Vlast Srpske napredne stranke i njenog glavnog dirigenta čijoj palici se pokoravaju članovi netalentovanog, raštimovanog, potkupljenog, s koca i konopca skrpljenog orkestra, pokazuje da nije važno pratiti partituru već palicu i pod njom pretiti, vređati, ucenjivati, ponižavati. Nije važno što dirigent iskazuje prezir i prema tom orkestru i prema vernoj publici, a posebno prema „nevernoj“, tj. onoj koja ne želi da sluša i aplaudira.
Onda su studenti poručili: „Nisi glavni dirigent“. Niko drugi to nije ni mogao, a bogami ni umeo ni smeo da učini! Samo oni koji su nepotkupljivi, oni koji „čeznu za idealom i vrlinom“ (Dostojevski, Poniženi i uvređeni), uspeli su da usprave ponižene i uvređene, da rasane uspavane i pomirene sa sudbinom! Svi zajedno traže kaznu za zločin počinjen nad ljudskim životima, nad pravdom, nad normalnošću. Na studente Fakulteta dramskih umetnosti koji su iskazivali saosećanje sa stradalima u Novom Sadu batinama su krenuli mahniti članovi raštimovanog orkestra. Tako je počela istorijska studentska pobuna koja je celu Srbiju podigla, osvestila, oslobodila straha, ali i vratila zgaslim osećanjima solidarnosti, dobrote, razumevanja, iskrenosti, ljubavi…
Vlast pod palicom vrhovnog dirigenta ponizila je sve, pa i one koji bi trebalo da budu nosioci nacionalnog identiteta i slave! Ponizila je prosvetu i kulturu!
Kultura Srbije ponižena je sramno niskim procentom izdvajanja za kulturu. Već godinama taj procenat kreće se oko 0,7 odsto, realno je čak i manji. Problematična je i raspodela tih sredstava o čemu svedoče analize koje godinama unazad pravi Asocijacija nezavisne kulturne scene Srbije.
Nedavni protest umetnika i kulturnih radnika ispred Ministarstva kulture još jednom je pokazao da vlast i građani Srbije zaista žive u različitim univerzumima. Ministar je zaključao vrata Ministarstva iznutra, demonstranti su zakatančili spolja. (Zaključavanje vlast počinje da primenjuje tamo gde postoji mogućnost da se sretne sa narodom, kao npr. na Novosadskom sajmu – nisu smeli da rizikuju da se između štandova pojavi onaj Hamlet iz Varvarina: „Mile je l’ imaš srce el nemaš srce“). Vrata su zabravljena, ministar hrabro pravi selfi u svom kabinetu. Kroz prozore probija buka protesta, a on odvažno poručuje svom liku na kameri „Srbiji je potrebna srpska vlada!“ Ne sme da zaboravi „mesidž boks“, pa nekadašnji „tajkuni“ postadoše „separatisti“ i tako Đilas, Šolak, Marinika, Ješić, ništa nisu davali za film, a evo on milijardu i sto miliona za Filmski centar Srbije.
Nasilnički, gazeći zakone, zdrav razum, stavljajući ispred svega interes stranih investitora, Vlada je izbrisala iz registra kulturnih dobara Generalštab. Učinili su to jer pretnjama nisu slomili struku
Nikola Selaković, kao i njegova prethodnica Maja Gojković, za najveća dostignuća svoje vlasti ističu „sto puta veća ulaganja za film“, dok „bivši“ ništa nisu ulagali. Nisu se ministri baš usaglasili koliko je to „ništa“ iznosilo. Maja Gojković je tvrdila da je budžet Filmskog centra pre 2012. godine bio između 35 i 60 miliona dinara, Selaković 24 miliona.
Nije neobično što SNS ministri kao najveći svoj uspeh ističu izdvajanja za film, to jeste najveća stavka u budžetu za kulturu. U 2025. godini za film je planirano 2.146.900.000 dinara (1.100.000.000 za Filmski centar, ostatak za tzv. podsticaje), a za programe svih 26 nacionalnih ustanova kulture 2.046.654.000 dinara!
