Deluje blesavo kad Ana Brnabić, trenutno raspoređena na funkciju predsednice parlamenta, optuži pobunjene studente da im je cilj da Vojvodinu otcepe od Srbije, ali u njenim rečima ipak ima nekog smisla. Ne zbog toga što su „organizatori protesta separatisti“, jer nisu, već zato što tom tezom seje sumnju u iskrenost studentskih namera u većinskom, nacionalno opredeljenom delu biračkog tela. A baš na podršku iz tog korpusa naprednjaci se prvenstveno oslanjaju. Hajkom protiv „izdajnika“, pride, vlast skreće pažnju sa sopstvenih poteza kojima u desnom biračkom telu sama zaslužuje upravo taj epitet.
„Problem“ je što taj spin sada slabo radi, baš kao što su se kao promašaji pokazali i prethodni proizvodi „naprednjačke kuharice“, od sličnih sastojaka napravljeni: počev od igrokaza koji je trebalo da nas uvere da su protesti „dirigovani“ iz Hrvatske, preko medijskih spinova o „koordinaciji sa Kurtijem“ i etiketiranja protesta kao „antisrpskih“ (i „prozapadnih“), pa sve do ogavnih napada na studentkinju Milu Pajić, do sada bez presedana u bogatom opusu svinjarija napravljenih s ciljem satanizovanja nepodobnih.
Klima za promene
Studenti i dalje uspevaju da obesmisle sva ta podmetanja, time što ponavljaju zahtev da institucije reše sporna pitanja otvorena pogibijom 15 ljudi pod obrušenom novosadskom nadstrešnicom. „A što se tiče NIS-a, naši zahtevi NIS-u ispunjeni“, jedan je od njihovih odgovora na ubacivanje drugih, politički osetljivih i polarizujućih tema u igru – efektan poput čuvenog „tebe nismo pitali“ kojim su detronizovali Vučića.
Da se tvrdnja o „antisrpskim protestima“ nije baš primila govori i rezultat najnovijeg istraživanje Crte, koje je pokazalo da čak 61 odsto građana podržava pobunu – pri čemu takav stav deli i svaki deseti građanin kome su bliže stranke vlasti, kao i četvrtina onih koji prate samo provladine medije.
Namere Srpskog glasa još uvek su nepoznate – Milo Lompar kaže da je organizacija još u osnivanju i da je prerano za odluke kao što je ona o učešću na narednim izborima
Dugoročno posmatrano, još značajniji je drugi podatak dobijen terenskim istraživanjem rađenim u periodu od 20. do 26. decembra 2024, na nacionalno reprezentativnom uzorku od 1.030 ispitanika: značajno veći broj građana smatra da Srbija ide u lošem pravcu (57 posto) nego u dobrom (36 posto).
„Šta opozicija čeka u svemu ovome“, tako je, doduše malo grubljim rečima, na podatak reagovao politikolog Dejan Bursać na platformi X. Reč je, naime, o velikoj promeni raspoloženja, jer je, prema podsećanju Bursaća, Aleksandar Vučić svoj rejting održavao na tome što je, u poslednjih deset godina, oko 50 posto građana verovalo da se zemlja kreće u dobrom pravcu, oko 30 u lošem, dok je dvadesetak posto bilo neodlučnih. Klima je, dakle, povoljna za promene, ali da bi se ona materijalizovala, potrebna je politička operacionalizacija, odnosno održiva alternativa koja može da pokupi glasače, istakao je Bursać.
I nije uopšte jedini koji postavlja pitanje šta opozicija (ne) radi u danima očigledne nervoze režima koji ne može da nađe efikasan odgovor na veliku pobunu. Pošteno je, međutim, reći i da, osim nove šanse, opozicija ima otežavajuće okolnosti – studentski plenumi od nje se javno i uporno ograđuju.
