Dobar sluga, loš gospodar. Ova maksima se primenjuje kada se govori o upotrebi benzodijazepina, kao što su bromazepam, lorazepam, diazepam i klonazepam. S obzirom na to da veliki broj ljudi tokom svog života barem jednom uzme neku od ovih tableta – da bi zaspao, da bi se umirio nakon velikog stresa, da bi leteo avionom bez panike – ovi lekovi se smatraju bezbednim. Posegnuti za bromazepamom znači umiriti se. Nije li nam svima cilj da budemo spokojni? Nismo li zaslužili da se oslobodimo tereta? Bromazepam nam to omogućava.
Ali takođe nam omogućava da zabašurimo osećanje patnje, da ga potisnemo. Uzimanjem tablete, ponekad, prividno smanjujemo količinu životnog stresa, ali zapravo odstupamo od života. Izbegavamo da izađemo na megdan izazovu koji život pred nas postavlja.
Ipak, ako osoba pati od anksioznog poremećaja, lek izbora nije bromazepam, već antidepresiv. Da li nam on može pomoći i da se poboljšamo kako bismo se suočili sa životnim izazovima?
„Ko sam ja da zabranim pacijentu da se oseća dobro, ako zna željena i neželjena dejstva antidepresiva?“ Ovo pitanje je postavio američki psihijatar Piter Krejmer početkom devedesetih godina, kada su ljudi počeli da shvataju značaj novog leka iz grupe antidepresiva – prozaka. Ovaj problem nije samo medicinski, već i filozofski. Da li je uloga psihijatra da ukloni poremećaj koji proizvodi patnju? Ili treba da omogući osobi bolje prilagođavanje, kroz dostizanje novog oblika „normalnosti“, čak i da pomogne da se čovek oseća „bolje nego dobro“?
Tiho smo ušli u novo doba medicine kada su pacijenti koji su uzimali novu generaciju antidepresiva počeli da prijavljuju promene, u sebi, koje nisu bile puko umanjenje simptoma anksioznosti, već transformacija ličnosti – postajali su samopouzdaniji, društveniji, ambiciozniji. Činjenica je da novi antidepresivi mogu delovati kao vid tehnološkog unapređivanja ličnosti.
Međutim, nije li psihoterapija to isto? Primena načela koji se usvajaju putem razgovora, a koji imaju za cilj da osobu prilagode društvu? Učenje introvertnog pojedinca da se suprotstavi unutrašnjoj težnji da društvenu situaciju izbegne? Da li želimo da zabranimo i lekove, i psihoterapiju, i sva tehnološka dostignuća i da se vratimo „prirodnom“ životu u stepi?
Tradicionalno razmišljanje je sledeće: lečenjem pokušavamo da nadomestimo ili sprečimo oštećenje. Uzimamo aspirin da sprečimo pojavu tromboze i srčanog udara. Pijemo antibiotik da porazimo bakterije koje bezumno troše resurse našeg tela i, šireći se putem krvi, gase naše organe. Ali u današnje vreme, to nije dovoljno. Želimo da unapredimo život. Svetska zdravstvena organizacija kaže: „Zdravlje nije samo odsustvo bolesti…“ Poboljšavanje svojih osobina uzimanjem određene supstance često se gleda kroz prizmu primera sportiste koji se dopinguje ili studenta koji uzima pilule za koncentraciju. Gotovo bez izuzetka, takvi postupci nailaze na osudu javnosti.
Ali kako da se odredimo prema ljudima koji se prilikom primene antidepresiva osećaju bolje nego ikada ranije, prilagođeniji su životnim okolnostima i navode da se subjektivno osećaju mnogo bolje. U pokušaju unižavanja takve primene, skovan je naziv „kozmetička psihofarmakologija“. Čak i da je kozmetika nešto što je samo po sebi loše, što nije, i dalje se nameće pitanje – da li je opravdano pomoći osobi da se prilagodi na društvo u kome se oseća nelagodno? Ako introvertnoj osobi uz pomoć leka omogućimo da umanji neprestanu strepnju koja nastaje prilikom kontakta s drugim ljudima na poslu, da li smo postupili ispravno? Možda problem nikada nije ni bio u toj osobi, već u kulturi koja podrazumeva dugačko radno vreme, sa produženim kontaktima sa drugim ljudima. Da li se „kozmetičkim“ davanjem lekova podstiče konformizam i utapanje pojedinca u monoton zvuk koji svira orkestar, po cenu sopstvene melodije? Možda uzimanje leka nalikuje dešavanju iz Paklene pomorandže – čelična ruka društva pojedinca ukalupljuje u neophodan oblik?
Međutim, nije li psihoterapija to isto? Primena načela koji se usvajaju putem razgovora, a koji imaju za cilj da osobu prilagode društvu? Učenje introvertnog pojedinca da se suprotstavi unutrašnjoj težnji da društvenu situaciju izbegne? Da li želimo da zabranimo i lekove, i psihoterapiju, i sva tehnološka dostignuća i da se vratimo „prirodnom“ životu u stepi?
Veliki deo etičke polemike koji se tiče leka kao „poboljšivača” se svodi na sledeće: (1) uređivanje sopstvene biologije putem leka je povreda naše ljudskosti, ili (2) sposobnost da menjamo sopstvenu biologiju putem leka je sastavni deo onoga što nas čini ljudima. Svako od nas dodaje svoj tas na vagi društvenog pogleda povodom ove dileme.
Nije teško kritikovati i govoriti o jasnim i čistim načelima, dok sedimo u udobnim stolicama. Ali realnost nas često demantuje i pred očima otvara pojedinačne životne probleme. Kada smo licem u lice sa osobom koja pati, čak iako nema bolest, jedini odgovor mora biti pomoć; bilo da se radi o psihijatru koji se trudi da unapredi nečiji život, prijatelju koji služi kao rame za plakanje, ili komšiji koji po kiši izlazi automobilom da pomogne čoveku koji je ostao bez prevoza. Sadašnjost nas u svojoj surovoj jednostavnosti ponekad podseća da se komplikovana etička načela često konkretizuju kroz dobronamerno pružanje ruke. Makar se u toj ruci nalazio i lek. Pacijenti su uvek zahvalni za tu pruženu ruku i tvrde da žive ispunjeniji život. Da li lekar to treba da im oduzme?
