Remek-delo književnosti dvadesetog veka, roman Majstor i Margarita je tokom decenija od svog objavljivanja stekao neverovatnu popularnost te ostvario ogroman uticaj u najrazličitijim domenima umetničkih praksi, od grafičkih novela, pop muzike, opere, baleta pa do pozorišta, filma i televizije. A malo je trebalo pa da nikada ne ugleda svetlo dana. Započet još 1928. godine, roman je imao više verzija (barem osam), da bi poslednju verziju pisac završio samo četiri nedelje pre smrti 1940. godine. Na objavljivanje je čekao sledećih dvadeset šest godina, a i ta prva objavljena verzija je skraćena za delove koji su se još smatrali „osetljivim“ za sovjetski režim. Definitivna verzija, koja je u obzir uzela sve postojeće verzije (bar jednu je pisac sam spalio) objavljena je tek sredinom osamdesetih.
Iako komplikovane strukture gde postoje bar tri glavne narativne linije, od kojih se jedna odigrava u Judeji u doba Hrista, s mnoštvom likova te žanrovskim skokovima od realizma preko fantastike pa do filozofskih i teoloških opservacija, roman je inspirisao neverovatan broj adaptacija u različitim medijima. Bulgakov je svoje najsvetlije trenutke doživeo u teatru (Dani Turbina je bio omiljen Staljinov komad, gledao ga je bar 15 puta), radio je za famozni MAHT, te Boljšoj, ali je i čitav niz zabrana i skidanja s repertoara njegovih komada ili adaptacija, ponekad tik pred premijeru, doprineo dubokoj depresiji i najzad preranoj smrti ovog velikog pisca. Zanimljivo je da su adaptacije Majstora i Margarite danas mnogo češće na svetskim scenama no njegovi pozorišni komadi (računa se da je priređeno oko 500 adaptacija u svetu od objavljivanja romana).
Predstava počinje odlično, vrlo energično, ali postepeno gubi ritam, akteri prepričavaju narativ kako bi što hitrije došli do segmenata koji autore interesuju
Sve gore pomenuto samo pokazuje kako je veliki i kompleksan zadatak jedno ovako delo adaptirati za scenu i pre svega aktuelizovati, učiniti da i van svog istorijskog konteksta bude interesantno i izazovno za savremenu publiku, kao što je to urađeno na sceni Narodnog pozorišta u režiji Andraša Urbana (dramatizacija Kata Đarmati). Predstava počinje odlično, vrlo energično, gledalac kroz uvodni dijalog Berlioza (Nedim Nezirović) i pesnika Ivana (Dragan Sekulić) vrlo brzo ulazi u narativ, ton se uspostavlja dolaskom Volanda (Pavle Jerinić) te se i prelaz na segment koji se odvija u Judeji ostvaruje jednostavno i efikasno (posebno upečatljiv Aleksandar Vučković u ulozi Jošue i Majstora). Scena je ogoljena, klavirska pratnja (Irena Popović, koja je i autorka muzike) akcentuje dešavanja na sceni, jednostavan ali efektan video (Tara Vulović i Balša Đogo) uspostavlja vremenski i prostorni kontekst. Ali, predstava počinje postepeno da gubi ritam, akteri prepričavaju narativ kako bi što hitrije došli do segmenata koji autore interesuju.
Kako bi se ta statičnost izbegla uvode se songovi, i tu kreće s ozbiljnijim problemima. Svrha songova ostaje nedovoljno utemeljena, u njima se uglavnom ponavljaju stvari netom izrečene, oni nisu niti komentari na to, niti anticipacija onog što sledi, te ono što bi trebalo da dinamizuje, zapravo krene da usporava predstavu. Istovremeno ton predstave se menja, glumci prelaze u naglašeniju stilizaciju u svojoj igri, sve smo bliži grotesci, čemu umnogome doprinose i izuzetno maštoviti kostimi (Bojana Nikitović i Stefan Savković). Ritam postaje brži, ali se veze između različitih segmenata uspostavljaju teže, te se dobija utisak izvesne proizvoljnosti i zbrkanosti. Postoje u predstavi direktni komentari na savremenost, čak i onu lokalnu, osuda konzumerizma, društvene i klasne tiranije koja danas uzima drugačije oblike no u vreme nastanka romana, ali to nekako prođe brzo i gotovo anegdotski. Zabavna je i samoironija gde se autori duhovito distanciraju od mogućih limita njihove adaptacije, te saopštavaju šta će se desiti publici koja ne bude dovoljno aplaudirala ili kritičarima koji objave negativnu kritiku.
Predstava pred kraj preuzima jedan mirniji, meditativniji ton, ali svejedno, i pored povremenih zanimljivih i vrlo originalnih rešenja, nedostatak fokusa i jasne ideje šta se želi s ovom adaptacijom ostavlja gledaoca s osećajem zamora i zbunjenosti.