Na istoku Srbije, između padina Zviždskih planina, obronaka Severnog Kučaja i Đerdapske klisure, nalazi se selo Radenka. Lepe kuće u ovom kraju ponekad su ukrašene neobično jarkim bojama dok su vlasnici besprekorno uređenih imanja često na „privremenom“ radu u inostranstvu, a lična imena i toponimi ovde često imaju svoje verzije na srpskom i vlaškom jeziku. Televizija se slabo gleda, a vesti su, kažu meštani, nekako uvek bajate, čak i kada su sasvim nove. Ipak, prošle nedelje meštane je, kao i celu naciju, potpuno zatekla zvanična informacija da je baš u ovom kraju, akcijom Bezbednosno-informativne agencije, razbijen ilegalni kamp za taktičku obuku. Dogodilo se to istog dana kada je moldavska vlada, u predvečerje prvog kruga predsedničkih izbora, saopštila da je uhapsila grupu proruskih aktivista, koja se prethodno za svoja dejstva obučavala u Srbiji.
Dva psa leže na drumu kroz selo Rakova Bara, koje je poslednje u nizu pred našu konačnu destinaciju. Njihovo neprekinuto uživanje u oktobarskom suncu govori sve o frekvenciji saobraćaja kroz ovo mesto. Moramo da ih zaobiđemo da bismo se zaustavili i raspitali o cilju našeg putovanja. Jedina kafana‚ Casta Noastra ne radi. Ispred lokalne prodavnice u improvizovanom „ugostiteljskom objektu“ sa teraco podom od zatvarača pivskih flaša, sede ljudi. Tu se stiču sve važne informacije iz ovog kraja, ali i one koje dolaze od familija razasutih od Italije, Austrije, Švajcarske… Raspitujemo se o njihovim saznanjima o vesti zbog koje smo došli. Mišljenja su podeljena, od toga da je sve to samo prazna priča, do toga da su ipak nešto ili nekoga pronašli gore u Radenci.
Nenajavljena policijska pratnja
To nam posredno potvrđuje i policijska patrola koja neposredno za nama ulazi u selo. Budući da su beogradske tablice ovde retke, uljudno su zatražili dokumenta i raspitali se o razlozima za našu posetu.
Mesna kancelarija, jedini kafić i prodavnica u Radenci, ne rade. Malobrojni stanovnici ne znaju puno o razlozima zbog kojih, već duže od jedne decenije, vlast u Srbiji koketira sa idejama neprirodne bliskosti sa režimom u Moskvi, pravdajući to svojom catch-all strategijom političkog marketinga. Raspitujemo se dalje i saznajemo da se destinacija koju tražimo naziva Blož, ili Sedam topola, dok meštani pominju izvesnog Đuru iz Pančeva, ili Smedereva, koji se doselio pre nekoliko godina i na čijem imanju se događaj navodno odigrao. Silazimo sa asfalta na makadam.
Policijska patrola neposredno za nama ulazi u selo. Budući da su beogradske tablice ovde retke, uljudno su zatražili dokumenta i raspitali se o razlozima za našu posetu
„To vam je tamo gore“, kaže domaćin još jedne besprekorno uređene kuće sa ogradom od kovanog gvožđa. Sprema se slava i on nema vremena da pođe sa nama, iako bi nam, kako kaže, rado pomogao:
„Bilo bi vam bolje da imate neki terenac, ima jedno kilometar i po do tamo“, kaže gledajući sumnjičavo našu tojotu. „Nešto je gradio tamo. Ovuda su letos išla kola kao da je auto-put,“ pokazujući pogledom niz makadamski put, nagore ka šumarku na vrhu brda.
