Iako je dekan novosadskog DIF-a Patrik Drid u aprilu prvi put doveo policiju na neki od blokiranih fakulteta, tvrdeći da se pojam autonomije univerziteta neverovatno zloupotrebljava, još ozbiljniji udarac autonomiji zadao je dekan Filozofskog u Novom Sadu Milivoje Alanović. Njegovim pozivom MUP-u da ga zaštiti dok se bavi sanitarnim pripremanjem fakulteta za održavanje ispita (ne znamo da li su i sami hvatali metle u ruke), otpočela je prva policijska okupacija fakulteta u trajanju od 13 dana i otvorila vrata za istovetno okupiranje DIF-a i Rektorata u kome se i dalje nalaze. Alanović nije bio spreman da o održavanju ispitnog roka postigne dogovor sa studentima, već im je uoči zakazanog sastanka poslao svoju konačnu odluku. „Pritom je na sastanak pozvao profesore koji su na mahove nudili studentima da na ferku, muški razreše razmirice ispred fakulteta“, kaže Jelena Kleut, vanredna profesorka na tom fakultetu.
Kada je na Filozofskom doneta odluka o nadoknadi nastave, takođe je izglasano osam zahteva iza kojih je stala i uprava fakulteta. Da li se dekanu učinilo da su ispunjeni, pa da zato više nema potrebe za blokadom?
Za razliku od Beograda gde dekani učestvuju u radu proširenog rektorskog kolegijuma i nastoje da razreše sve probleme visokog školstva, kod nas se to ne dešava. Naš univerzitet ne funkcioniše kao univerzitet, pošto rektora nema već devet meseci, nego pojedini dekani rade na ispunjenju ovih zahteva, a drugi misle da će administrativne mere represije države prestati ukoliko – čak i silom – uvedu fakultet u „normalne tokove“. Tako interpretiram i ponašanje našeg dekana. Mi nemamo dokaze da je bilo šta tim povodom poslato ministarstvu od strane uprave, a kamoli da su pokrenute nekakve odlučnije zakonske akcije.
Dok na sajtu Filozofskog vidite puno pominjanja otvorenog dijaloga i konstruktivnih koraka, unutar kuće imate potpuno drugačiju stvarnost – povišene tonove, vređanje, pretnje studentima disciplinskim prijavama… U svemu ovome su studenti pozvali dekana na razgovor, ali do toga nije došlo ni posle dve nedelje prisustva policije na fakultetu. Kao ni do razgovora profesora i dekana. Devet šefica i zamenika šefova odseka je po dolasku policije ispred fakulteta tražilo hitan kolegijum i ne samo što to nije prihvatio, nego nismo ni puštene na fakultet.
Pre samo dva meseca se policija koja je intervenisala ispred Pravnog u Beogradu ipak zaustavila na vratima fakulteta. Postoji li opasnost da se ovolikim angažmanom policije u novosadskom kampusu normalizuje kršenje autonomije univerziteta?
I u Novom Sadu smo dve nedelje pre tog angažmana imali situaciju da su građani posle protesta ušli na prostor kampusa – ne u zgrade fakulteta – i policija se zaustavila na granici kampusa. Taj i primer Pravnog pokazuju da policija dobro razume šta znači nepovredivost akademskog prostora. Ali su, očito, sada dobili odrešene ruke od dekana i rektora da mogu da rade šta hoće. Trebalo je mnogo snažnije da odreagujemo na prvu pojavu policije u kampusu. Posebno zabrinjava što je 5. septembra naoružana policija probala da uđe na PMF i postoje video-snimci koji pokazuju profesora Rončevića, koji izlazi napolje i obraća im se kao dekan da nisu pozvani da uđu i da ne mogu da uđu. Da to nije uradio, možda bi i ušli. To znači da vam treba sposoban, prisutan, pribran dekan koji će stajati na vratima svoje kuće da sprečava policiju, dok zakon kaže „dekan poziva“. To je vrlo problematičan presedan.
Kako mi možemo autonomno da obavljamo akademske poslove ukoliko policija prebrojava koliko nas je na fakultetu? I dan-danas ispred fakulteta stoji policijsko vozilo sa dva pripadnika MUP-a koji verovatno beleže ko ulazi
A boravak policije na Filozofskom?