Da ne bude zabune, niko nije protiv ulaganja u audio-vizuelne umetnosti, pogotovu ne u domaću produkciju, ali da malo to objasnimo. Za konkurse Filmskog centra u dvadesetak kategorija domaće produkcije planira se oko 900 miliona dinara (razlika do milijardu i sto namenjena je za manifestacije, međunarodnu saradnju, gostovanja na festivalima, itd).
Slučaj Filmskog centra Srbije
Da krenemo redom: Upoređivanje budžeta Filmskog centra za period pre i posle 2012. je obmana. Filmski centar kao ustanova za finansiranje pripreme, razvoja, proizvodnje, distribucije i prikazivanja filmova osnovana je decembra 2011. godine. Tada je Vlada Republike Srbije preuzela osnivačka prava od filmskih udruženja koja su 1959. osnovala tu instituciju (menjala je ime tokom godina), a bila je registrovana za izdavačku delatnost, i tek krajem 2011. za produkciju. Kako je polovinom 2012. formirana nova vlast, „bivši“ nisu imali priliku da utiču ni na jedan godišnji budžet Filmskog centra. Filmska produkcija je dotad finansirana direktno iz budžeta i drugih izvora.
Niko od članova ansambla Filharmonije nije učestvovao u pripremi nove uredbe o platama. Ništa nisu bolje plate ni u drugim ustanovama kulture, za sve je, je li, kriv bivši ministar Ivan Tasovac koji je 2015. godine „zaboravio“ da uskladi plate u kulturi s ostalim delatnostima. Deset godina ta greška ne može da se ispravi?! Vlasti je važno da ima izgovor, a ne rešenje
Tvrdnja da se pre 2012. godine ništa nije ulagalo u film netačna je i besmislena. Postojali su republički konkursi, a i Grad Beograd je imao svoje (ukinuti su). Prema javno dostupnim podacima od 2001. do 2012. u Srbiji je snimljeno 138 igranih filmova, a od 2013. do danas oko 190. Dakle, nije baš bilo ništa, pa onda sto puta više. Ne bih da podsećam na nesnimljene filmove, tj. na uskraćivanje sredstava eminentnim autorima iz razloga „političke nepodobnosti“.
Sredstva za film značajno su uvećana posle 2016. kada je doneta „Uredba o podsticajima investitoru da u Republici Srbiji proizvodi audio-vizuelno delo“. Na osnovu te Uredbe, strani investitori su ostvarivali pravo da iz budžeta Srbije bespovratno dobiju 25- 30 odsto sredstava od onih koje su utrošili za snimanje igranih, dokumentarnih, animiranih, namenskih (turističkih, reklamnih) filmova i TV serija. Troškovi se odnose na nabavku robe i usluga kao i honorare isplaćene domaćim umetnicima, filmskim i drugim radnicima. Kako najveću korist od stranih produkcija ostvaruju različite privredne grane, godinama su ti podsticaji isplaćivani iz budžeta Ministarstva privrede.
Od pre tri godine, ti podsticaji isplaćuju se iz budžeta Ministarstva kulture i to direktno, ne preko Filmskog centra. Od pre dve godine u iznosu od 50 odsto isplaćuju se i domaćim investitorima, čak i državnim ustanovama „koje u produkciju ulažu sopstvena sredstva“. To znači da bez konkursa, bez komisija, bez procene kvaliteta, neko može da prikupi pare, možda i pozajmi, snimi neko audio-vizuelno delo i naplati troškove u iznosu od 50 odsto iz budžeta. Taj procenat je mnogo viši od onoga što autori dobijaju na konkursima Filmskog centra za domaće produkcije. Bilo bi zanimljivo objaviti spisak dobitnika tih podsticaja.
Biće da su nam onim letošnjim osmesima ministri slali drugu poruku: smejemo vam se u lice, možda neće biti obnova zgrada, ali ćemo obnoviti obećanja! Tako se brine o kulturnom nasleđu
Sredstva za tzv. podsticaje za film su značajna i zahvaljujući njima stvara se pogrešna slika da je budžet namenjen kulturi veći nego što realno jeste. Ta slika je dodatno iskrivljena jer se u ukupan budžet za kulturu uračunavaju sredstva koja ustanove same zarade (najviše ustanove zaštite, delom ustanove savremenog stvaralaštva, od filma – nula). Decenijama unazad budžet za kulturu bio je oko 0,7 odsto, nije uvećan kada su u njega ubačeni podsticaji za film. Bez tih para, kao i bez sredstava samih ustanova, realna izdvajanja za kulturu iz budžeta Republike Srbije iznose 0,55 odsto.
