Iako je baš u vreme kada su prosvetari protestovali budžet povećan za 132,5 milijardi dinara, pokazalo se da para za njih nema. Najsiromašniji predsednik, skromno odeven u farmerke brenda Stefano Riči im je skrušeno saopštio da se duboko izvinjava jer je obećao nešto što nije mogao da ispuni, ali da se nada da će u narednih godinu dana ispraviti tu grešku. Baš uverljivo, uzvratio je Dragan Đilas i prikazao niz fotografija na kojima je Aleksandar Vučić u Zegna patikama od hiljadu evra, jakni Loro Pjano od nekoliko hiljada i farmerkama od 1.800 dolara uz komentar: „Za nogavicu farmerki predsednika države ima 105.000 dinara, ali za učiteljice, nastavnike srpskog, matematike, istorije, geografije, tehničkog, stranog jezika, informatike, hemije, fizike, nema 105.000 dinara“. A potom je postavio pitanje na koje javnost već godinama ne može da dobije odgovor: „Zahtevam od ministra Malog da nam kaže gde se tačno u budžetu Srbije nalazi i koliki iznos i razdeo za garderobu predsednika, tj. za fundus? Ako gospodin Mali ne ume da nam kaže gde je ta stavka u budžetu i koliko iznosi, to će značiti da predsednik laže, da je sve to kupio svojim novcem koji on, koji je čitav život na državnoj plati, sigurno nije mogao da zaradi“.
Još 2020. godine, kada je javnost primetila da predsednik nosi Atolini Čezare sakoe vredne 1.700 evra, što je bilo u potpunom neskladu sa njegovom tadašnjim platom od 150.000 dinara (pa i sadašnjim koja iznosi 221.862,21 i zvanično se vodi kao jedini izvor njegovih prihoda), Vučić je ponudio jedno od svojih besmislenih opravdanja – nije to njegovo, uzeto je iz fundusa. Pozorišnog, cirkuskog ili fundusa predsedništva iz kog su se oblačili Tomislav Nikolić i Boris Tadić pre njega, nije objasnio.
Ako već imamo predsednika koji voli da troši na garderobu da bi bio „uredan i čist“ i ako već u svetu postoje rešenja koja su na pravni način uredila kako se to radi, ostaje nejasno zašto se neko od tih rešenja ne primeni kod nas, već se poreklo Vučićeve garderobe tretira kao državna tajna
U više navrata je Boris Tadić izjavio da je svoju garderobu plaćao sam i da ne postoji nikakav fundus, a Nikolić je odbijao da se izjasni mada ga nikada niko nije video u garderobi koju Vučić trenutno nosi, ni u nekom od mnogobrojnih pari Zegna patika. Sve u svemu „žuti lopovi“ u vreme dok su bili predsednici nisu imali ni fundus ni stiliste, Vojislav Koštunica čak ni šnajdera da mu skrati pantalone, pa smo se tokom čitavog njegovog mandata svi tresli od straha da će se saplesti o nogavice, a nakon mandata nisu nasleđivali državne vile. Ostali su uskraćeni čak i za ono što im po zakonu pripada – kancelariju. Era fundusa, izmišljenih funkcija koje podrazumevaju palate na Dedinju i stilista je otpočela upravo u vreme vlasti skromnog Vučića, koji je za potrebe svog izgleda iznajmio dizajnera Igora Todorovića, a da nije objasnio ko ga plaća. Čak je i na Đilasovu prozivku upriličio jedan od svojih „ja skroman u garsonjeri od 30 kvadrata“ odgovora: „Ne znam koliko koštaju te farmerke, ne kupujem ih. Trudim se samo da budem pristojno odeven, čist i uredan. Ali sve što imam od garderobe ne vredi kao dve felne jednog od desetine džipova Dragana Đilasa“.
„Mi, veliki i važni, a vi mali“
Ne zna koliko koštaju njegove pantalone ali zna koliko košta Đilasova felna i zna da je sigurno vrednija?! Dobro, proročanski dar je samo još jedan od vanrednih talenata koji ga krase, ali možda nešto konkretnije o tome znaju poslanici SNS-a koji su se lančano javili za reč nakon Đilasovog pitanja, uz upadljivi izostanak jedinog prozvanog i nadležnog za kasu – Siniše Malog.