Policija može da uđe na prostor univerziteta samo ukoliko postoji neka neposredna opasnost po ljude i imovinu, kao i na poziv dekana ili rektora. Zakon ništa ne kaže o prolongiranom prisustvu tih ljudi u zgradi. Unutar mreže Slobodni univerzitet ispitujemo sva pravna sredstva kako da se utvrde sve okolnosti – na osnovu čijih poziva, naredbi, kakvih procena situacije smo došli do toga da je policija bila na našem fakultetu 13 dana. A videćemo koliko će ostati u Rektoratu. Postoji ozbiljna sumnja da se radi o nekoj vrsti zloupotrebe ovlašćenja, zato što bi to moralo da bude jedna pretnja koja je imanentna. Da vi dođete, utvrdite kakav je karakter pretnje i izađete. Na kraju krajeva, bila sam prisutna prošlog proleća, kada smo na fakultetu imali jednu potpuno drugačiju blokadu, na kojoj je tražen otkaz za profesora Dinka Gruhonjića. Tada su izašla dva policajca, najredovnija, legitimisala su deo ljudi, čak ove koji su blokirali nisu ni legitimisali. I utvrdili da se ne pravi nered, da niko nije agresivan, nakon čega su otišli. Ta policija je isto došla na poziv dekana, ali niko nije rekao – ništa ne brinite, stiže 26 vozila interventne policije i žandarmerije, sada ćemo da obezbedimo zgradu.
Mislim da je ovo nečuven napad na autonomni prostor univerziteta, a posebno zabrinjava to što je dan nakon što je fakultet oslobođen od policije, jedan pripadnik interventne jedinice nonšalantno ušetao u zgradu. A što i ne bi? Čovek je tamo proveo sve to vreme, oseća je kao svoju kuću. Na pitanje šta tu radi, rekao je da samo hoće na portirnici da proveri koliko je profesora u zgradi. Kako mi možemo autonomno da obavljamo svoje akademske poslove ukoliko policija prebrojava koliko nas je na fakultetu? I dan-danas ispred zgrade fakulteta stoji parkiran policijski džip sa dva pripadnika MUP-a koji verovatno beleže ko ulazi. Njihovo prisustvo uznemirava i čini nas nebezbednim, jer ne govorimo o policiji na koju možemo da računamo, već o policiji koja je dejstvovala protiv građana prekomernom upotrebe sile u mesecima iza nas.
Kako izgleda ispitni rok u takvoj atmosferi?
To je jedna stravična moralna i etička dilema pred koju smo stavljeni. Sa jedne strane, sve ovo je toliko duboko neprihvatljivo, da bi univerzitet morao da stane jer ako ovo dopustimo stvari će postati još gore. A sa druge strane imate studente prema kojima imate puno odgovornosti. Studente koji žele da polože te ispite ne zato što misle da je u redu da policija bude na fakultetu ili zato što ne dele vrednosti i zahteve drugih kolega, nego zato što im sve zavisi od toga – studentski domovi, stipendije, nastavak studija… I zato ni naši studenti u blokadi nisu rekli da su protiv držanja ispita. A pošto je policija sada makar izašla iz zgrade, iako i dalje stoje ispred, ja držim te ispite. Ali strašno je. Prvi ispit sam držala u učionici u kojoj su ostala dva-tri ćebeta sa blokade. Ti svetovi se sada toliko preklapaju i sudaraju, ali opet i među tim studentima koji su došli da polažu ispite je bilo i onih koji su aktivno učestvovali u studentskom pokretu svih ovih meseci. Pravdam sebe time da je njima to nešto ipak značilo, ali uz osećaj gađanja prema samoj sebi što pristajem.
Prošle nedelje su dvojica naših sjajnih kolega sa Akademije umetnosti dala otkaz. Profesor Vladan Joler koji je ovogodišnji dobitnik Srebrnog lava i Stevan Kojić, takođe ostvaren umetnik, dodatno su pogođeni jer su bili u talačkoj krizi u Rektoratu. Ove kolege već dugo nisu držale nastavu jer su smatrali da je to neprihvatljivo u ovim okolnostima, a otkazi su konačni čin odlaska iz institucije u kojoj rektor na vas dovodi policiju, smeje se dok vas policija drži tri sata, a njihova matična kuća, Akademija, ne može na to da pruži nikakav odgovor. Iskreno ih razumem.
Količina novca koji SNS koristi da istražuje javno mnjenje je ogromna. Sve ono što mi prosto osećamo bivanjem u zajednici, oni imaju crno na belo, na papiru. I očito je sve ovo potrebno. Da jedan deo zastrašite policijskim prisustvom, deo potkupite…
Da li to znači da, za razliku od škola gde već postoje znaci novog talasa otpora, na fakultetima nema takvog potencijala?
