Izgleda da su samo kontramitinzi ostali: sve ostalo iz standardnog repertoara odgovora na problem vlast Aleksandra Vučića već je primenila i uspela samo da razbukti bunt. Toliko, da čak ni generalni štrajk, na koji pozivaju studenti, više nije nezamisliv. Nakon što su ga prosvetari simbolično proglasili, neka vrsta probe još šireg zahvata zakazana je za petak – neformalno, preko društvenih mreža, ali uz razne najave pozitivnog odgovora.
Činovi hrabrosti
I bez pravog generalnog štrajka, lekcije o otporu i pravdi u vreme pripreme ovog Radara držao je ogroman broj pobunjenih škola, pa čak i pojedinačnih profesora i nastavnika – sve uz podršku učenika i roditelja, spremnih da im „čuvaju leđa“. Advokati su, nakon što je Viši sud oborio njihovu prvobitnu odluku o obustavi rada, ponovo izglasali odluku o trodnevnoj obustavi. Štrajk je najavio Sindikat EPS-a Nezavisnost, ali i deo Pošte.
Zabeleženi su i lični činovi hrabrosti: poslušnost nalogu s vrha odbile su dve prosvetne inspektorke iz Zrenjanina, Ivana Atanacković i Ružica Tapavički, uz otvoreno pismo u kome su izrazile neslaganje sa merama Ministarstva prosvete usmerenim na pobunjene škole. Prethodno je istim putem krenuo i Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, koji je odbio da ukloni Generalštab sa spiska kulturne baštine, do čega je klanu na vlasti izuzetno stalo, kako bi se realizovalo obećanje dato zetu Donalda Trampa.
Suprotno Vučićevoj tvrdnji da protesti jenjavaju, okupljanja su sve masovnija, uprkos pretnjama i napadima, među kojima je gaženje studentkinje Sonje Ponjavić u Ruzveltovoj ulici u Beogradu bilo najdramatičnije. Bude se čak i mala, tradicionalno uspavana mesta u kojima je pokazivanje otpora gotovo ravno herojskom činu: neočekivani snimci protesta stigli su iz Babušnice, Malog Zvornika, Krupnja, Ćićevca, Brusa… Veći gradovi, poput Niša, Valjeva, Užica, Kraljeva, Kruševca iznenadili su brojnošću okupljenih. Izveštači iz Čačka pitali su se da li je iko ostao kod kuće, a u tom gradu viđena je i maketa bagera, simbola petooktobarskog oslobađanja od prethodnog ciklusa vladavine radikala i socijalista.
Kao jedan od glavnih činilaca pobune pokazala se solidarnost. Uvežbani višenedeljnom brigom oko ishrane i snabdevanja studenata drugim potrepštinama, građani jedni drugima sada nude i druge vrste pomoći
Svedočimo nastajanju nečeg novog, što liči na neformalni, nestrukturisani pokret, okupljen oko pobunjenih studenata, kao lučonoša koji su značajnom delu društva vratili nadu, optimizam i spremnost za borbu. Upravo od studenata i njihovih plenuma „prepisan“ je recept neposredne demokratije, zahvaljujući kome je, nakon distanciranja od sindikata, i organizovana obustava rada škola.
Kao jedan od glavnih činilaca pobune pokazala se solidarnost. Uvežbani višenedeljnom brigom oko ishrane i snabdevanja studenata drugim potrepštinama, građani jedni drugima sada nude i druge vrste pomoći: na viber grupama, recimo, nudi se čuvanje dece koja ne idu u školu zbog štrajka prosvetara. Jedan taksi servis u Novom Sadu dao je poseban broj studentima za hitne pozive, uz obećanje da će, ako je potrebno, sva raspoloživa vozila doći da blokiraju ulice i prostor gde se nalaze, kako bi ih fizički zaštitili. Po društvenim mrežama pozivaju se muškarci spremni da fizički brane studente, da se povežu i organizuju. U pojedinim školama nastavnici se potpisom obavezuju da će, ako neko dobije otkaz, svi dati otkaz. Neformalna istraga na društvenim mrežama, sa ciljem utvrđivanja identiteta napadača na studente i druge učesnike blokada, i dalje funkcioniše kao švajcarski sat. Probijaju se i medijske blokade: studenti FON-a napravili su (brzorastuću) viber grupu s ciljem informisanja starijih građana…
Reciklaža viđenog
Iz svega toga vlast ništa nije naučila: i dalje ne pokušava da povuče potez u opštem interesu, već nastavlja sa standardnim metodama razbijanja protesta, u koje spada i organizovanje medijskih i raznih drugih pritisaka na pobunjenike. A svi su se već pokazali neuspešnim – počev od pokušaja da, u nedostatku pravih lidera protesta zgodnih za kupovinu i ucenjivanje, sama proizvede „vođe“ s istom namenom. Razni mamci za zbunjivanje javnosti – od jeftinih stambenih kredita za mlade, do zakonski nepostojećeg „savetodavnog referenduma“ o predsedniku Srbije, opstali su kao tema samo po dva-tri dana. Ideja da se ceo problem reši raspustom na silu proglašenim 24. decembra, valjda uz nadu da će se sve prirodno izduvati tokom praznika, pokazala se besmislenom.