Vacić, Bihali, Davidović
Ima i mišljenja da u ovom trenutku nema potrebe da opozicione aktivnosti budu vidljive kao studentske – što, recimo, tvrdi novi lider demokrata Srđan Milivojević. Prema njegovim rečima, posle decembarskog ujedinjenja sa strankom Zajedno, DS vodi i druge razgovore o integracijama, čiji bi rezultat trebalo da bude poznat za mesec dana. Tvrdnje o intenzivnim pripremama za bitke koje slede stižu i sa drugih strana, a tu su i ritualni, obično neuspešni, javni pozivi na ujedinjenje, koji redovno rezultiraju ljutnjom onih koji nisu „viđeni“ kao kandidati za saradnju.
Pouzdanih informacija o tome da li se zaista i šta „kuva“ na opozicionoj sceni, ipak, i dalje je malo. Logika kaže da bi se najzanimljivije „operacije“ mogle desiti na desnom delu spektra – ne samo zbog ponašanja vlasti pomenutog na početku, već i zato što je nakon poslednjih izbornih ciklusa jasno da u tom delu ponuda najmanje odgovara potrebama birača. Teško je tvrditi da je rad vlasti na uspostavljanju „trojanaca“ najintenzivniji u desnom polju, ali se čini da je do sada bio najočigledniji – makar u onemogućavanju neophodnog predizbornog udruživanja.
Rezultati parlamentarnih izbora 2022. pokazali su, naime, da je skoro 170.000, odnosno čak oko 25 posto glasova ukupno datih nacionalno opredeljenim strankama, ostalo ispod cenzusa. Godinu dana kasnije bilo je još gore: ispod praga je ostalo skoro 195.000 glasova namenjenih „nacionalnim“ strankama, odnosno oko 34 posto od ukupnog broja glasova datih (opozicionoj) desnici. U oba ciklusa „propali“ su radikali (za godinu dana pali sa 82.000 na nešto ispod 56.000 glasova), a 2023. pridružili su im se i koalicija Zavetnika i Dveri, kao i Narodna stranka, tada još uvek pod rukovodstvom Vuka Jeremića (na beogradskim izborima prošle godine, pod rukovodstvom Vladimira Gajića, NS je prošao još gore).
Slično kao nekad Zavetnici, Partija srpskih nacionalista imaće neki vid podrške vlasti, „koja ima interes da to političko polje zauzmu stranke koje neće sarađivati sa opozicijom“, veruje Vujo Ilić
Krajem prošle godine, stigla je najava osnivanja Partije srpskih nacionalista, čiji su inicijatori Miša Vacić (lider Srpske desnice i predsednički kandidat sa prošlih izbora plasiran na odlično poslednje mesto), Pavle Bihali (iz Levijatana, organizacije čiju je zabranu tražilo tužilaštvo) i Goran Davidović i Robert Barać iz zabranjene organizacije Nacionalni stroj. Na promociji svog čeda oni su osudili proteste „koji polarizuju društvo“, najavili borbu „kako protiv korumpirane vlasti, tako i protiv antisrpske opozicije i stranih elemenata“ i istakli da ih zanima „ujedinjenje srpskih zemalja“. Verovatno iz svega toga, kao i iz minulog rada osnivača, politikolog Vujo Ilić izvlači zaključak da će, slično kao nekad Zavetnici, nova partija imati neki vid podrške vlasti, „koja ima interes da to političko polje zauzmu stranke koje neće sarađivati sa opozicijom“.
Lompar
Daleko veću nepoznanicu predstavlja vest da je, isto krajem decembra, u APR-u registrovano udruženje Srpski glas, čiji je predsednik profesor Milo Lompar. Vest je objavio dnevnik Danas, koji je saznao da je udruženje nazvano po onome koje je između dva svetska rata predvodio Dragiša Vasić, kao i da su među osnivačima profesor Dejan Mirović, doktor Marko Jakšić i druge javne ličnosti iz Srbije, Crne Gore i Republike Srpske. Pominje se i podrška sveštenih lica od kojih je najpoznatiji protojerej Jovan Plamenac, kritičar Vučićevog režima.