Ne mislim da je toliko opala podrška profesora studentima, a prihvatanje održavanja ispita delom se može razumeti i kao taktički korak. Puno ljudi razmišlja – hajde da mi sačuvamo studentima status, mesta u domovima, pa da onda udahnemo duboko i vidimo kako dalje. Održavanje ispita dovodi više studenata na fakultete i ne bi me čudilo da i univerzitet prođe tu vrstu regeneracije koju je prošla prosveta. U školama vidimo reakciju na otpuštanja nastavnika i smene direktora i mislim da ćemo i mi imati reakcije na represiju kojoj smo svedočili. A kako ona jača, postaje jasnije da su u ovoj borbi potrebni svi. I aktivisti i civilni sektor i opozicione stranke – svi oni su resurs nekog znanja, nekih ljudi… I potrebni su nam naspram ove hobotnice koja svuda ima pipke.
Da li zaposleni na Filozofskom mogu da razreše dekana koji je tu policiju pozvao?
Postoji procedura i više odseka je pokrenulo inicijativu za njegovo razrešenje. Ukoliko bude usvojena na NNV-u, konačnu odluku donosi Savet fakulteta. I to je problematičan deo, kao što smo videli na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Saveti su tela u kojima trenutno zaposleni čine 55, a studenti i osnivač 45 posto. Na Filozofskom su studentski predstavnici izabrani na potpuno nelegalno sprovedenim izborima za studentski parlament, uz nasilje nad studentima i činjenicu da je na njima glasalo ukupno desetoro studenata. Izbori su sprovedeni u Rektoratu, iako pravila kažu da treba da budu na fakultetu. Sprovedeni su uz prisustvo obezbeđenja i studenti se nisu osećali bezbedno da uđu da glasaju, a pojedini su čak i sprečeni da uđu. To je sve potpuno nelegalno, ali tako nelegalno izabrani predstavnici nama sede i u NNV i u Savetu. Očekivati da će oni da učestvuju u razrešenju je izlišno.
Postoje li kriterijumi po kojima se biraju predstavnici države u Savetu?
Oni bi trebalo da budu ugledni ljudi u oblasti u kojoj fakultet deluje, a ne partijski apartčici ka čemu se ide već duže vreme. Na našem fakultetu su tako ranije postavljani književnici, a sada su to ljudi koji najvećim delom nemaju veze sa delatnošću fakulteta. Deo njih je izrastao iz studentskih parlamenata koji su partijski zarobljene institucije, pa neko od njih karijeru nastavlja kao predstavnik osnivača u Savetu, a recimo bivši student prodekan Filozofskog je sada državni sekretar. Oni bi želeli da nas sve pretvore u partijsku akademiju i puno uče i od Orbana i od Erdogana. I dokle god im univerzitet bude kost u grlu, dokle god studenti budu buntovni, tražiće načine da to uguše – legalne, nelegalne… Kao što je nelegalna Uredba kojom su smanjene plate profesorima, iako i dalje čekamo da se Ustavni sud izjasni o njoj. Ali menjanjem Zakona o visokom obrazovanju mogu da mu potpuno promene karakter, a na kraju krajeva, nama je svima osnivač država tako da može i da nas ukine.
A šta se dešava sa slučajem rektora Dejana Madića?
Upravo smo proslavili devet meseci od prvog javnog poziva da podnese ostavku, nakon čega je osnovana mreža Slobodan univerzitet. I od nečega što je počelo od pojedinaca, došli smo do inicijative za smenu iza koje su stale sve članice univerziteta. Zapelo je kod zakazivanja sednice Senata koja bi morala da bude uživo da bi o smeni moglo da se tajno glasa, a Madić se povukao u onlajn sednice. Ona uopšte nije morala da bude u blokiranom Rektoratu, mada su se razne sednice tamo dešavale i studenti su bili spremni da omoguće i održavanje Senata. Recimo Učiteljski fakultet na mađarskom nikada nije bio blokiran, mogao je tamo da se održi. Bilo je puno opcija, ali je Madić držao fokus na sanitarnim uslovima, tvrdio da nije dovoljno čisto ni bezbedno, što ga sprečava da zakaže sednicu. E sada bi trebalo, ako je očistio Rektorat, da prva sledeća stvar koju će uraditi bude organizovanje Senata. Naravno, nakon toga bi se opet išlo na takođe problematičan Savet. Ali kada svih 14 fakulteta i sva tri instituta govore da nije dostojan te funkcije – on više nije rektor.
