Dok vlast nedeljama nariče nad novcem navodno izgubljenim zbog narodnih protesta, već tri duge godine usled sloma energetskog sistema uzrokovanog kriminalnom nekompetencijom SNS kadrova u EPS-u, Srbija uvozi stotine hiljada tona uglja kako bi održala proizvodnju struje u termoelektranama. Vitalno važnu ulogu u poslu snabdevanja EPS-a ugljem iz uvoza ima rečni transport i nacionalni prevoznik Jugoslovensko rečno brodarstvo, koji je krajem prošle godine prodat konzorcijumu privatnih firmi bliskih vlasti za 10,9 miliona evra, odnosno manje od polovine procenjene vrednosti ovog preduzeća.
Sa prethodnim u vezi, indikativne su dve činjenice. Prva, da je JRB nedavno sopstvenim sredstvima generalno obnovilo svoju flotu i druga, da je godinu dana pre nego što je prodato, JRB za transport i manipulativne troškove 700.000 tona uglja u crnomorskoj luci Konstanca od države dobilo posao vredan 2.671 milion dinara, odnosno 22 miliona evra! Rok za izvršenje posla bio je godinu dana.
Ko su kupci
JRB je kupio konzorcijum firmi oko Karin komerca iz Novog Sada, firme koje se bave građevinom i iskopavanjem šljunka, u vlasništvu Krste i Jovana Dubroje. Negde 2019. godine, u medije je dospela informacija da se renomirano građevinsko preduzeće Mostogradnja žalilo da im je država nametnula Karin komerc kao partnera u poslu izgradnje vijadukta i tunela u Čortanovcima, finansiranog iz ruskog kredita.
Karin komerc je jedno od preduzeća koje je uz već dobro poznati Starting i druge kompanije bliske vlasti dobilo poslove rekonstrukcije železničke pruge od Novog Sada do Kelebije i 2023. godinu završilo je sa 1,3 milijarde dinara neto dobitka. Uz ovu firmu u konzorcijumu koji je kupio JRB su i RACCACOP iz Beograda, koji se bavi iskopom šljunka i peska, zatim Sani Eko vita iz Lazarevca, koji se bavi uslugama čišćenja, i NS Skver gradnja.
Sagovornici Radara iz EPS svedoče da će država po svoj prilici i u narednim godinama biti primorana na uvoz uglja, imajući u vidu kašnjenje sa otkrivanjem i pripremom novih kopova u Kolubarskom basenu. Stoga će rečni prevoznici imati osiguran posao, ali država posle prodaje JRB više neće biti u poziciji da lako pregovara o ponuđenoj ceni.
„Svaka normalna država želi da ima mogućnost da sačuva sposobnost transporta velikih tereta, a Srbija je kao zemlja koja nema svoj izlaz na more u tom smislu veoma upućena na rečni transport“, govori za Radar kapetan Branislav Vajda, predsednik Udruženja lađara Srbije.
„Prodajom JRB država je postigla da u situaciji u kojoj su Grčić i društvo učinili nezamislivo, više nema mogućnost da sama organizuje te transporte, već zavisi od privatnih vlasnika koji sada mogu da diktiraju cene.“
Neverovatna cena
Sagovornik Radara ističe da je cena po kojoj je prodata nacionalna kompanija koja pod različitim imenima funkcioniše gotovo dva veka neverovatna.
„JRB je prodat za smešno mali novac. Njihova flota u svom sastavu ima nekih sedam gurača, sa motorima od po 6.000 konjskih snaga, sposobnih da pokrenu devet barži. Podsetiću da je prosečna cena polovne barže koja može da ponese teret od 1.700 tona – oko pola miliona evra.“
JRB je prodat za smešno mali novac. Njihova flota u svom sastavu ima sedam gurača sa motorima od po 6.000 konjskih snaga, sposobnih da pokrenu devet barži. Prosečna cena polovne barže koja može da ponese teret od 1.700 tona je oko pola miliona evra
Branislav Vajda
Prema informacijama iz registra Uprave za utvrđivanje sposobnosti brodova za plovidbu, Ministarstva građevine, saobraćaja i infrastrukture, JRB u svom sastavu ima registrovanu 51 teretnu potisnicu (baržu), sedam brodova potiskivača (Velebit, Kajmakčalan, Karađorđe, Karlovac, Kumanovo, Raška i Stig), dva broda unutrašnje plovidbe (Kalemegdan i Vredna), kao i moderni teretni motorni brod Deligrad, porinut 2004, čija cena izgradnje je pre dve decenije iznosila dva miliona evra.
Jednostavnom računicom dolazi se do cifre od 25 miliona evra vrednosti samo barži u vlasništvu JRB, bez brodova i potiskivača, ali i zemljišta u vlasništvu kompanije u Pančevu, Prahovu i na drugim lokacijama. JRB je u svom sastavu imao i reprezentativnu upravnu zgradu u Ulici kneza Miloša u centru Beograda koju je država iz neznanih razloga izuzela iz vlasništva preduzeća.
Jednostavnom računicom dolazi se do cifre od 25 miliona evra vrednosti samo barži u vlasništvu JRB, bez brodova i potiskivača, ali i zemljišta u vlasništvu kompanije u Pančevu, Prahovu i na drugim lokacijama
Sagovornici Radara iz EPS koji su zahtevali anonimnost svedoče da će Srbija bar naredne tri godine morati da uvozi ugalj pre nego što ponovo bude u situaciji da se potpuno osloni na sopstvene zalihe lignita.