Prvi je reč zatražio Dejan Bulatović, što je predstavljalo dobru vest jer se radi o čoveku koji se problemom predsednikovog oblačenja bavio još od 2020. Još tada je na konferenciji za štampu ispred Predsedništva izjavio: „Njegov sako košta 700.000 dinara, odakle ti, gde ti je čast? A narod u Srbiji gladuje! On promoviše da živimo što skromnije, a sa druge strane se bahati. I zato ga pitamo odakle ti patike? Modiraš se sa predsednikom Albanije, ideš sa njim u šopinge. Zna Srbija odakle ti, ali važno je da nam ti kažeš – objasni narodu!“. Ali, gle čuda, Bulatović je naknadno shvatio da je sako od 700.000 dinara samo još jedan dokaz predsednikove skromnosti, pa je rekao: „On priča o Aleksandru Vučiću, pa da li građanin Srbije, ijedan u ovoj Srbiji, ima podatak da Aleksandar Vučić ima, pored jednog računa na koji prima platu, još neki račun, da je na bilo koji način oštetio državu, da li on ima firme, da li on ima stanove tolike, da li ono što ima u milimetar može da se poredi sa Draganom Đilasom? Kako te nije sramota?“
Na sajtu Agencije za sprečavanje korupcije među poklonima koje je Vučić dobio i prijavio ima i garderobe, ali ne one koja bi mu bila po ukusu. Tu se nalazi tkani šal u bojama zastave Gane, šarene vunene čarape, šarena kravata, gornji deo trenerke muške šahovske reprezentacije, ali ništa od toga do sada nije obukao
Ni svi ostali veoma besni ministri i poslanici nisu dali odgovor na jednostavno i po zakonu važno pitanje: ko finansira predsednikovu garderobu? Aleksandar Martinović je rekao: „Aleksandar Vučić nema pravo na privatnost, on nema pravo da nosi pantalone, nema pravo da nosi odela, nema pravo da nosi košulje“, kao da je neko zahtevao da vidi golog i bosog predsednika a ne predsednika koji podnosi račun za svoje troškove. Milenko Jovanov je ponudio priču „mi veliki i važni, a vi mali“ i objasnio: „Mi ovde danas usvajamo rebalans budžeta, usvajamo Zakon o pomoći porodicama sa decom, mi usvajamo konkretne stvari koje će dovesti do povećanja plata. Sa druge strane, poštovani građani, nudi vam se da trkeljišete po ormanima i da gledate ko šta nosi, ko je šta obukao itd. I ponovo pokušavaju da vam, kolokvijalno rečeno, prodaju istu foru, vas će da zabavljaju time što će da vam pričaju o markama pantalona, cipela, odeće, obuće, garderobe, kako se to zove, veša i čega već.“
Pa, hvala im što rade ozbiljan posao, ali ozbiljan posao je i transparentan budžet u kom se vidi stavka namenjena za troškove predsednika. I to nije ništa strašno, svaka zemlja ima budžet namenjen za oblačenje i izgled predsednika jer niko ne očekuje da ih zastupa neko u pohabanom odelu. Američki predsednici imaju budžet za troškove od oko 50.000 dolara uz godišnju platu od 400.000 dolara, dok su u Nemačkoj troškovi dobrog izgleda pokriveni čak i za bivše funkcionere – Angela Merkel je nakon odlaska sa funkcije potrošila 55.000 evra za dve godine samo na frizuru i šminku, a država joj je to finansirala uz opravdanje da u inostranstvu i dalje vodi bitne razgovore po državu. Supruge predsednika obično nemaju odobrena sredstva za garderobu, ali i za njih postoje jasna pravila: mogu da je za važne državne događaje iznajmljuju od poznatih dizajnera, ali sve to mora da bude javno i službeno odobreno. U nekim zemljama su dužne da plate vrednost od 10 odsto za troškove hemijskog čišćenja, u nekim su u mogućnosti čak i da otkupe te komade po povoljnijoj ceni, pod uslovom da sve bude transparentno.
Poreklo garderobe državna tajna
Kod nas, naravno, ništa nije transparentno. Radar je pokušao da dobije odgovor ko finansira garderobu predsednika i pismenim zahtevom se obratio Predsedništvu i Upravi za zajedničke poslove republičkih organa (s obzirom na to da je Predsedništvo delegiralo javne nabavke njima). Odgovor nismo dobili ni sa jedne adrese, iako je to uobičajen način za saopštavanje ovakvih podataka. Recimo, javnost Nemačke je zahvaljujući novinarskom pitanju saznala da je država odobrila Angeli Merkel da njen stilista dobije hotelsku sobu prilikom posete Ženevi od 340 evra iako je budžet ograničen na sobe do 200 evra, jer je procenjeno da u tom slučaju može da se napravi izuzetak. Međutim, Predsedništvo ne može da sakrije baš sve informacije, mada je vrlo uspešno u tome, pa se u Informatoru o radu Generalnog sekretarijata predsednika Republike nalazi spisak svih većih pokretnosti koje poseduje, među kojima se najjeftinija stavka odnosi na opremu za domaćinstvo i ugostiteljstvo i ona iznosi 104.531,96 dinara. Na spisku nema fundusa, a njegova procenjena cena ne bi mogla da bude manja od te svote. Kada na to dodamo da u organizacionoj strukturi Sekretarijata ne postoji ni šanerska služba, jasno je da je čitava priča o fundusu laž.