Da li toliko angažovanje policije pokazuje da je vlastima Novi Sad posebno bitan, pošto je i u Beogradu univerzitet prilično kritičan prema vlastima?
Jeste, ali u Beogradu imate i mnogo snažnijeg rektora i mnogo borbenije dekane. A drugo, Novi Sad je u celom ovom pokretu i dalje veoma važan simbolički. A važan je i zato što je stecište nekih kriminalnih aktivnosti stranke na vlasti. Oni ovde ordiniraju, ovde su im grupe za podršku… I zato je represija prema celom gradu, ne samo kampusu, veća nego negde drugde.
I verovatno im se žuri kako se približava 1. novembar.
Izgleda mi kao da su postavili pitanje šta mogu da urade u datoj situaciji, neko im je izlistao sto mogućih koraka, a pošto je vlast očito toliko bitna da se čuva po svaku cenu, rekli su – nećemo da biramo, daj sve! I otud širok dijapazon poteza od mera sa maržama, pokušaja gašenja Junajted medije, represije u našem kampusu, do pokušaja brifinga u Briselu. Što govori da su svesni ogromne podrške koju studenti imaju, velike opasnosti da loše prođu na izborima, i da osećaju bes građana. Količina novca koji ta stranka koristi da istražuje javno mnjenje je ogromna. Sve ono što mi prosto osećamo bivanjem u zajednici, oni imaju crno na belo na papiru. I očito je sve ovo potrebno. Da jedan deo zastrašite policijskim prisustvom, deo potkupite…
Oni bi želeli da nas sve pretvore u partijsku akademiju i puno uče i od Orbana i od Erdogana. I dokle god im univerzitet bude kost u grlu, dokle god studenti budu buntovni, tražiće načine da to uguše – legalne, nelegalne…
Na tom spisku od sto stvari je i oslobađanje batinaša koji su tukli naše studente 28. januara. Zbog njih je pala vlada, a vi ih posle manje od šest meseci abolirate, čime poručujete svojim batinašima da ništa ne brinu i da će proći nekažnjeno. Njihova snaga je u tome što imaju i batinaše i sudove i tužioce. Recimo, šest meseci je prošlo otkako su aktivisti Stava i PSG izvedeni pred tužioca u Novom Sadu i oni su i dalje, na pravdi boga, u pritvoru bez otpočetog sudskog postupka. Prvo su bili u pritvorskoj jedinici u Klisi, a sada su tri i po meseca u kućnom pritvoru. To što se njima dešava je potpuni sumrak pravne države. Šest meseci otkako neki ljudi ne mogu da se vrate u ovu zemlju. Jedno od obrazloženja pritvora je da protesti i dalje traju pa bi mogli da ponove delo – koje nije ni utvrđeno da su počinili. Šta to znači, da treba da se povučemo da bi ih pustili?
Pritisci u Novom Sadu imaju i jednu specifičnost – narativ vlasti o autonomašima, vojvođanskom seperatizmu…
Tako je, ako se ne prezivate na -ić, vi ste meta ovog režima. Režim poteže svoje radikalske narative svaki put kad se oseća ugroženim i kada treba da nekog predstavi kao neprijatelja države i naroda – a to su svi oni koji su kritični prema ovoj vlasti. Oni to rade obraćajući se svom biračkom telu i verovatno ne bi to radili da im takve stvari u nekoj meri ne prolaze kod birača. A to je samo deo šireg narativa u kojem su nam susedi neprijatelji… I to je građeno dosta dugo unazad, nije počelo ni sa blokadama, ni sa Milom Pajić, ni prethodno sa Dinkom Gruhonjićem. Svaki put kada im se neko ne sviđa, on je neprijatelj povezan sa ne znam kakvim silama koje hoće da destabilizuju Srbiju. Tako smo stigli do petog nastavka emisije „Deblokada“, posvećene Filozofskom fakultetu (spremamo kolektivnu tužbu) gde se između čitanja naših imena, odjednom pojavljuju i optužnice za zemunski klan, jer su se navodno begunci tog kalibra skrivali na fakultetima i u Rektoratu. I u takvoj emisiji govore i rektor i studentski predstavnici… Ali to je sve ta radikalska matrica, ništa novo tu nisu rekli.
