Jeste li ikada poželeli da budete tajkun? Ja jesam, još u osnovnoj školi, kad pročitah da Žaklina Onazis troši sto hiljada dolara nedeljno, pa pomislih – mogu to i ja! Sve sam pokupovala: kuće, avione, letovanja, garderobu da ne pominjem. I posle par dana, igra mi je dosadila: kome treba sedmi avion, ili osma vila na moru?
Tajkuni se od nas razlikuju po prvom milionu sumnjivog porekla – i po tome što im nikad nije dosta. Sad, istine radi, nisu svi isti, a posebno nije isto biti tajkun na Zapadu ili u bivšim socijalističkim zemljama. Tamo sama reč ima negativnu konotaciju i asocira na nepošten način sticanja bogatstva, piše na Vikipediji. Šteta što ne piše i to da ta razlika postoji zbog blagosti i potkupljivosti našeg pravosuđa, a ne zbog njih samih. Jer, šta bi dao svaki zapadni tajkun kad bi smeo masovno da koristi domaći model bogaćenja: prodaj svakome – i ne plaćaj nikome! Ili tek ovaj novi – gradi Ekspo bez tendera i bez suda, sve će to narod pozlatiti!
E sad, ta istočnotajkunska varijanta ima i dobre i loše strane. Loša je ta što u Srbiji ima deset puta više tajkuna nego operskih kuća, ali je dobro to što je većina njih zadržala priličan broj ljudskih osobina, od kojih su poneke čak i lepe. To je na Zapadu skoro nemoguće, jer treba stvarno biti zver pa preveslati sve propise i steći taj prvi milion.
Tako se i dogodilo da je u nemačkom gradu Visbadenu, jedna kockarnica zaradila 240.000 evra samo zato što su na ulazu držali tablu na kojoj je pisalo: „U ovoj kockarnici, F.M. Dostojevski, ostao je dužan toliko i toliko...“, a onda je, pre desetak godina u nju ušao ruski milijarder Roman Abramovič, ondašnji vlasnik Čelzija, dao im novac i rekao: „Dostojevski nikada i nikome nije ostao dužan. Skinite tu sramnu tablu.“ Ovoga na Zapadu nema ni na filmu, mora se priznati.
Šta bi dao svaki zapadni tajkun kad bi smeo masovno da koristi domaći model bogaćenja: prodaj svakome – i ne plaćaj nikome! Ili tek ovaj novi – gradi Ekspo bez tendera i bez suda, sve će to narod pozlatiti
Ipak, ostaje pitanje: šta to jedan tajkun može sa sto prvim, a nije uspeo sa sto miliona dolara? Nijedan ekonomski tekst ne daje odgovor – to je pitanje iz psihoanalize. A odgovor se krije u jednoj reči: nadmoć. To je sjajno objasnio Alfred Adler, tvorac individualne psihologije, u knjizi Poznavanje čoveka. Nadmoć želi čak i beba, od trenutka kada prvi put dernjavom postigne ono što do tada nije mogla. Ali, kakve to ima veze sa tajkunima i njihovom trkom za novcem?
Ne treba tajkunima novac, nego nadmoć. A zatim? Svemoć. A zatim? Besmrtnost. E sad, odmah se vidi koliko je taj put dug i težak, a na tom putu se svaki stepenik gradi od sve više novca i zato ga stalno mora biti – sve više!
To je razlog što tajkuni nisu veliki ili, poput većine njih, nisu nikakvi dobrotvori. Svaki deo poklonjenog bogatstva korak je dalje od svemoći i njenog uzvišenog finala. Da nije tako, davali bi oni, ali od stečene slave i zahvalnosti naroda niko još vajde nije video, osim tog naroda, pretpostavljam.
Retki su i skoro je nemoguće detektovati tajkune poput Bila Gejtsa i Vorena Bafeta, koji su jednostavno sišli sa trona, odrekli se novca, a time i moći i nadmoći koju su posedovali. Pobedili su tog demona besmrtnosti u sebi, te su sada i nad njim nadmoćni. Ali pogledajte sve ostale: skupljaju prvi, pa stoti milion, nadmoći im nikad dosta, pa grade sve brže i zarađuju sve više…
Ko bi se onda menjao s njima, ali ne samo za vikend i ne samo do sedmog aviona i osme vile na moru?