Predsednik bez problema može da živi svoj luksuzni život bez ijednog računa u stranoj banci, jer mu je omogućeno da budžet tretira kao ličnu kasicu-prasicu u koju bez kontrole može da zavuče ruku kad god poželi
Ako već imamo predsednika koji voli da troši na garderobu da bi bio „uredan i čist“ i ako već u svetu postoje rešenja koja su na pravni način uredila kako se to radi, ostaje nejasno zašto se neko od tih rešenja ne primeni kod nas, već se poreklo Vučićeve garderobe tretira kao državna tajna?
„Pominjući fundus Vučić je našao reč koju narod ne razume i uz pomoć koje može da sakrije ključni problem koji već decenijama ovde egzistira – kod nas je stvorena predstava da naši visoki funkcioneri, pa i predsednik, žive od nekakvog vrlo niskog dohotka da bi se poslala lažna slika o skromnosti. Pravo rešenje bi bilo da predsednik ima platu od 15.000 ili 20.000 evra i da sam kupuje garderobu za sebe i svoju porodicu jer bi to bilo krajnje transparentno i pošteno. Ali to bi narušilo mit o skromnosti. Takođe bi bilo moguće da se odeća predsednika vodi zajedno sa troškovima reprezentacije, ali bi u tom slučaju spisak garderobe morao da uđe i u izveštaje i tada bi građani imali mogućnost da vide koliko to stvarno košta i s pravom bi mogli da se upitaju zašto oni sa platom od 1.000 evra idu u pohabanim cipelama a predsednik nosi odela od 5.000 ili 6.000 evra. Ili, zašto ne kupuje farmerke dobrog kvaliteta koje nisu brendirane već izdvaja ogromne svote za etiketu. Međutim, Vučić ili oni koji ga savetuju teže upravo brendu, ali odbijaju da kažu koliko to košta građane Srbije. I to prolazi jer jedan deo naroda smatra da onaj koji se dograbi vlasti ima prava na to. To je knjaževska svest po kojoj knjaz uvek ima pravo, a mi se još toga nismo oslobodili. A kada bi se to događalo u Holandiji, Danskoj, Norveškoj ili negde drugde, bio bi veliki skandal“, kaže Božo Drašković, bivši član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije.
„Žuti lopovi“ u vreme dok su bili predsednici nisu imali ni fundus ni stiliste, Vojislav Koštunica čak ni šnajdera da mu skrati pantalone, pa smo se tokom čitavog njegovog mandata svi tresli od straha da će se saplesti o nogavice, a nakon mandata nisu nasleđivali državne vile
Nešto slično, samo u daleko manjem obimu, nedavno se dogodilo u Velikoj Britaniji i izbio je skandal ogromnih razmera. Kada je Gardijan otkrio da je britanski premijer Kir Starmer od laburiste i člana Doma lordova Vahida Alija dobio još 16.000 funti za odeću (već se znalo da je tokom predizborne kampanje primio dve donacije od 10.000 funti u oktobru 2023. i 6.000 funti u februaru 2024), mediji su otpočeli da detaljno preispituju sve poklone koje je Starmer primio od kada je na mestu premijera. Pritom se ne radi o nečemu što je protiv britanskih zakona jer oni nemaju jasne protokole o postupanju sa poklonima, ali je ocenjeno da se radi o nečasnom postupanju i da primanje skupih poklona nije u skladu sa moralnim vrednostima laburista. Usledio je višenedeljni pritisak na Starmera, otkriveno je da je dobio naočare u vrednosti od 2.400 funti, besplatne karte za fudbalske utakmice i koncerte, pa čak i da je njegovoj supruzi donirana odeća. Nakon medijske hajke premijer Britanije se obratio javnosti i saopštio da je uplatio 7.200 evra u budžet, čime je pokrio troškove šest karata za koncert američke zvezde Tejlor Svift, četiri karte za trke konja i ugovor o iznajmljivanju odeće od skupog modnog dizajnera. Pritom je najavio da će biti donet novi kodeks za donacije i dodao: „Političari su se do sada oslanjali na svoju ličnu procenu od slučaja do slučaja. Zato sam doneo odluku da je, dok se ne uvedu ta nova pravila, za mene ispravno da izvršim isplate u vrednosti primljenih poklona“.