Težak put
Kao po Marfijevom zakonu, posle nekoliko stotina metara, naš automobil počinje da reaguje na promenu podloge, točkovi se okreću u mestu, dok ispod njih izleće oštro kamenje preteći da iseče gume, kojih nemamo u rezervi. Kroz raštrkano selo putuje se uzanim serpentinskim putevima, na kojima se automobili teško mimoilaze, a iza nas je golf star tri decenije, koji takođe putuje uzbrdo. Pomeramo se na stranu da bi mogao da prođe. Vozač zna gde je lokacija koju tražimo i nudi se da nam pokaže put, ali uskoro naš auto ne može dalje. Moramo pešice. Pošto vidi našu nevolju, vozač se zaustavlja.
„Ovde su vam specifični putevi. Ne treba da vozite kao po asfaltu, već sa jednim točkom na ivici a drugim na sredini puta“, kaže i ponavlja da bi nas povezao, ali mu je auto prepun. Govorimo malo o tome kako se i od čega živi.
„Teško je. Razboleo sam se i ne mogu više da radim. Sin nema stalan posao. Ovo je zemlja sedme. klase i dobra je za stočarstvo, ali slabo ko više ovde gaji ovce ili krave.“
Upućuje nas dalje uzbrdo i daje smernice kako da stignemo do odredišta. Osećamo da će i put tamo i povratak biti – uzbrdo, na putu koji je ispresecan brdašcima i usecima. Zalazimo u šumarak, odakle zvuk klepetuša govori da se tu neko ipak bavi poljoprivredom. Na malom proplanku je nekoliko krava, a iza njih kuća iz čijeg se odžaka vije dim. To je znak da priđemo i raspitamo se.
Razgovor spor i s malo reči
Krupan čovek srednjih godina dočekuje nas sedeći u stolici na sredini dvorišta između stare kuće i novog objekta sa velikim tremom na umešno izvedenim kamenim temeljima.
Nazivamo dobar dan i predstavljajući se pitamo da li možda zna gde je Blož i da li je čuo za Đuru.
„Ovaj zaseok se zove Babejići“, odgovara domaćin sedeći u baštenskoj stolici pored novosagrađenog i skoro dovršenog objekta. Na sredini dvorišta je hrpa slomljenog crepa i nekog drugog građevinskog materijala. Srednji prst na desnoj ruci mu je povređen i prekriven celofanom od papirnih maramica. Ako nema prodavnice ni kafane, sigurno je mala mogućnost da postoji funkcionalna ambulanta.
Razgovor teče sporo, sa malo reči. Pominjemo da smo opijeni vazduhom i da je priroda zaista lepa.
„Evo tačno između ovih brda dolazi vetar sa istoka… Nosi miris Rusije. Znate li odakle dolazi vetar koji ovde duva?“
Dolaze u sećanje pravci beogradskih vetrova, ali i neke istorijske činjenice poput one da su upravo u ovim krajevima, u jesen 1944. ruski tenkovi prešli Dunav, na putu ka Beogradu određujući bitno dalji tok rata, ali i budućeg državnog uređenja na ovim prostorima.
Ipak, pre svega toga, beogradski akcenat i naglašeno uzdržano držanje našeg sagovornika koji i dalje sedi u svojoj stolici, kao i parkirani terenac pančevačkih registarskih tablica, govore nemušto da je velika verovatnoća da smo zapravo stigli na svoje odredište. Izgovarajući naše misli, domaćin ovog imanja konstatuje da smo „na pravom mestu, i nema potrebe da dalje tražimo“.
Njegov izraz lica je vojnički čvrst i bez emocija, a kada pomenemo razbijeni kamp i akciju BIA, u tom pogledu nazire se odsjaj čelika. Na direktno pitanje da li je ovde upala BIA, ne dobijamo nikakav odgovor.
„Čitao sam vaš članak. Sve ste pogrešno povezali, zaključujete intuitivno…“
Nema odgovora šta je konkretno pogrešno u prethodnom tekstu Radara, koji se takođe bavio ovom temom.
