Nema nikakve dileme da Herbert Kikl predstavlja opasnost po demokratiju. Sad je došlo vreme da se spozna koliko je ta opasnost velika.
Lideru Slobodarske partije Austrije (FPO) ovo je najbolja godina skoro tri decenije duge političke karijere. Posle junskih izbora za Evropski parlament FPO je prvi put postala najzastupljenija austrijska partija u tom telu, a sada je na putu da, nakon što od druge polovine 2022. konstantno vodi u anketama, status najpopularnije stranke u zemlji ozvaniči pobedom na izborima za popunu 183 mesta u donjem domu nacionalnog parlamenta, zakazanim za 29. septembar.
Najveći broj osvojenih poslaničkih mesta ne garantuje automatski i preuzimanje vlasti; zavisno od raspodele mandata i postizborne matematike, verovatno će biti moguća situacija u kojoj novi kabinet, bez FPO u njemu, formiraju druge, niže plasirane stranke. Ali je kudikamo realnije da alpska republika prvi put od završetka Drugog svetskog rata dobije vladu u kojoj će stariji partner biti jedna partija krajnje desnice.
Posmatrano sa distance, ovo se možda nekima može učiniti manje relevantnim nego što zapravo jeste. U kontekstu dugogodišnjeg jačanja ekstremne desnice širom Evrope i njenog sve češćeg participiranja u vlasti, čak i s pozicije dominantne stranke – nije li u Italiji već dve godine vladajuća koalicija predvođena partijom neofašističkih korena, pa se Zemlja i dalje okreće? – predstojeći (verovatni) povratak FPO na pozicije moći mogao bi da izgleda kao nešto što se može hendlovati i ne mora nužno da ima ozbiljne posledice prvo po Austriju, a onda i po Evropsku uniju. Ne bi, uostalom, slobodarci vladali sami. Vladu mogu da sastave samo s Narodnom partijom (OVP), strankom desnog centra koja već decenijama ne silazi s vlasti (samo od prilike do prilike menjajući partnere), a odranije nije gadljiva na saradnju sa FPO, s kojom je u koaliciji bila već u tri navrata; OVP bi onda tu svakako imala ulogu korektivnog faktora, nekog ko će obuzdavati najgore impulse FPO, zar ne?
Pa… veliko je pitanje. Ovakvo gledanje na stvari bilo bi vrlo blizu izigravanju đavoljeg advokata.
Prethodna saradnja opterećena skandalima
Za početak, sa FPO u ulozi dominantnog partnera (Kiklovoj stranci se predviđa 27-28 odsto glasova; narodnjacima oko 24, a Socijaldemokratskoj partiji 20-21 odsto) stvari se sigurno ne bi odvijale onako kako je to bio slučaj dok je OVP imao glavnu reč. Osim toga, poslednja koaliciona saradnja ovih partija bila je obeležena monumentalnim skandalima, od korupcionaških do bezbednosnih, i završila se debaklom u kome nevinih nije bilo ni na jednoj strani; uključujući tu i Kikla, koji je kao ministar unutrašnjih poslova povereni mu resor bezbednosno toliko kompromitovao da su zapadne obaveštajne službe na neko vreme obustavile saradnju s Bečom.
Dalje, kao i mnoge druge evropske stranke desnog centra, i OVP je nastavila da klizi udesno, čemu je najveći zamah dao bivši kancelar iz njenih redova, nekadašnji Wunderkind a u međuvremenu diskreditovani i osramoćeni Sebastijan Kurc. Do te mere da su razlike između dve stranke kada je reč o temama koje su u fokusu ovih izbora – migrantskoj i ekonomskoj politici – već neko vreme toliko male da se jedva uočavaju. Najzad, FPO više ne vode ni Hans-Kristijan Štrahe, ni njegov kratkotrajni naslednik Norbert Hofer, obojica zagovornici njene normalizacije, odnosno uvođenja u mejnstrim; već Kikl, čiji pristup još od ulaska u politiku počiva na radikalizaciji i konfrontaciji. I, da: provokaciji.
Kikl je, naime, uz sve ostalo i rođeni provokator. Pošto je ubrzo po ulasku u FPO primećena njegova veština baratanja rečima – prethodno je studirao novinarstvo i političke nauke, pa prešao na filozofiju i istoriju, ali nigde nije stigao do diplome – postao je pisac govora za tadašnjeg lidera stranke Jerga Hajdera, ubacujući u njih otrovne a pamtljive slogane usmerene protiv muslimana i stranaca uopšte. I tako je nastavio sve do danas, kada se bez snebivanja proglašava budućim „narodnim kancelarom“ (nem. Volkskanzler), što je izraz koji je za sebe koristio Adolf Hitler; te koristi mnoštvo drugih formulacija preuzetih iz nacističkog vokabulara, kombinujući ih s floskulama savremene ekstremne desnice.
