcija, ujedno i svetska premijera komada Zlatno doba koreografa Konstantinosa Rigosa za Grčki nacionalni balet iz Atine. Prošle godine u Atini sastali smo se sa predstavnicima čuvene Fondacije „Stavros Nijarhos“, i oni su podržali zajedničku ideju našeg Festivala i Baleta iz Atine o kreaciji ove predstave. Ako bude dobra, što cemo otkriti u Novom Sadu, 12. aprila – očekuju nas zajednička gostovanja u Americi. Verujem da su koprodukcije recept za opstanak naše profesije, pa zato prepoznajem ovaj iskorak kao važan. Ako pitate za programske posebnosti, to je dolazak Roberta Bolea, baletskog Supermena i čuvenog ambasadora Unicefa. Njegov gala program vraća Beogradski festival igre u Sava centar, na scenu sa koje smo veoma samouvereno započeli avanturu koja traje već 22 godine, i na kojoj smo predstavili neke od najvažnijih umetnika, trupa i naslova 21. veka!
Ipak, festival se ove godine održava u izmenjenim društveno-političkim okolnostima kod nas. Usred najvećih studentskih demonstracija i apsolutnog sloma političke scene. Na pitanje kako će festival odgovoriti vremenu kome se odvija, direktorka Jung odgovara:
„Pitanje je da li su festivali uopšte u obavezi da odgovore vremenu, naročito festivali umetničke igre. Koga još zanima u Srbiji da kroz balet dobije odgovor na društveno-političke prilike, osim ako na čelu baleta ili festivala nije Aja Jung. E, tada već sve dobija novu dimenziju i drugačiji narativ. Ipak, pitam se da li bi na to vaše pitanje želeli da odgovore direktori festivala, odnosno moje kolege u Marselju, Torinu, ili ako želite – u Tel Avivu i Atini, gradovima koji bezmalo gore u protestima i sukobima. Festival se pravi kako bi bio fešta umetnosti, estetike, trendova u svojoj oblasti, beg i utočište od svakodnevice… On može da ukaže na društvene prilike, i to globalne jer je reč o međunarodnoj platformi. Ne razumem kako bi Saburo Tešigavara iz Tokija ili Šon Parker iz Adelejda ponudili predstave o aktuelnim dešavanjima na Balkanu. Teško.
Naše mišljenje ne interesuje pozorišnu publiku. Oni žele da vide predstave. Oni drugi koji žele da budu pametni na društvenim mrežama i nadmeću se u uvredljivim komentarima, ne ulaze u pozorište. Zaključak je da je meni stalo isključivo do ove prve grupe
Istovremeno, ozbiljni festivali nastaju bar godinu dana unapred, što im ne dozvoljava da predvide okolnosti u kojima će se realizovati. Program ovogodišnjeg festivala igre je bio objavljen u septembru 2024. godine, i ulaznice su bile u prodaji od tada. U isto vreme, počeli smo da kupujemo avio-karte za umetnike… Ko nije zlonameran, može lako da razume da se festival kao naš ne aktivira pritiskom na dugme, jer program nije na USB-u. Uostalom, Beogradski festival igre se dešavao i za vreme pandemije, letenja prašine sa Islanda, republičkih izbora, požara na Hilandaru, gradskih izbora, pod pokroviteljstvom Borisa Tadića, u vreme Ivana Tasovca, zahvaljujući Bojanu Pajtiću, uprkos Vladanu Vukosavljeviću… Trajati 22 godine, kao privatnik, znači – nositi se sa svim prilikama i neprilikama. I restoran da je u pitanju, tokom više od dve decenije ne menjate samo čaršave, već i goste, kuvare, ponudu, a možda i adresu. Kako je danas, u odnosu na juče, odnosno šta mi privatno mislimo o svemu, to je sasvim drugo pitanje i ono nema veze sa kreiranjem i plasiranjem umetničkog sadržaja. Naše mišljenje ne interesuje pozorišnu publiku. Oni žele da vide predstave. Oni drugi koji žele da budu pametni na društvenim mrežama i nadmeću se u uvredljivim komentarima, ne ulaze u pozorište. Zaključak je da je meni stalo isključivo do ove prve grupe.“
I pored političke angažovanosti zbog koje je često osporavana, Aja Jung jeste napravila drugačiji i verovatno trenutno jedan od najuzbudljivijih beogradskih festivala. Taj napor prepoznat je i u svetu, koji često hrli da baš ovde, tu s kraja zime, predstavi najbolje učinke u savremenom plesu. Ali, zbog upravo navedenog angažmana, taj uspeh joj često osporavaju i kulturna ili politička elita.
