Pristrasnost potvrđivanja je česta logička pogreška po kojoj ljudi biraju dokaze kako bi poduprli sopstveni stav, prethodno izgrađen bez čvrstih polaznih osnova. Međutim, kada se po istom principu pokuša konstruisati nova kolektivna svest jedne nacije, u ovom slučaju srpske, to prestaje da bude logička greška, te je jasno da se radi o državnoj strategiji.
Iako u Vučićevoj Srbiji, koja je po dugovečnosti nadmašila Miloševićevu, nesmenjiva vlast podržava različite i katkad konkurentske narative, novokomponovani mit o Srbima kao malim Rusima jeste onaj koji ponajviše pothranjuje čitav antizapadni diskurs, čiji koreni dopiru iz poslednje decenije dvadesetog veka.
Kao što se iza ranog veberovskog Vučića, koji se može sažeti kapitalističko-udarničkim sloganom „rmbačiti, rmbačiti i samo rmbačiti“, skrivala reklama Srbije kao izvora jeftine i obespravljene radne snage, tako se iza rusifikacije Srba nalazi strateška zamisao Vučića da Srbija, dok je god njega na vlasti, ostane periferija Zapada.
Autokolonizatorski narativ
Zanimljivo je da ovaj autokolonizatorski narativ, pokušaj potčinjavanja identiteta u potpunosti formirane nacije udaljenoj ratničkoj imperiji, potiče upravo iz beogradske kuhinje, dok iz Kremlja crpi sastojke. Cilj je ubediti srpski narod da on ne pripada Evropi, da Evropa ne pripada njemu, već da je on samo jedan mali ogranak Rusije, kao samoprozvane naslednice Vizantije, koji se nalazi u egzistencijalnom sukobu sa zapadnim svetom dokle god njegova kolektivna memorija seže.
Srboruski mit vučićevske Srbije usmeren je ka objašnjenju zašto Srbija nikako ne postaje članica Evropske unije
Ovaj narativ je, razume se, apsurdan. Ne samo što je srednjovekovna srpska feudalna država nastojala najpre da se očuva od Vizantije, a onda da istu uzurpira, već je formirana u svojevrsnom južnoevropskom dijalogu helenske i latinske kulture, kao i mnoštva lokalnih kultura koje su Balkan ispunjavale. Novovekovna Srbija stvorena je krvlju seljaka centralne Srbije i znanjem Srba iz Austrijske carevine. Temelj moderne Srbije jeste ideja da srpski narod, nakon viševekovne okupacije feudalnog Orijenta, mora ubrzati korak i uhvatiti priključak sa Evropom.
Čitav 19. vek, srpska nacija se ubrzano evropeizuje, što se odlikuje u promeni odevanja (izbacuje se svaki trag turske odeće), govora (sistematski se stvaraju reči koje će istisnuti turcizme), jezika (sprovodi se sekularna reforma po ugledu na napredne evropske lingvističke teorije) i izgradnji političkih institucija (Srbija politički postaje mala centralna Evropa). Istini za volju, u istom veku i sama Rusija nastoji da se evropeizuje, te bi i svaki kulturni dijalog sa njom Srbiju dublje uronjavao u Evropu.
Tokom narednog stoleća, a za nas prethodnog, Srbija neuspešno pokušava da nadogradi sebe Jugoslavijom, koja ne uspeva upravo zato što je svi ostali uvučeni u taj projekat upravo posmatraju kao nadgradnju Srbije, ali ostaje i dalje narativno u Evropi. Njena ekonomija usmerena je ka Zapadu, njena kulturna orijentacija takođe. U dvadesetom veku Rusija je ta koja pokušava da istupi iz evropske civilizacije i iskuje sovjetsku. I Srbi i Jugosloveni zaziru od tog projekta, a, ispostaviće se, i pokoreni narodi sovjetske imperije.
Milošević i novi ruski mitovi
Tek se tokom mučnog raspada Jugoslavije narativi srpskog rukovodstva prepliću, ali ne sa tadašnjim, već sa sadašnjim ruskim narativom borbe na život i smrt sa Zapadom. Srpskoj naciji se s vrhova beogradskog političkog Olimpa servira mit koji za poraze i zločine Miloševićevog režima nalazi jednog isključivog krivca, a to je Zapad. Ovaj narativ će se pokazati kao prilično uspešan, a taj uspeh će dugovati kolektivnom osećaju da je Evropa izdala srpsku naciju, ne ukazavši joj pomoć u borbi sa Hrvatima i Bošnjacima, a naposletku i sa Albancima.
