Naučni savetnik Globalne inicijative protiv organizovanog kriminala i nekadašnji ambasador Srbije pri UN u Ženevi a sada ambasador Evropske organizacije za javno pravo pri UN u Beču i profesor na Univerzitetu LUISS u Rimu, komentarišući aktuelnu društvenu i političku krizu u Srbiji kaže da se s obzirom na našu tradiciju, ne bi trebalo previše čuditi aktuelnom razvoju događaja i zloupotrebi institucija: „Čovek se uvek nada da će stvar doći do nekakvih barijera.
Zato Ustav i postoji, da bude granica onima koji su na vlasti, koja podseća da se moraju poštovati makar osnovne norme demokratskog ponašanja i vladavine prava. Ipak, autokratski režimi koji počinju da gube na snazi, po pravilu pribegavaju tim nelegalnim sredstvima održanja na vlasti, i prestaju da podržavaju čak i privide demokratije. To je ono što sada vidimo, a zapravo traje još od Savamale, gde je primenjena ogoljena fizička sila od strane države.
Ono što sada imamo je jedan vrlo komplikovan splet okolnosti i nije samo vezan za tragediju u Novom Sadu. Imamo jedno moralno otrežnjenje i veliki broj ljudi na ulici. Taj građanski i studentski pokret predstavlja moralnu pobunu, bez obzira na same konkretne zahteve. Mi smo bili jedna moralno zaspala nacija i nažalost bude nas ovakvi tragični događaji. To je za mene najvažnija stvar. Da li će se uspeti u promenama političkim i pravnim nije izvesno, ali taj zamajac moralne pobune je od neprocenjive vrednosti. U tom smislu uloga tužilaštva i pravosuđa uopšte je od posebno velike važnosti.
Kako tumačite direktne napade predstavnika vlasti na postupajuće tužilaštvo u Novom Sadu, na ljude koje su sami birali na te pozicije?
Tužioci su birani po različitim sistemima i u različita vremena, ali svakako to je potpuno nedopustivo. Mi smo za sada napravili jednu trilogiju istraživanja o borbi protiv organizovane korupcije u regionu, zaključno sa najnovijom koja se tiče integriteta i nezavisnosti policije i tužilaštva (sledeća se bavi sudstvom i antikorupcijskim agencijama). Jedan od zaključaka je da naš pravni sistem nema mehanizme da se suprotstavi organizovanoj korupciji. Građen na nekoj paradigmi individualne, lične korupcije, taj okvir ne funkcioniše u situaciji gde imamo organizovanu korupciju u kojoj učestvuje deo državnog aparata.
Zapravo, akteri organizovane korupcije su delovi političkog i ekonomskog establišmenta koji se ponašaju sa pozicije vlasti i moći kao organizovani kriminal u cilju ostvarenja ili održanja nelegalne materijalne, političke, socijalne i kulturne dobiti za sopstvene interese. Podjarmljivanje pravosuđa je deo političke organizovane korupcije. Sada, povodom nesreće u Novom Sadu, koriste se sredstva političkog pritiska i pravnih manipulacija da se zaštite izvesni položaji moći koja je ovom tragedijom dovedena u pitanje. To nije samo politička moć, već čitav jedan sistem bavljenja javnim poslovima, i nisu samo krivičnopravni elementi u pitanju, već elementi strukture profesije. Ta stvar se ne završava samo krivičnopravnom odgovornošću, odnosno zaključkom da li je reč o umišljaju ili nehatu, i za koje konkretno krivično delo. Ta profesionalna odgovornost je jako bitna stvar, jer mislim da smo tokom godina došli do jednog srozavanja profesionalnog identiteta vrednosti i odgovornosti, a to ne važi samo za građevinske inženjere, tehničare i arhitekte, već i za sudije, tužioce i za policiju.
Da li to govori o potpunoj nemoći institucija?
Reč je o nemoći profesije, zato što su to neke egzistencijalne stvari. Ako vi izaberete da budete tužilac ili sudija, to je vaš život, vaša karijera, šta možete da radite ako to izgubite? Da budete advokat, ili da se zaposlite u nekoj kompaniji, ili državnom preduzeću. Treba se održati na tom mestu, ako postoje pritisci, ljudi većinom prave kompromis. Nažalost, mi ovde imamo jedan autokratski režim koji ima monopol vlasti i namerava da ga drži dokle god može. Zaboravili su da demokratija znači smenjivost vlasti, promenu i alternativu. Oni su od toga odustali, ako su to ikada i imali u sopstvenoj političkoj paradigmi, a ono čega je i bilo, ukinuli su, uspostavljajući monopol u ekonomskom sektoru i pravosudnim institucijama, posebno u policiji, tužilaštvu i sudstvu.