Prema tome: ministre na hvali se, STIDI SE!
Delkanje para
Razmetanje ulaganjima za film svodi kulturnu politiku na delkanje para, za ostalo nema ni znanja ni odgovornosti. Fest 2025. se odlaže, kako je obrazložila gradska sekretarka za kulturu Nataša Mihailović Vacić „da bi se sprečilo njegovo dalje urušavanje“ i zato što ne „može da se garantuje bezbednost“. Ko urušava Fest? Ko ugrožava bezbednost? Gradska sekretarka koja je ujedno i predsednica UO Festa, godinu dana ne zakazuje sednicu, ne imenuje se novi selektor iako je prethodnom mandat istekao po završetku prošlogodišnjeg. Kada bi novi selektor uspeo da pripremi program, kada bi se pozvali gosti, kada bi se obavile brojne organizacione pripreme? Fest je urušila nebriga, nemar, nesposobnost vlasti. Bezbednost manifestacije svakako ne ugrožavaju ni filmski umetnici ni publika. Možda se samo predstavnici vlasti osećaju ugroženi od moguće podrške studentima. Onda je najsigurnije da „zaključaju vrata“.
Nisu uspeli da zaključaju ustanove kulture koje su stupile u štrajk, nisu uspeli da spreče masovne pobune u kulturi, nisu mogli da spreče ogromnu podršku publike studentima.
Niko iz vlasti nije izrazio podršku prebijenim studentima FDU, niko nije poželeo brz oporavak povređenim članovima Beogradske filharmonije.
Ansambl Beogradske filharmonije je 6. decembra 2024. godine izašao ispred svoje ustanove da oćuti 15 minuta za poginule u Novom Sadu. Na njih je naleteo vozač koji se po uputstvu predsednika „umio hladnom vodom“ i krenuo autom preko živih ljudi. Povredio četiri člana ansambla! Za ansambl Beogradske filharmonije ovo je još jedan od napada i poniženja kojima su izloženi. Oni su se 10. februara 2024. godine obratili javnim apelom u kome su ukazali na probleme koje imaju: direktor im je u v. d. stanju od 2021. godine, plate su im ispod proseka u Srbiji, deset godina im nisu obnovljene koncertne uniforme, izgradnja nove zgrade nije se makla sa mrtve tačke! Orkestru Beogradske filharmonije pridružili su se orkestri Narodnog pozorišta i Srpskog narodnog pozorišta. Taj apel je veoma pogodio tadašnju ministarku Gojković i premijerku Anu Brnabić! One baš sve čine da Filharmoniji bude bolje! Formirana je interdisciplinarna komisija za plate.
Moler Lutrije Srbije, Vladimir Đukanović tvrdi da pozorišta mogu da štrajkuju po čitav dan jer to niko ne primećuje. Nije to samo uvreda za pozorišta, već i za brojnu publiku. Ali nije ih briga, jer oni nikad nisu bili deo te publike.
Šta se desilo posle godinu dana? Donirane su im nove uniforme! Toliko! Direktor je još uvek u v. d. stanju. Nova zgrada se i ne pominje. Interdisciplinarna komisija za plate kao da je rešavala interplanetarni problem, posle godinu dana povećala neke koeficijente za zaposlene. Niko od članova ansambla Filharmonije nije učestvovao u pripremi te nove uredbe o platama. Ništa nisu bolje plate ni u drugim ustanovama kulture, za sve je, je li, kriv bivši ministar Ivan Tasovac koji je 2015. godine „zaboravio“ da uskladi plate u kulturi s ostalim delatnostima. Deset godina ta greška ne može da se ispravi?! Vlasti je važno da ima izgovor, a ne rešenje. Zaostajanje u platama u kulturi nastavlja se i dalje. Skorašnje povećanje od 8 odsto manje je od povećanja za ostale delatnosti, ni njim se ne dostiže republički prosek. Nevažno! Zašto bi bilo, kad onaj brundavi megafon vlasti, poznat i kao noćni portir, odnosno moler Lutrije Srbije, Vladimir Đukanović tvrdi da pozorišta mogu da štrajkuju po čitav dan jer to niko ne primećuje. Nije to samo uvreda za pozorišta, već i za brojnu publiku. Ali nije ih briga, jer oni nikad nisu bili deo te publike.