Izraz lica domaćina je vojnički čvrst i bez emocija, a kada pomenemo razbijeni kamp i akciju BIA, u tom pogledu nazire se odsjaj čelika. Na direktno pitanje da li je ovde upala BIA, ne dobijamo nikakav odgovor
„Hoću da vam kažem da bi trebalo dobro da pazite šta i kako pišete o takvim temama. Moje mišljenje da je tu puno aktera u igri i da je država postupila ispravno. Ali molim vas, nemojte to da shvatite kao pretnju.“
„Dobro, a čime se vi bavite?
„Kao što vidite, zidam kuću. Ja sam poljoprivrednik u pokušaju.“
„Mislio sam, šta ste po profesiji?“
„Instruktor ronjenja.“
Duža pauza zahteva još pitanja da bi se razgovor nastavio.
„Oprostite ako vam smetamo…“
„Zašto bi? Pa vi ste na mojoj zemlji.“
„Tako je… Lepa vam je kuća…“
Novu neprijatnu pauzu okončaće odlučno ustajući iz stolice, čime nam se ujedno stavlja do znanja da je naš razgovor završen, uz nagoveštaj da ga možda možemo nastaviti narednog dana u jednom beogradskom restoranu, na obali Dunava.
Ponuda koja se ne odbija
Ponudu da nas svojim autom prebaci do centra sela nemoguće je odbiti.
„Inače kuća je još je lepša noću, kada upalimo svetla“, kaže naš sagovornik, pokazujući ka čelu krova gde je od staklenih prizmi izgrađen svetlarnik u bojama srpske trobojke.
Georgijevska lenta njiše se sa retrovizora terenca, koji sa lakoćom savladava put neprelazan za naš automobil. Ali, u suprotnom smeru od onoga iz koga smo došli.
„Ima nekoliko puteva do ovde, pokazaću vam jedan novi, pored potoka punog vlaške magije… Inače, ja sam po ubeđenju heraklista, verujem da se svaki pokret demosa mora gasiti brže nego požar. Mislim da za našu slovensku rasu demokratija nije adekvatno uređenje. Nije se pokazala dobro u praksi. Ubeđen sam da glas svakog čoveka nikako ne može da vredi isto“, govori dok stižemo do našeg automobila na raskrsnici.
Tokom samog početka putovanja nazad ka Beogradu, susrećemo čak tri automobila beogradskih tablica koji jedan za drugim, u razmaku od nekoliko minuta, odlaze u pravcu iz koga smo došli. Možda su i oni tu zbog vazduha.
Napuštajući Radenku, ostajemo sa utiskom da smo dotakli živu i bolnu stvarnost ove zemlje, iza koprene obmana i lažnih obećanja neprekidno deljenih svima, na sve četiri strane sveta i stalnog izdavanja novih menica sa državnim pečatom, koje jednom svakako moraju doći na naplatu. I koje ćemo sve do jedne izvesno platiti, čak i ako ne budemo imali čime. To je stvarnost vlasti koja zemlju na čijem je čelu nikada neće dovesti ni blizu niti jednom „strateškom cilju“, jer je njen jedini pravi cilj sama vlast i sve ono što ona sa sobom donosi. Po svaku cenu.
Tokom samog početka putovanja nazad ka Beogradu, susrećemo čak tri automobila beogradskih tablica koji jedan za drugim, u razmaku od nekoliko minuta, odlaze u pravcu iz koga smo došli. Možda su i oni tu zbog vazduha
Najvišu cenu u takvoj zemlji plaćaju ljudi iskrenih uverenja, koji joj veruju i svedoče svoju istinu, kakva god ona bila. Takvu cenu platili su ubijeni u Banjskoj. Verovati i slediti svoju istinu u takvoj državi je veoma opasno. Samo laž i ćutanje su u njoj – sigurna teritorija.
„Mislim da im ipak treba odati priznanje“, kaže mi tim istim povodom prijatelj sa višedecenijskim iskustvom rada u državnoj službi profesionalno orijentisanoj da deluje protiv igre slučaja i zakona verovatnoće. „Uspeli su da učine mogućim da nas jednoga dana zajedno bombarduju Kina, Rusija i Amerika. Nije to mala stvar.“