Narodnjaci su spremni na ponovni ulazak u koaliciju sa Slobodarskom partijom, ali samo pod uslovom da njen lider Herbert Kikl ne bude na čelu vlade
Pritom, Kiklov etnonacionalizam i animozitet prema liberalnom konceptu društva – u programskim dokumentima FPO, čiji je glavni autor, prioritet se ne daje slobodi pojedinca, već socijalno i kulturno homogenizovanoj zajednici – nisu tek poza. Njegovi nazori su toliko reakcionarni da mu po volji nisu ni programske orijentacije nekih evropskih pandana s nominalno istog dela ideološkog spektra, dok na drugoj strani inspiraciju nalazi u onome što je Viktor Orban napravio od Mađarske, temeljno demontirajući njene demokratske institucije i pretvarajući je u izbornu autokratiju.
Gvozdena pesnica – ali bez harizme
„Kikl je danas neupitni lider FPO. Partijom upravlja gvozdenom pesnicom, i izabrao je da odbaci politiku normalizacije svog prethodnika Štrahea. U velikoj meri inspirisan Karlom Šmitom (nemačkim pravnikom, političkim teoretičarem i zagovornikom nacizma, prim.), on sanja o iliberalnoj Austriji i za institucionalni model uzima Orbanove politike, što objašnjava njegovu distancu prema Nacionalnom okupljanju Marin le Pen i Italijanskoj braći Đorđe Meloni, kao i intenzivne kontakte s Alternativom za Nemačku (AfD), koja zastupa ista ideološka stanovišta kao i on“, napisao je ranije ove godine politikolog i istoričar Patrik Moro u opširnom članku o FPO objavljenom na sajtu francuske Fondacije za političku inovaciju.
Kiklov krajnji cilj „nije toliko da uspostavi diktaturu u stilu Trećeg rajha, koliko da preoblikuje Austriju i njen ustav u skladu s iliberalnim pogledom na svet. Da bi to postigao, mora da proširi svoju izbornu bazu i eksploatiše sve slabosti sistema, ali je isto tako neophodno i da bude u stanju – kao što je to bio Hitler – da se poistoveti s kolektivnim emocijama naroda i odražava ih“, navodi Moro.
Teško da Kikl može baš toliko daleko da dobaci: uz ostalo što mu ne ide u prilog, harizma mu nije jača strana – a bez nje nema pravog autoritarnog vođe. Ali i ovakav kakav je biće u stanju da nanese mnogo štete, nezavisno od toga što do kancelarskog mesta zapravo neće ni stići. Jer, iako je OVP spremna na ponovni ulazak u koaliciju s FPO – ta, neće valjda prvi put još od 1987. u opoziciju ako baš ne mora – iz te stranke je odavno stavljeno do znanja kako tako nešto dolazi u obzir samo pod uslovom da Kikl nipošto ne bude na čelu vlade. Kao što je i predsednik Aleksander fan der Belen, čiji su Zeleni mlađi partner u vladi odlazećeg kancelara Karla Nehamera, izričit u stavu (za koji ima ustavno pokriće) da, ako posle izbora mandat za formiranje vlade treba da poveri nekome iz FPO, onda taj neko, opet, nikako ne može biti Kikl.
Poslednja koalicija OVP i FPO obeležena je monumentalnim skandalima – od korupcionaških do bezbednosnih – i završila se debaklom u kome nevinih nije bilo ni na jednoj strani
Na ovo bi se moglo uzvratiti kako ni lider ultrakonzervativne stranke Pravo i pravda (PiS) Jaroslav Kačinjski godinama po njenom povratku na vlast 2015. nije imao nikakvu izvršnu funkciju, pa je opet u tom periodu bio sve i svja, ne samo u partiji nego i u čitavoj Poljskoj. Ali u pitanju su ipak vrlo različiti politički i istorijski konteksti. Partija koju su 1955. osnovali bivši nacisti ali koja zbog toga, čak ni dok je u prvim decenijama svog postojanja obitavala na političkoj margini, u austrijskom društvu nikad nije bila ostrakizovana; i koja zahvaljujući u dobroj meri upravo aktuelnom lideru to sumračno nasleđe, umesto da se od njega udaljava, iznova nosi kao orden, ipak je slučaj sui generis, koliko god mnoge njene pozicije predstavljale opšta mesta s repertoara savremene krajnje desnice. Uključujući, uz već pobrojano, sve u rasponu od antivakserskih tlapnji, preko neoliberalne ekonomske politike, do snažnih simpatija za Vladimira Putina i njegov diktatorski režim. FPO je i po tome posebna, jer od 2016. ima ugovor o prijateljstvu s Putinovom Jedinstvenom Rusijom, mada odnedavno iz Kiklove stranke tvrde da ugovor, čije formalno važenje nije isteklo, što se njih tiče, više nije na snazi.
Ima u Austriji onih koji stvari još pokušavaju da sagledaju s vedrije strane, poput Pivske partije (BIER), čiji alternativni naziv skriven iza akronima priziva (slabo definisane) reforme, i koja se zalaže za „depolitizaciju politike“, a mogla bi da bude jedno od izbornih iznenađenja i preskoči cenzus. Ali mimo toga, političke prilike u Austriji trenutno se čine sumornijim i od neba koje joj je proteklih dana donelo katastrofalne poplave.