Isti ljudi, isti fundus i isti zahtev – kupi mi
Imajući u vidu da Vučić zvanično nema mogućnost da garderobu koju nosi plati od sopstvene plate, a da u budžetu ne postoji nijedna stavka koja bi ukazala na izvor novca koji bi pokrivao njegov skup ukus, Radar se obratio i Srpskoj naprednoj stranci koja je kao u Starmerovom slučaju mogla da bude donator. Naravno ne od kada ima zvaničnu funkciju, jer u Srbiji postoje zakoni koji zabranjuju funkcionerima da primaju poklone skuplje od jedne desetine njihove plate, ali su bar imali priliku da mu napune fundus pre nego što je postao funkcioner, baš kao što mu je Vojislav Šešelj svojevremeno pomogao da kupi stan. I gle čuda, odgovor ni od njih nismo dobili.
Vreme izmišljenih funkcija koje podrazumevaju palate na Dedinju i stilista otpočela je upravo u vreme vlasti skromnog Vučića, koji je za potrebe svog izgleda iznajmio dizajnera Igora Todorovića, a da nije objasnio ko ga plaća
Ako se na sajtu Agencije za sprečavanje korupcije pogledaju pokloni koje je Vučić do sada dobio, prijavio i koji su postali deo državne imovine, primetno je da ima i garderobe, ali ne one koja bi mu bila po ukusu. Tu se nalaze tkani šal u bojama zastave Gane, šarene vunene čarape, šarena kravata u tamnocrvenoj boji, plave bokserske rukavice, gornji deo trenerke muške šahovske reprezentacije, ali ništa od toga do sada nije obukao. Nije mu bila zanimljiva ni svilena ešarpa procenjena na 12.000 dinara, ali jeste sat koji je dobio na poklon s posvetom bivšeg češkog predsednika Miloša Zemana. Nakon što je snimljen sa njim na ruci, na društvenim mrežama su se pojavile tvrdnje da mu je vrednost pola miliona evra, ali je Vučić to demantovao i saopštio da je procenjena vrednost 1.000 evra, što je baš taman cena koja mu omogućava da ga otkupi. Iako su se pojavile optužbe da se namerno umanjuje procenjena vrednost za one predmete koje Vučić poželi da otkupi (recimo, procenjena cena zlatnika sa grbom šahovskog saveza, koji predsednik nije želeo da zadrži, iznosi 300.000 dinara, a zlatni sat koji je želeo je tri puta jeftiniji), predsednik je ipak otkupio sat, da bi ga potom poklonio prvorođenom detetu na Kosovu u 2024. godini.
Od kojih para, ne zna se, baš kao što se ne zna ni kako je plaćao privatno školovanje deci ili svoju slabost prema skupim vinima. Svi su imali priliku da ga vide na sajmu vina kako ide od štanda do štanda i nakon degustacije poziva čoveka iz svoje pratnje i govori mu koliko boca kog vina da kupi, ali nam nikada nije objašnjeno ni ko je taj čovek, ni od kojih para on plaća. Ukoliko se ne radi o njegovom privatnom batleru koga plaća iz sopstvenog džepa, onda se radi o ozbiljnom kršenju zakona jer naš budžet ne prepoznaje stavku za reprezentaciju.
O čemu je tu zapravo reč, ko je čovek koji kupuje vino i šta u svemu tome radi Agencija za sprečavanje korupcije koja vidi da neko troši daleko više nego što je prijavio da zarađuje?
Svi su imali priliku da vide Vučića na sajmu vina kako ide od štanda do štanda i nakon degustacije poziva čoveka iz svoje pratnje i govori mu koliko boca kog vina da kupi, ali nam nikada nije objašnjeno ni ko je taj čovek, ni od kojih para on plaća
„Pa očito je to čovek iz tog istog fundusa. Isti ljudi, isti fundus i isti zahtev – kupi mi. A Agencija ne radi ništa, ona je samo publikovala spisak imovine po kojoj je on najsiromašniji predsednik na Zemljinoj kugli. Od 2014. u Agenciji ne postoji niko ko bi se usudio da postavi bilo kakvo pitanje. Pitanja koja bi upućivala da nešto nije u redu se tretiraju kao neprijateljska, a tamo više ne postoje nezavisni ljudi koji bi rizikovali da preispituju nekog ko ima političku moć i vlast. Dakle, imaju prava da postave pitanja, ali ih ne postavljaju da to ne bi bilo protumačeno kao neprijateljski čin“, kaže Drašković.
A dok je tako, Vučić bez problema može da živi svoj luksuzni život bez ijednog računa u stranoj banci, jer mu je omogućeno da budžet tretira kao ličnu kasicu-prasicu u koju bez kontrole može da zavuče ruku kad god poželi.