„Morali biste da precizirate o kojoj je to eliti reč. Ako se izuzmu oni koji se tako predstavljaju ili sebe doživljavaju, bojim se da je teren prazan. Nažalost, elitu u srpskoj kulturi skoro da više i ne (pre)poznajem. Postoji određena grupa koju možemo nazvati čaršijom. Taj deo samoproklamovane beogradske ’avangarde’ nikada nije preterano cenio ni mene, a samim tim ni moj festival. Razlog je veoma jednostavan: nisam se trudila da im se dopadam, a ni da im se dodvorim. Nisam delila komplimente i ulaznice za moj Festival. Program je namenjen onima koji kupuju karte, što se kosilo s nepisanim provincijskim pravilom po kome se svaka premijera tretira kao slavsko okupljanje. Bio je to sukob na prvi pogled! S druge strane, oni do čijeg mišljenja mi je stalo uvek su bili uz mene.
To je logika grupe, recidiv socijalizma i činjenice da mnogi još ne shvataju da je Tito umro. Takođe, to je razlog zašto danas Bugari, Rumuni, da ne kažem Grci ili Hrvati imaju neuporedivo raznovrsniju i kvalitetniju scenu od nas koji se pozivamo na Bitef iz sedamdesetih, kada god zagusti u međusobnom deljenju ordenja
Čak i onda kada bi bili kritički nastrojeni i oštri, bili su dobronamerni. I to je sasvim dovoljno. Veličina, značaj i prepoznatljivost Beogradskog festivala igre, u zemlji i svetu, jeste nešto što se ne može osporiti. Istovremeno, nešto što se ne može platiti ili namestiti. Svaki umetnički eksperiment sanja da postane mejnstrim. Kao što svaki novinski članak sanja rasprodat tiraž u Njujork tajmsu… Ni jedno ni drugo nije jednostavno. Osporavanje i saplitanje, samo su deo putovanja. Tako je to u Srbiji. Čaršija voli tužne i prosečne, sa smernim naklonom ka neuspešnima. Ako im neko iskoči iznad crte, brzo se čitav sistem okrene protiv… To je logika grupe, recidiv socijalizma i činjenice da mnogi još ne shvataju da je Tito umro. Takođe, to je razlog zašto danas Bugari, Rumuni, da ne kažem Grci ili Hrvati imaju neuporedivo raznovrsniju i kvalitetniju scenu od nas koji se pozivamo na Bitef iz sedamdesetih, kada god zagusti u međusobnom deljenju ordenja… Teško je razumeti zašto je taj Bitef, baš kao i Beogradski festival igre, mnogo više uticao na region nego na nas. Valjda zato što smo sami sebi lepi i dovoljni. U iskrivljenom i od zlobe sprženom ogledalcetu.“
Aja Jung je zadovoljna urađenim kada je u pitanju predstojeće festivalsko izdanje. Na pitanje da li postoji trupa ili predstava koju je tako žarko želela da dovede u Beograd a u tome još nije uspela, odgovara da će i do toga vrlo brzo doći, već dogodine na 23. Beogradskom festivalu igre! Pratimo sajt, pa ćemo znati na vreme o kome je reč.
