Ovo nije tekst o Marini Abramović.
„SIRIL: Pa, pre nego što mi ga pročitaš, želeo bih da ti postavim jedno pitanje. Šta misliš kada kažeš da će život – ‘jadan, izvestan, nezanimljiv ljudski život’ – pokušati da reprodukuje čuda umetnosti? Sasvim razumem tvoju primedbu da umetnost ne treba shvatati samo kao odraz. Ti smatraš da bi to svelo genija na nivo napuklog ogledala. Ali ne želiš valjda da kažeš da ozbiljno veruješ da Život imitira Umetnost, da je Život zapravo ogledalo, a Umetnost stvarnost?
VIVIJAN: Naravno da to mislim. Koliko god paradoksalno zvučalo – a paradoksi su uvek opasne stvari – ipak je istina da Život imitira umetnost mnogo više nego što umetnost imitira život.”
Propast laganja, Oskar Vajld
Godine 2024, globalno najprepoznatljivija umetnica sa ovih prostora Marina Abramović nije primljena u članstvo Srpske akademije nauka i umetnosti.
Dogodila se zato dublja stvar – srpski studenti su pokrenuli pobunu koja metodološki i idejno iznenađujuće precizno dodiruje ista mesta kao pojedini, ključni Marinini radovi. Na taj način su učinili da njen koncept delegiranog performansa dobije novi oblik u kome ga izvodi kolektivno telo društva u pobuni.
Studentski protesti pounutruju sve naše društvene kontraste, polarizacije, nasleđena neslaganja i u ime želje za pravednijim društvom nalaze, kako je to neko rekao, dovoljni minimum međusobnog slaganja. Na studentskim okupljanjima stoje rame uz rame ideološki nespojivi ljudi
U 11:52, 1. novembra 2024. godine, srušila se betonska nadstrešnica nedavno renovirane zgrade Železničke stanice u Novom Sadu i tom prilikom je poginulo petnaestoro, a teško je povređeno još dvoje ljudi. Nadležne institucije su zatim, po ko zna koji put, a možda sada jasnije nego ikad, pokazale da ne funkcionišu. Na mirnim protestima koji od tada traju se redovno događaju brutalni napadi na okupljene ljude automobilima u punoj brzini, bejzbol palicama, noževima, pesnicama. Jedan takav napad koji se dogodio ispred Fakulteta dramskih umetnosti na Novom Beogradu, izazvao je studentske blokade fakulteta, koje traju već više od dva meseca. U blokadama je sada pet državnih univerziteta, Univerziteti u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu i Univerzitet umetnosti u Beogradu.
Studenti su, organizujući blokade fakulteta, kroz plenume, u praksi ostvarili princip direktne demokratije. Dovoljan je samo jedan pogled na okupljene ljude tokom „petnaestominutnih tišina“ da se shvati da se među njima nalaze ljudi najraznovrsnijih ideoloških stavova. Ovi studentski protesti pounutruju sve naše društvene kontraste, polarizacije, nasleđena neslaganja i u ime želje za pravednijim društvom nalaze, kako je to neko rekao, dovoljni minimum međusobnog slaganja. Na studentskim okupljanjima stoje rame uz rame ideološki nespojivi ljudi, združeni u kolektivnoj akciji. Slično, Marina Abramović, osoba, u sebi, kroz svoju porodicu, pounutruje i patrijarha Srpske pravoslavne crkve i pripadnike NOB.
Tišina kao metod
Metod koji ovde objedinjuje je nedelovanje, a poruka koja se emituje iz tog jedinstva je tišina. Tišina koju svako od nas ispunjava sopstvenim smislom, a koju ovo društvo, pokazalo se, koristi za autorefleksiju, kroz koju korak po korak dolazi, nadamo se do dugo željene katarze. Na studentskim „tišinama“ na raskrsnicama ulica, na Slaviji, na Studentskom trgu za Novu godinu, ta katarza je gotovo opipljiva. Marinina umetnička premisa je takođe i upravo taj „najmanji mogući“ čin koji proizvodi najveći mogući efekat – beskonačno duga nepomična sedenja, stajanja.