Ne pominje se nova zgrada Filharmonije, ali i sve one nove ustanove koje su prošlog leta veselo najavljivali Selaković i Siniša Mali. Sedam muzeja na Savskom trgu i okolini, Opera, pozorišta… Od svega najavljivanog počeli su radovi na Muzeju grada (posle 15 godina) i srušena je zgrada pošte na Savskom trgu (šta će da se zida, ne zna se). Planiraju se pare za Muzej istorije Srbije u bivšoj Železničkoj stanici i za Prirodnjački muzej. Selaković i Siniša Mali su najavljivali brojne objekte za kulturu kao deo projekta Ekspo. Predstavnici vlasti često izveštavaju kako napreduje nacionalni stadion, neki zabavni park, a izveštaja o tome kako napreduju objekti kulture nema. Biće da su nam onim letošnjim osmesima ministri slali drugu poruku: smejemo vam se u lice, možda neće biti obnova zgrada, ali ćemo obnoviti obećanja! Tako se brine o kulturnom nasleđu.
Fest su urušili nebriga, nemar, nesposobnost vlasti. Bezbednost manifestacije svakako ne ugrožavaju ni filmski umetnici ni publika. Samo se vlast oseća ugroženo od podrške publike studentima
Možda ministar kulture koji se zaklinje u „srpsku vladu i srpsku tradiciju“ ima posebne kriterijume i merila za to šta se ima smatrati kulturnim nasleđem. Nadležni za tradiciju i nasleđe tj. zavodi za zaštitu spomenika nisu se pokazali lojalni i poslušni, pa su doživeli najveća poniženja otkad su osnovani. Direktorke Republičkog i Gradskog zavoda za zaštitu spomenika kulture podnele su ostavke jer nisu prihvatile da potpišu ukidanje zaštite za zgradu Generalštaba. Vlada Srbije je nasilnički, kršenjem Ustava, Zakona o kulturnom nasleđu, potpisanih evropskih konvencija, odlučila da izbriše iz registra nepokretnih kulturnih dobara zgradu Generalštaba arhitekte Nikole Dobrovića.
Proglašavanje kulturnog dobra kao i brisanje iz registra vrši se po zakonom utvrđenoj proceduri. Republički zavod izrađuje elaborat s detaljnim obrazloženjem zašto nešto treba proglasiti za kulturno dobro ili zašto se briše iz registra. Elaborat se šalje Ministarstvu kulture koje ga prosleđuje Vladi na odlučivanje. Po toj proceduri je Generalštab 2005. godine utvrđen za kulturno dobro. Stručnjaci Zavoda su detaljno objasnili da ne postoji nijedan razlog za ukidanje zaštite. Nasilnički, gazeći struku, zakone, zdrav razum, stavljajući ispred svega interes stranih investitora, Vlada je izbrisala iz registra kulturnih dobara Generalštab. Učinili su to jer pretnjama i ucenama nisu slomili struku. Nisu ih uplašili ni kad su im poslali babaroge iz Bezbednosno-informativne agencije. Da li je upad BIA u Republički zavod za zaštitu spomenika primer „svetle srpske tradicije“ ili je još jedan primer srpske sramote? Takvih primera ima mnogo, tegobno ih je i nabrajati.
Ministar Selaković, nesuvisli frazer čija misao ne dobacuje dalje od podaničkog ulagivanja vrhovnom dirigentu čijom voljom je i postao ministar, ako po čemu bude upamćen biće upravo po učešću u ponižavanju i gaženju kulturnih, istorijskih, civilizacijskih vrednosti. On je samo deo razlupanog orkestra koji uz zvižduke i burne proteste publike odlazi sa scene!