Povodom nesreće u Novom Sadu koriste se sredstva političkog pritiska i pravnih manipulacija da se zaštite izvesni položaji moći koja je ovom tragedijom dovedena u pitanje. To nije samo politička moć, već čitav sistem bavljenja javnim poslovima
Mnogo se govori o razaranju institucija, a zaboravlja se da je i opozicija jedna od njih…
Naravno da je opozicija fragmentirana i može da se skupi samo ako ima jedan cilj, ali to je jako uska platforma. Ono što nedostaje je jasna strategija promene. Šta je to za šta se opozicija zalaže, koji je njen ekonomski program? Nećemo kineski kapital? Hoćemo li neki drugi, hoće li taj drugi kapital doći? Šta je sa demokratskim standardima? Kako ćemo posle promena osigurati da demokratske institucije funkcionišu i da u njima al pari učestvuju vlast i opozicija. To je demokratija.
Opozicija mora da bude deo institucija. Demokratska opozicija mora da ima svoj politički program u kome će se istaći kultura demokratije i institucija. Zapad je inače veoma neodlučan kada je reč o srpskoj opoziciji. Oni ovde već duži period blago podržavaju Vučića i dobijaju ono za šta su tog trenutka zainteresovani. Nemačka je O. K. sa onim što se tiče litijuma, Francuzi oko rafala, Kinezi ovde grade, sa Rusima postoji politička veza i NIS… Taj program, ekonomski i politički program, opozicije ili ne postoji, ili ga ja nisam video.
Kada je 2015 izložba Ekspo bila održavana u Italiji, tadašnja vlada je dala dekret antikorupcijskoj agenciji da vrši kontrolu svih javnih nabavki u vezi sa tim poslom, zato što su znali da je velika mogućnost infiltracije organizovanog kriminala i, samim tim, visoke korupcije.
Šta je onda smisao, na primer, Agencije za borbu protiv korupcije?
Ja nisam čuo da ova Agencija za borbu protiv korupcije, za koju ne verujem da je dovoljno samostalna i nezavisna, ima uopšte nameru da se time bavi. Mislim da Ekspo nije nešto čemu se treba suprotstavljati, niti ignorisati, već ga podržati, ali uz zahteve za vanrednu i striktnu kontrolu. Smatram da bi sa takvom politikom opozicija imala i značajniju podršku zapadnih zemalja. Potrebno je sada stati u zaštitu pre svega tužilaštava, što vidim da jedan deo opozicije i radi. Ali ja sam svakako protiv toga da opozicija proziva tužioce po imenu i prezimenu ili da ostrašćuje sve one koji ne misle isto. To nije moje viđenje demokratske borbe i kulture.
Oni su javni, ne tajni tužioci…
Svi državni službenici su javni, osim što su neki iz BIA i sličnih agencija manje izloženi javnosti. Tužilaštva imaju svoje službe za odnose sa javnošću, i to što one ne rade dobro to je druga stvar, ali oni kao pojedinci ne moraju da se oglašavaju povodom slučaja na kome rade.
Ali mi ne znamo ko su ti ljudi. U društvima koja se bore protiv korupcije tužioci su među najprepoznatljivijim u javnosti…
Ne, ne i ne. U društvima koja pominjete, samo oni tužioci koji se bave nekim specijalnim akcijama protiv korupcije su poznati javnosti, kao u Italiji kada smo imali akciju pod nazivom Čiste ruke gde je jedan tim javnih tužilaca koji se bavio borbom protiv korupcije krenuo da izlazi u javnost. To je bila jedna kampanja, koja je trajala godinu dana. Ne znaju se ni u drugim zemljama imena tužilaca. Možete ih naći na veb-sajtu institucije, ali ne mogu se oni za svaku optužnicu pojavljivati u javnosti i objašnjavati o čemu se radi. To nigde ne postoji. Tužioci to mogu i svakako je potrebno da rade kada je reč o slučajevima u kojima postoji uznemirenje javnosti, kao što je ovaj slučaj u Novom Sadu. Tužilaštvo mora da preko svojih službi saopšti javnosti u kom pravcu ide istraga i koji je, da tako kažem, mandat istražne strategije.