„Odlučeno je da se ide na uvoz iz Indonezije po savetu naših kineskih prijatelja, pošto se ispostavilo da se ne možemo osloniti na uvoz iz regiona jer je često dolazilo do zastoja u isporuci. Dvanaest tura do Konstance obavile su kineske prekomorske kompanije, a pet je prevezeno uz pomoć kompanije Glenkor. Reč je o uglju koji je gotovo dvostruke kalorijske vrednosti u odnosu na naš lignit. Naša nalazišta su i dalje tu gde jesu, ali je potrebno kopati u razmeri 3-1 da bi se došlo do kvalitetnog lignita. Nažalost, tokom poslednjih godina nije se učinilo mnogo na otkrivanju novih ležišta, tako da je velika šansa da će morati da se nastavi sa uvozom uglja odnosno njegovim transportom rekama do termoelektrana.“
Dodatni kuriozitet u ovoj priči, predstavlja činjenica da je u vreme prodaje Jugoslovenskog rečnog brodarstva aktuelni direktor Agencije za sprečavanje korupcije Dejan Damnjanović bio na mestu predsednika Skupštine akcionara JRB, na plaćenoj funkciji, što prema ocenama sagovornika Radara predstavlja flagrantan primer sukoba interesa. Pored plate od 503.331 dinara u Agenciji za sprečavanje korupcije, Damnjanović je do 31. 12. 2024. inkasirao mesečno i 129.000 dinara kao predsednik Skupštine akcionara JRB.
„Ta kompanija je imala strateški značaj, ali se država već godinama trudila jedino da je proda, još od 2009. godine, a vrlo je indikativno da posle dobijanja tog velikog transportnog posla dobijamo i zainteresovanog kupca“, govori za Radar Božo Drašković, ekonomista i nekadašnji član odbora Agencije za borbu protiv korupcije. „To je dobar posao za JRB, ali je napravljen na račun neefikasnosti čitavog energetskog sektora. Koja je to logika da dođete u poziciju da uvozite ugalj iz Indonezije? To su ogromni transportni troškovi, ogromna nerentabilnost. Zašto nije odgovoran onaj koji je Grčića predložio na to mesto i garantovao za njega? Šteta koja je nastala kao kumulatvno dejstvo nekompetencije i sklonosti ka korupciji je ogromna. Oni koji su takve ljude predlagali moraju snositi političku ali i materijalnu odgovornost. To je neminovno.“
Na pitanje zbog čega je bilo neophodno prodavati JRB ukoliko je već sticajem nesrećnih okolnosti i velike štete koju je proizvelo nestručno upravljanje elektroenergetskim sistemom, nacionalni rečni prevoznik mogao ojačati i potencijalno učiniti dominantnim na Dunavu, Drašković kaže:
„Vidite, od tih ljudi nije realno očekivati izuzetak, odnosno da će u bilo kojoj situaciji racionalno odlučivati. Čitav način odlučivanja je politički interesno strukturiran u smislu prelivanja javnih sredstava u privatne džepove a ne u cilju održanja ili razvoja nekih privredno ekonomskih kapaciteta.“
Zamoljen da prokomentariše činjenicu da je upravo aktuelni direktor Agencije za sprečavanje korupcije u vreme prodaje JRB bio predsednik skupštine akcionara preduzeća u kome je država bila vlasnik 98 odsto akcija, sagovornik Radara kaže: „To je paradoks. Ako je država najveći akcionar, onda je na to mesto postavljen po nalogu ministarstva ili Vlade, bez ikakve kompetencije. Ali on nije samo nekompetentan, već je u klasičnom sukobu interesa.“
Aktuelni direktor Agencije za sprečavanje korupcije u vreme prodaje JRB bio je predsednik skupštine akcionara preduzeća u kome je država bila vlasnik 98 odsto akcija. To je klasični sukob interesa
Božo Drašković
Agencija za sprečavanje korupcije potvrdila je u odgovoru za Radar, da je Dejan Damnjanović, direktor ASK, pored ove vršio je i javnu funkciju predsednika Skupštine „Jugoslovenskog rečnog brodarstva“ a.d. Beograd do 31.12.2024. godine na osnovu Rešenja Veća Agencije kojim mu je data saglasanost Veća Agencije za istovremeno vršenje javne funkcije direktora Agencije za sprečavanje korupcije i predsednika Skupštine „Jugoslovenskog rečnog brodarstva“ a.d. Beograd.
Međutim, Božo Drašković bivši član odbora Agencije za sprečavanje korupcije smatra da direktor Agencije ne sme imati bilo koji drugi aranžman, poslovni, upravljački ili bilo koji drugi, jer je to sukob interesa: „Predsednik skupštine akcionara je formalna funkcija gde on odlučuje ono što mu naloži ministarstvo. Tu onda imamo i potencijalnu trgovinu uticajem, odnosno klasičnu korupciju. Tamo su zavladali pajtaški odnosi i čak i ako je veće Agencije kao drugostepeni organ, dalo saglasnost za nešto tako, i to je koruptivna radnja.“