Godine 2019, u sklopu svoje velike retrospektivne izložbe u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, Marina Abramović je održala predavanje na otvorenom pred sedam hiljada ljudi. Tada je pozvala sve prisutne da ustanu, zatvore oči i spuste dlan na rame osobe do sebe, kako bi podelili bezuslovnu ljubav. Kolektivni performans kojim je Marina Abramović završila svoje predavanje na Ušću 2019. godine odzvanjaju drugačije kada zamislimo sve dosadašnje studentske skupove: „Ustanite. Stanite stabilno sa malo raširenim nogama. Nežno stavite ruku na čoveka pored vas. Ako ga ne poznajete, još bolje. Zatvorićemo oči. Dajte svu ljubav koju imate čoveku pored sebe.“
Višestruki napadi pojedinaca na građane koji mirno stojeći na ulici odaju poštu žrtvama novosadske tragedije, kao i u slučaju Marininog čuvenog performansa „Ritam 0“, više govore o stanju društva u kome živimo nego o učesnicima protesta. Taj čuveni „Ritam 0“, izveden u Napulju 1974, bio je poslednji Marinin performans u nizu „Ritmova“. Trajao je šest sati. Publika je pre perfomansa dobila instrukcije: „Na stolu se nalaze sedamdeset i dva predmeta koji se na meni mogu upotrebiti po želji. Ja sam objekat. Svu odgovornost preuzimam na sebe.” Među predmetima od kojih je jedan broj bio bezazlen, nalazili su se i pištolj, metak, džepni nožić, igla…
“Počelo je pitomo. (…) Trećeg sata sva odeća joj je bila rasečena žiletima. Četvrtog sata isti žileti su počeli da istražuju njenu kožu. Posečeno joj je grlo kako bi neko mogao da joj sisa krv. Nekoliko manjih seksualnih nasrtaja ispoljeni su prema njenom telu. Toliko se predala miru da se ne bi opirala ni silovanju ni ubistvu. Suočena sa njenim odricanjem volje koje je nagoveštavalo slom ljudske psihologije, unutar publike počela je da se određuje grupa zaštitnika. Kada je napunjeni pištolj bio pritisnut uz Marininu glavu i dok je njen sopstveni prst bio savijen oko obarača izbila je tuča među frakcijama u publici. Uz sve te opasnosti Marina je dovršila šesti sat…”, pisao je o „Ritmu 0“ Tomas Mekiveli u tekstu iz 1983.
Višestruki napadi pojedinaca na građane koji mirno stojeći na ulici odaju poštu žrtvama novosadske tragedije, kao i u slučaju Marininog čuvenog performansa „Ritam 0”, više govore o stanju društva u kome živimo nego o učesnicima protesta
Ako pokušamo sada da zamislimo studentski protest kao kolektivno telo koje se mirno stavlja na milost i nemilost ostatku društva, mi vidimo istu istrajnost i istu spremnost da se tom društvu prepusti, želeći mu sve najbolje.
Dugi marš
Pretposlednjeg dana januara više stotina studenata je rano izjutra krenulo iz Beograda, od Fakulteta dramskih umetnosti na dvodnevni marš do Novog Sada kako bi se priključilo tamošnjim protestima i planiranoj blokadi tri mosta zakazanoj za 1. februar. Katarzično hodanje kolektivnog tela od Beograda do Novog Sada dobronamerni građani dočekuju raširenih ruku. „Dočekuju ih kao oslobodioce”, neko je rekao. U ovom hodanju kolektivnog tela odjekuje Marinin „Kineski zid“, ali ovoga puta ne kao performans dvoje pojedinaca, već kao društvena akcija koja zaražava svojom energijom sve na svom putu, offline i online.
Gledajući u studente mi vidimo naše propuštene šanse i naša dosadašnja pristajanja na nepravde. Gledajući u studente mi smo se konačno uspravili
Kolektivno telo studentskih protesta nas poziva da (za)stanemo i gledajući u njih, sagledamo sami sebe. U svom čuvenom radu „Umetnik je prisutan“, Marina Abramović nepomično sedi, a na stolici pred njom se smenjuju nasumični pojedinci. Performans „Umetnik je prisutan“, izveden u MoMA 2009. je trajao tri meseca, i u svojoj suštini, on i jeste bio perfomans stoprocentnog prisustva. Marina je u jednom razgovoru rekla da je stolica preko puta nje bila poziv da joj se ljudi po želji priključe u svojevrsnoj tišini i iskuse sadašnji trenutak.
Otud i toliko suza, i na Marininom performansu onda i na studentskim protestima danas. Gledajući u studente mi vidimo naše propuštene šanse i naša dosadašnja pristajanja na nepravde. Gledajući u studente mi smo se konačno uspravili.
Nakon sedmominutne tišine na Ušću, Marina je publici rekla još samo: „Otvorite oči. Spustite ruke. Želim da vam kažem da je ovo najveći događaj mog života koji delim sa vama večeras. Hvala. Volim vas. Ovo nikada neću zaboraviti.”