Miloševićev antizapadni narativ nije izgrađivan na temelju ruske ideje o civilizacijskoj posebnosti, već suprotno, na veri da su Srbi Evropa, a da se njih majka Evropa odriče, nikako obratno. Time je dostignut patos samoviktimizacije – nije srpsko političko rukovodstvo izabralo gubitničku i zločinačku strategiju, već je Zapad kao svoju omiljenu decu izabrao Hrvate, Bošnjake i Albance, a bedne Srbe prezreo.
Novi sovjetsko-ruski mit ipak je drukčiji od miloševićevskog. U njemu, Rusija je uvek nešto izdvojeno, posebno i samostalno, ali pod večnim spoljnim napadom. Odmah je jasno da kad stvari tako stoje, kada je Rusija tvrđava pod neprekidnom opsadom, nema ni govora o nekim ličnim slobodama i kojekakvoj demokratiji, neophodan je snažan vođa, u suprotnom Rusija nestaje.
Srbima se s vrhova beogradskog političkog Olimpa servira mit koji za poraze i zločine Miloševićevog režima nalazi jednog isključivog krivca na Zapadu
Kod Miloševića nema takvog fatalizma. Zapad pravi pogrešan izbor i odbacuje Srbe, na šta mu ovi uzvraćaju tihim prezirom, ali Zapad može nekad, u budućnosti, ispraviti svoje greške i onda će mu Srbi oprostiti, opet ćemo biti evropska porodica.
Tek kod poznog Vučića, od 2014. naovamo, kada se ruski imperijalizam otvoreno pokazuje svetu, polako kreće da se kreira narativ o Rusosrbima, tikvi bez korena, nezamislivoj ni za Miloševića, pa ni za jugoslovenske obožavatelje staljinizma do 1948. godine. Narativ da su Srbi i Rusi, koji se kroz većinu istorije i ne poznaju, predodređeni da dele zajedničku sudbinu večnog rata sa Zapadom, nije mogao naći svoje mesto ni u jednoj iteraciji Srbije, ma kako ideološki bila opredeljena.
Nijedna nacija se ne odriče svoje samobitnosti u korist tuđe, valjda zato nikako nismo mogli da namamimo Hrvate na jugoslovenstvo, bilo da smo primenjivali silu, a primenjivali smo je, bilo da smo pokušavali milom, a pokušali smo. Idejno i simboličko potčinjavanje srpske nacije sovjetsko-ruskom mitu, dakle, započinje u prethodnoj deceniji i nema dugu istoriju. Tada se na srpski politički jezik prevode krilatice kao što je „srpski svet“, koji je naša vlast, zaboga, težila da raketama i tenkovima izgradi 90-ih, ali je dovela samo do sužavanja srpskog življa na širem prostoru.
Beogradska „kuhinja“
Iako se ruski mit cinično presađuje na srpsko tlo, gubitnički niz Miloševića svakako je uticao na učvršćivanje antizapadnog mita u samoj Rusiji. Kulminacija Miloševićeve ratoborne i represivne politike jeste NATO intervencija 1999. godine, koja je kremaljske aktere ubedila da će NATO na sličan način reagovati i kada Rusija bude krenula da silom obnavlja svoju imperiju. Uzgred, NATO nije reagovao na isti način, već je pustio Ukrajinu da sama stoji naspram Rusije već deceniju.
Pošto su lideri Rusije u Miloševiću prepoznali sopstveni model i srpski državni mitolozi su preuzeli njihov strah, te ga primenili na naše prilike. Tako je u vučićevskoj Srbiji nastalo objašnjenje NATO bombardovanja kao eksperimenta za dejstva protiv Rusije. Srbi su u tom narativu potpuno lišeni statusa subjekta i postali objekat, koji ima vrednost samo u odnosu prema Rusiji. Politički mitovi hrane jedni druge, ali je vrlo važno ne zaboraviti da se novi srpski mitovi plasiraju iz Beograda, a mogu se pozajmiti odakle god, pa i od Rusije, ali zašto ne i od američke alternativne desnice, na primer.
Najvažnije pitanje nije ono koje se tiče postanja mita, već njegove funkcije, šta se želi postići konstruisanim mitom. Sovjetsko-ruski mit, kao što smo videli, ima funkciju da legitimizuje diktaturu na unutrašnjem planu i rusku ratobornost na spoljašnjem. Srboruski mit vučićevske Srbije usmeren je ka objašnjenju zašto Srbija nikako ne postaje članica Evropske unije.
Konstrukcija o Srbima kao malim Rusima govori da ih Zapad nikada neće primiti zbog toga što ih želi uništiti, podjednako kao i velike Ruse. Šta god ti mali Rusi da urade, nikada neće biti dovoljno dobri za Zapad. Otuda je Vučićeva autoritarna nesvrstanost jedini mogući izbor za Rusosrbe, a Vučić jedini legitimni vođa.
