Podržavanje protesta od stane celokupne akademske zajednice je čin solidarnosti, njime se izražava empatija sa veoma delikatnim položajem nastavnika u osnovnom i srednjem obrazovanju:
EDUKACIJA (na svim nivoima- osnovnom, srednjem i visokom) je KLJUČNI faktor obnove i funkcionisanja društva, a takođe i njegovog ZDRAVLJA.
Kao obrazloženje ove teze, istorijski gledano u svim društvima, odnosno od prvih sumerskih gradova do danas, postojale su škole u kojima je bio omogućeno prenošenje znanja i umeća s generacije na generaciju. Reč je o intelektualnoj regeneraciji stanovništva, a društvo je utoliko naprednije ukoliko je deljenje znanja – tog nematerijalnog kapitala – rasprostranjenije. Zdravlje jednog naroda se ogleda u njegovom odnosu prema drugim članovima zajednice i prema prirodnom okruženju. Francuski psihoanalitičar, filozof i aktivista, Feliks Gatari je na osnovama tropartitnog jedinstva (zdravlje individue-zdravlje društva- zdravlje prirodne okoline) zasnivao ekozofiju, koja je, u prvim decenijama 21 veka naročito aktuelna. Poljuljana ravnoteža u jednom od ova tri segmenta neminovno će se reperkutovati na druga dva, a sam odnos prema ostalim članovima zajednice, kao i prema prirodnom okolišu je podjednako stvar vaspitanja koje nosimo iz kuće, ali i iz škole.
Međutim šta će se desiti kada kupovina diploma, zvanja, te plagijarizam postanu uobičajena i ustaljena pojava u javnosti? Ako bahata seča šume ili trovanje vazduha i vode ostane nekažnjena? Kada se neka osnovna moralna načela i civilizacijske norme prekrše? Kada to repetitivno „pa šta“ postane – ustaljena praksa u partokratskom društvu, gde pripadnost jednom klanu, grupaciji ili partiji obezbeđuje – nedodirljivost, onda će se svako mlado biće koje sazreva zapitati, pa čemu škola, čemu pravila, čemu učenje, najzad čemu znanje ili moral? I zaista, čemu, kada se već ionako sve zna unapred…To je onaj ključni momenat, ključni korak unazad koji celokupni prosvetni i vrednosni sistem (obrazovanje i vaspitanje) – nepovratno survava u ponor!
Danas štrajkuje osnovno i srednje, ali na udaru je i visoko obrazovanje. Problem visokog obrazovanja vuče korene iz prethodna dva nivoa, te je samo pitanje dana kada će se ovaj negativan trend preliti na univerzitete
Nemili događaji iz neposredne prošlosti (tragedija u školi Ribnikar, te pad nadstrešnice na stanici u Novom Sadu) i jedna velika opasnost u najavi ( iskopavanje litijuma u plodnoj dolini Mačve) zapravo su direktno ili indirektno povezane sa stanjem u društvu i u prosveti. Stanje u obrazovnom sistemu ni za vreme Jugoslavije nije bilo idealno. Ipak, poslednjih decenija ono se ubrzano urušava usled stavova vlade i resornog ministarstva, u kojima se, između ostalog, opaža odsustvo dugoročne vizije. Pa ipak, nije samo Ministarstvo toliko krivo, koliko sistem koji nas okružuje. U Ribnikaru je zakazalo VASPITANJE, u Novosadskoj tragediji je zakazala KOMPETENCIJA nadležnih. U llitijumskoj krizi vlast šikanira ZNANJE i KOMPETENCIJE stručnjaka. Zahvaljujući zalaganju pojedinaca , nekog (još uvek) entuzijastičnog nastavnika u osnovnoj i srednjoj školi, fakulteti mogu da se pohvale da (još uvek) imaju kakav takav priliv kandidata za studije. Ali toga je sve manje i svi smo svedoci opadajućeg trenda.
Pre par meseci, nekoliko dekana sa Beogradskog univerziteta je podiglo glas i alarmiralo javnost ukazujući na kritično stanje u visokom školstvu, upravo zbog prošlogodišnjeg (2023) i ovogodišnjeg (2024) katastrofalnog odziva na pojedinim katedrama i programima. Stanje u visokom školstvu je neminovno povezano sa prethodnim nivoima edukacije. Danas štrajkuje osnovno i srednje, ali na udaru je i visoko obrazovanje. Problem visokog obrazovanja vuče korene iz prethodna dva nivoa, te je samo pitanje dana kada će se ovaj negativan trend preliti na univerzitete.
Država pokušava da ulaže u osavremenjavanja programa u školama i u besplatne udžbenike. To su, po mom uverenju, promašene teme. Mogu se napraviti sjajni, inovativni programi, silabusi, ali ako nema NASTAVNIKA koji će to da iznese, predaje i prenese znanje đacima – sve je uzaludno. Ako nastavnika ne cene nadređeni, roditelji i đaci, svi napori osavremenjavanja su beskorisni. Nastavnik živom rečju, svojom pojavom, svojim entuzijazmom, energijom, posvećenošću i profesionalizmom utiče na đaka da on zavoli određeni predmet i da kasnije razvije LJUBAV PREMA UČENJU. To je misija, i to ne obična, već sveta misija. Svi znamo da programi i udžbenici ne mogu naprasno dati volju i želju za otkrivanjem, jer udžbenik pre može zastrašiti đaka količinom i „šumom“ znanja. Dok naprotiv, nastavnici su VODIČI kroz znanje, oni deci „pripitomljavaju džunglu“ podataka, čine je dostupnom, osvojivom. I ne samo to, oni razvijaju stavove prema školi i vrednosnom sistemu koji škola podstiče i utiču da se oblikuje svest učenika o POTREBI da se znanje stekne i kasnije primeni (KOMPETENCIJA). Ta ista „kompetencija“ koja je odnela pre nekoliko dana toliko života, jer je sistem dozvolio da se ona potkrade.
Imajući u vidu sve pomenuto, jasno je da štrajk prosvetara nije samo obustava rada usmerena protiv Ministarstva prosvete. To je zapravo obustava koja traži radikalne promene u celom društvu budući da obrazovni sistem daje lekare, naučnike, inženjere, radnike u kulturi i administraciji, zanatlije, trgovce, poljoprivrednike, vozače itd. Svi su oni proistekli iz jednog obrazovnog sistema i jednog sistema vrednosti. Taj sistem vrednosti se ruši. Možda i zato što na nekim odlučujućim mestima imamo baš ljude koji su lako došli do diplome, pa nemaju svest o značaju stručnosti. Štrajk prosvetara je štrajk poljuljanih vrednosti, to je vapaj, suštinski signal da društvu nije dobro i da su njegove moralne osnove istinski poljuljane. Ako lekari, radnici, poslenici u kulturi, poljoprivrednici i drugi imaju sličnu nelagodu u odnosu na vlast i na sistem, ako su ucenjeni i poniženi, onda je njihova borba ista, jer možda je svaka od ovih navedenih profesija – baš ta koja će biti sledeća žrtva.