Lompar nije za Radar mogao da odgovori na pitanja da li je Srpski glas osnovan s namerom da učestvuje na sledećim izborima, šta nam novo ta organizacija donosi i da li bi, i s kim, mogao da sarađuje – još je, kaže, rano, „budući da je udruženje još u osnivanju“. U nekim skorijim nastupima, kao što je bio onaj u Radar forumu, zalagao se za postojanje „platforme u kojoj bi se građanske i nacionalne vrednosti našle u izvesnom odnosu“ iako „taj odnos ne može da bude potpuno poklapanje“. Bio bi to, veruje, „jedini put da se otkrije laž ovog režima, odnosno da oni nisu ni nacionalno ni građanski orijentisani“.
Osim što je Lompar tajanstven kad je reč o namerama, poznato je i da je osnivanje stranke veliki i skup posao, pa je zato u ovom trenutku teško spekulisati o efektima potencijalnog političkog angažmana univerzitetskog profesora koji je, kako podseća Ilić, vrlo cenjen među desno orijentisanim građanima i čije poruke „podsećaju na desni centar“.
Prema Ilićevom mišljenju, sada se na desnom delu opozicionog političkog polja prvenstveno može govoriti o šansama Novog DSS-a i „jednog od POKS-ova“. A gde su Branimir Nestorović, zvezda izbora 2023, sa osvojenih 4,69 posto glasova koji se, sa kolegama, pojavljuje na aktuelnim protestima i drugi deo organizacije koja je s njim ušla u parlament pod imenom Mi – glas iz naroda?
Nestorović
Ilić kaže da su, odlukom da ne prave većinu sa opozicionim strankama u Beogradu, Nestorović i saradnici jasno pokazali da nisu neko s kim opozicija može da računa. Dodaje da je nejasno kako ih birači sada percipiraju i da li je uopšte moguće da ponove uspeh koji su, kao novi na političkoj sceni, ostvarili 2023, verovatno zahvaljujući „antisistemskim“ biračima, ali i delu opozicionih i apstinenata.
Spisku nepoznanica vezanih za buduće „zdravstveno stanje“ desnog dela političkog spektra neki dodaju i potencijalne efekte američkih sankcija NIS-u, koje bi se mogle odraziti na finansiranje pojedinih aktera i medijske podrške – ali ne obavezno, jer je uvek moguće naći alternativni put.
A što se cele opozicije tiče, dok čekamo vesti o integracijama, reorganizacijama i novim igračima (zasad se najupečatljivije „zapljunuo“ Goran Ješić sa svojom inicijativom „Solidarnost“) možda ne bi bilo loše da svi njeni delovi razmisle o Ilićevoj opasci da je i posle izbora 2020, koji su većinski bojkotovani, i posle izbora 2023, kada su svi učestvovali, opozicija bila u boljem stanju nego 2024, kada je došlo do podele oko junskih lokalnih izbora. Bez obzira na „lekovita svojstva“ litijumskih i aktuelnih protesta, posledice te podele očigledne su i danas.
S druge strane, Ilić kaže da se nedovoljno uvažava uloga političkih partija u vreme blokada institucija u Novom Sadu. Ocenjuje i da, nakon što su studenti uveli drugačiju dinamiku, trenutno nema mnogo prostora za opoziciju, čija bi aktivnost sada izazvala sumnju. Uprkos i dalje snažnom antipartizmu, on vidi i neke pozitivne pomake zahvaljujući kojima bi, u budućnosti, partije mogle da ostvare napredak: desila se politička socijalizacija mladih od kojih bi neki mogli biti zainteresovani za stranačko angažovanje i to uz prenošenje sada usvojenih demokratskih praksi. Istovremeno, veliki broj građana oslobodio se straha i shvatio koliko je veliki broj ljudi koji žele promene.