Ne verujem da su redovni tužioci u stanju da se bave tako komplikovanim slučajem. Nisam siguran da neko ko se do sada bavio nekim jednostavnijim krivičnim delima ima snage da se izbori sa ovako kompleksnim događajem u kome je stradalo 15 ljudi. Pritom u to je umešana i vlast, i inostrani element. Mi smo se u studiji bavili više ovim specijalizovanim delom tužilaštva za organizovani kriminal i uvideli da nemamo dovoljno profesionalnu pripremu tužilaca da se bave problemom organizovanog kriminala i korupcije, za šta su potrebni stalna priprema i usavršavanje. Politički i ekonomski organizovani kriminal, i učesnici u organizovanoj korupciji, stalno usavršavaju i menjaju svoje metode i pravo uvek zaostaje za njima jer su mnogo inventivniji, ali ako se ide na jedno konstantno profesionalno pripremanje tužilaca i sudija, bilo bi uspeha.
Naš pravni sistem nema mehanizme da se suprotstavi organizovanoj korupciji. Taj okvir ne funkcioniše u situaciji kad su akteri delovi političkog i ekonomskog establišmenta koji se ponašaju sa pozicije vlasti
Mi nemamo tužilačku policiju, pa samim tim ni tužilačku istragu. Odnosno, imamo je na papiru, a sukob je ogroman. Pazite, ta policija kaže „ja ne znam kome da odgovaram – tužiocu ili svom šefu u policiji“. Ta stvar je veoma bitna i ja ne razumem zašto opozicija u parlamentu ne insistira na takvim stvarima, na praktičnoj institucionalnoj primeni usvojenih normativnih i profesionalnih standarda, kao što bi na tome trebalo da insistiraju i sama profesija i profesionalne institucije – policija, tužilaštvo, sudstvo i razne specijalizovane agencije i udruženja.
Zar snaga javnog tužioca ne dolazi upravo iz njegovog javnog nastupa, zar javnost nije najbolja odbrana od političkog pritiska?
Oni pre svega imaju obavezu da javnost obaveste o osnovnoj orijentaciji istrage. Koji su glavni njeni pravci, Kuda ide istraga? Koji je strateški plan. To je njihova dužnost, a nedostaje u ovakvim slučajevima. Tužioci, sudije i policajci uvek su predmet uticaja. Osposobljavanje tužilaštva ne znači stvaranje državnih službenika, već profesije sa svojim vrednostima, kao što su visok kvalitet rada ali i nezavisnost. Otpor političkim pritiscima ne dolazi samo od politički suprotstavljene formacije kao što je opozicija, već mora da dođe i iz same profesije. To je za mene ključna stvar. Tek kad se stvori ta otpornost profesije na pritiske, bilo da su politički, ekonomski ili karijerni, tek tada možemo da govorimo o nezavisnoj profesiji. Mora da dođe do jednog samobuđenja profesije i ovo jeste taj trenutak. Ne samo za tužioce nego i za arhitekte i građevinske inženjere, za sve.
Može li aktuelni studentski protest da dovede do tog moralnog buđenja?
Ja se nadam da će profesija umeti dobro da pročita poruke studenata i da ih shvati. Globalna inicijativa je pre dve godine organizovala jedan regionalni sastanak ministara pravosuđa u Šibeniku sa temom borbe protiv korupcije. Ove godine je u martu sličan događaj bio organizovan u Tirani, a marta 2025. biće u Ljubljani pod nazivom „Ka Evropskoj uniji: integritet i nezavisnost pravosuđa“. U Tiranu niko nije došao iz Srbije, a nadam se da će biti u Ljubljani. Smatram da je veoma bitno da Srbija učestvuje na visokom nivou na takvim susretima.
Postoje dva dobra primera u našem regionu, relativno uspešne borbe protiv organizovane korupcije. Prvi se zove USKOK u Hrvatskoj, to je specijalizovana tužilačka agencija. Oni su sad i ovog ministra zdravlja Hrvatske poterali. Dakle, idu i na aktuelne ministre. Albanija je pre pet godina otvorila SPAK, što je takođe specijalizovana tužilačka agencija, koja vrlo dobro radi. To su izdvojene strukture. USKOK i SPAK su izvučeni iz tužilaštva i deluju kao posebne agencije i to je njihova snaga. Naravno, doneti su i odgovarajući zakoni koji definišu njihovo polje delovanja. Moguće je da se ovi u Albaniji možda malo suviše bave bivšim ministrima, što je tradicionalno za region, ali ima i slučajeva procesuiranja aktuelnih. Mi takvu nezavisnu i visoko profesionalnu strukturu nemamo, a morali bismo je imati, kao što nam je neophodno sistematsko gajenje profesionalne kulture, vrednosti i odgovornosti kao svetionika i kao ustava protiv podjarmljivanja institucija i same profesije.