Izgleda da sve te akcije bar donekle funkcionišu samo u svrhu zamajavanja i zadržavanja onog dela biračkog tela na koji se vlast oslanja: odatle, verovatno, i maksimalno učestala Vučićeva obraćanja, prepuna recikliranih priča o (navodnom) spasavanju Srbije od (navodne) propasti pod „žutima“ i njenom potonjem (navodnom) munjevitom uspehu. Reklo bi se da u toj populaciji dobro prolaze i fantazmagorije o hrvatskom uticaju na proteste i naročito vanvremenski hit – onaj o pripremanju atentata na „požrtvovanog“ predsednika.
Nova Vučićeva turneja lako bi se mogla „izduvati“ nakon dva-tri mitinga i mesto ustupiti reciklaži nekog drugog metoda za skretanje pažnje. Osim ako cilj nije izazivanje sukoba
Isti taj „požrtvovani“ predsednik, doduše, u danu velike tragedije u kojoj je spaljeno osam stanara doma za stare, ne žali za „bakama i dekama“, već odlazi u Davos i iz aviona nam, uz kokice, najavljuje osnivanje „narodnog pokreta“. To mu je, doduše, prvi put palo na pamet još u martu 2023, ali se realizacija bar u dva pokušaja pokazala nemogućom.
Iako ima iskustvo neuspešnog kontramitinga 26. maja 2024. u Beogradu, ali i nedavnog mučenja oko pronalaska dovoljnog broja ljudi da u Sava centru, čak i u pedesetim, glume mlade, zainteresovane za ponudu stambenih kredita, Vučić je odlučio da promociju novog pokreta započne u petak, vođenjem poznatog tužnog karavana autobusa u Jagodinu.
Sumnjiva turneja
Upravo činjenica da je i sama vlast svesna teškoća sa uterivanjem publike u prostore predviđene za skupove, daje osnova za sumnje koje su se odmah pojavile – da iza odluke o turneji stoji namera izazivanja sukoba, možda kao put u uvođenje vanrednog stanja ili nasilno gašenje protesta. U prilog takvim tezama mogla bi govoriti i akcija pokazivanja srednjeg prsta pobunjenom društvu, započeta u ponedeljak, kada su taj prostački simbol na društvenim mrežama prvi promovisali gradonačelnik Kraljeva Predrag Terzić i još neki naprednjaci.
U suprotnom, nova turneja po Srbiji biće još jedan pokazatelj da Vučić više nema šta da ponudi sem poznatih, već izanđalih priča. I lako bi se mogla „izduvati“ nakon dva-tri mitinga i mesto ustupiti reciklaži nekog drugog metoda za skretanje pažnje i kupovinu vremena, sve u nadi da će se desiti čudo i ljudi odustati od borbe za elementarna prava. Ne baš spontano, naravno: nastavak jačanja pritisaka na pobunjenike se podrazumeva, baš kao i medijska tortura nad zdravim razumom.
Tome u prilog govori i informacija o usaglašavanju oko konačne liste kandidata za Savet REM-a i sve manjim šansama da neki nezavisni i stručni ljudi omoguće upristojavanje najmoćnijih, elektronskih medija. Pre izbora novog Saveta REM-a, nadu u napredak u toj oblasti potrudio se da ubije RTS, time što je, nakon masovnog protesta studenata i građana 17. januara zbog načina izveštavanja te kuće, centralni Dnevnik postao još gori nego što je bio. Umesto uobičajenog prećutkivanja činjenica i promovisanja interesa vlasti, RTS je ponovo pribegao falsifikovanju realnosti, tendenciozno skraćujući izjavu lidera Novog DSS-a Miloša Jovanovića, kako bi bio optužen da želi Vučićevu smrt. Navodni pokušaj ispravljanja tog skandala narednog dana možda je teško prepričati, ali efekat je jasan: pobunjena javnost dobila je novi razlog za ljutnju i novi signal da odgovornog poteza vlasti neće biti, čak i ako sve ukazuje da je proces njenog pada počeo. I da je i u njenom interesu da ne bude bolan.
