Suri beogradski dani donose nam dva neočekivano vedra pogleda u sferi vizuelne umetnosti, iako su noseći simboli izloženih dela – mrtvačke lobanje, falusi, kukasti i obični krstovi… i s druge trošnost prouzrokovana rđanjem, ili propadljivost kao takva.
I ako biste, sistemom asocijacija, možda pogodili da je prvi umetnik Raša Todosijević, sve iako epitet „vedar“ njemu nije sasvim svojstven, drugog lučonošu nade teže biste se setili. „Tokom više od pola veka karijere promenio sam toliko izraza, pristupa i tematika, da sad, ako bih pravio retrospektivu, svako bi pomislio da je te slike radilo bar deset autora“, kaže za Radar Aleksandar Cvetković, čija je postavka Novi zapisi armižadura izložena u Galeriji Štab.
Situaciono, u odnosu na položaj izlagačkog prostora – u najvećem beogradskom tržnom centru Galerija, ali i mimo te činjenice, Cvetkovićeve slike odišu jakom vezom s prošlošću, znatno skromnijom od današnjice. „Armižadur je lučki radnik, po pravilu siromašan, koji prihvata užad brodova kad dospeju u luku, i ovi prizori viđeni su njegovim očima“, Cvetković objašnjava.
Jer samo neko blizak tim čeličnim grdosijama može u urezima od udaraca, koroziji, izljuspanoj farbi… da prepozna minuli život ovih gigantskih plovila. „Isluženi brodovi nalik su starcima, koji svašta pamte“, kaže naš sagovornik.
Lekcije Miće Popovića „sinu Aleksandru“
On sam je to neprocenjivo bogatstvo propadanja prepoznao još kao mlad umetnik, na rezidencijalnom boravku u Splitu, gde je provodio dane u postrojenju za rezanje izraubovanih brodova. Sledile su dve izložbe u Rijeci (1989), kojima je aktuelna postavka omaž, realizovan isključivo u slikarskoj tehnici, dok su ranije u izrazu pretezali grafiti.
Sveprisutnost tankera, „gospodara savremene komunikacije“, sada je uočljivija, što korespondira sa sve većom potražnjom energenata i druge robe koju oni prevoze. Materijalnost njihovih gabarita dočarana je debelim nanosima boje, kao i elementima enformela, odnosno, komadima konopaca koji vise sa oboda tankera, oslobođenih ranijih dužnosti i odgovornosti. Pa se slobodno ukotvljuju u um i dušu posmatrača.
„Sa tajnama debelih nanosa boje i aranžiranja pronađenih predmeta upoznao me je Mića Popović, jedan od mojih ključnih profesora. Zvao me je ’sin Aleksandar’, valjda što je u meni video nekog sebi sličnog“, otkriva slikar.
„Cvetković je začetnik važnog slikarskog postupka koji je definisan kao liberalni modernizam, čija je odlika slobodno putovanje kroz sve aspekte istorije umetnosti, što se može tumačiti i kao stilski nomadizam“, navodi istoričar umetnosti Slavko Timotijević, kustos postavke i podseća publiku na ranije faze slikara, koje odlikuje gotovo opsednutost grčkom mitologijom, sazvežđima, otkrivanjem Latinske Amerike, državnim simbolima što lako postaju simboli rata, „gde su svi gubitnici“, po Cvetkovićevim rečima.
Tankeri sa efektom životne radosti
Provevši deceniju u Njujorku, nakon magistarskih studija, a zatim se vrativši u Beograd, drugačiji no što ga je ostavio, njegovo umetničko biće vapilo je za mirom i tišinom. Nasušno je pronašao u Deliblatskoj peščari, gde u selu Šumarak od tada živi sa porodicom.
Hteli-ne hteli, i njegovi tankeri poprimili su nešto od tog ambijenta, od poverljivosti životinja koje ovde lutaju (u potrazi za hranom), od „muzike“ vetra i lišća, tako zračeći nevinošću i životnom radošću (najvećom kad stane za štafelaj, kako slikar priznaje). Navedeno može da se pročita i kao optimizam, kako je postavku doživela novinarka Radara.
Šta je u nju učitala publika, zbog čijeg interesovanja je izložba produžena do 24. septembra, ne možemo da znamo, ali smemo da pretpostavimo. Možda su upravo u tom centru mondenskog života, u Beogradu na vodi, uspeli da nađu nišu za tananija osećanja, bila ona nostalgična, ili uobličena u veru u spoznaju pravih vrednosti.
U galeriji X VITAMIN izlaže Raša Todosijević, jedan od najvažnijih srpskih i jugoslovenskih umetnika, poznat po svojoj političko-kritičkoj umetnosti koja je započela u krugu beogradskih konceptualista sedamdesetih godina. Njegova postavka Velika fantazija razlikuje se od uobičajenih, predstavivši značajan broj akvarela i crteža, a izostavivši instalacije i snimke performansa kojima se Todosijević proslavio.
„U pitanju su radovi manjeg formata ali izuzetne monumentalnosti koji otkrivaju duboko senzitivnu i likovno raskošnu komponentu u njegovom stvaralaštvu“, postavku opisuje vlasnica galerije Ksenija Marinković.
Konceptuala sa jakom crtačkom podlogom
Gro postavke od sedamdesetak radova, na papiru, nastao je tokom kriznih devedesetih, omogućivši Todosijeviću da „prokomentariše stvarnost, ali i da demitologizuje javni, popularni i politički diskurs“, kako navodi Saša Janjić, autor teksta u katalogu. „Iako ga većina stručne javnosti i poštovalaca savremene umetnosti identifikuje kao beskompromisnog konceptualistu i primarno povezuje s nepredmetnom umetnošću, njegov umetnički habitus je i te kako utemeljen u slikarskom i crtačkom postupku“, Janjić primećuje.
Tumačeći Todosijevićevu liniju, snažnu, pikasovsku, posmatrač može da zaključi da je ovaj umetnik ispratio sunovrat države u bolu i gnevu, aktivirajući simbole poznate nam iz njegovih konceptualnih nastupa. Ali, ako se zadre dublje, da se primetiti da ta simbolika menja značenje u odnosu na istorijske prilike, opirući se i „umetničkom sistemu koji ima potrebu da sve i svakog determiniše i ’objasni’“, kako Janjić navodi.
Jer, bilo da se radi o portretima (uprošćenim i vrlo izražajnim), ili o pejzažima (crtežima fabrika, kućica, morske obale), s neba padaju „svastike“, znamenja krsta pokrivaju lica, i potapaju brodolomnika. I iz sporadičnih natpisa Got liebt die Serben (Bog voli Srbe), ili Кристал нахт (Kristalna noć), uočljiva je idejna povezanost sada izloženog, sa onim po čemu Todosijevića po difoltu identifikujemo.
Ali, te boje, nežne ili jarke, u svom lazurnom akvarelskom nanosu, daju sasvim drugi tonalitet iskazanom. One nas raznežuju čak i kad umetnik priča o strašnim stvarima, poput fašizma što je sve više naša svakodnevica, ili brutalnom umetničkom tržištu, s umetnikom na zadnjom mestu u hijerarhiji. Tim bojama dodirnut je najskriveniji i najranjiviji deo jastva posmatrača, srećući se sa istom takvom Todosijevićevom dimenzijom.
Sarkazam kao zaštitni znak
Velika fantazija otkriva da rad u tradicionalnim tehnikama autoru „nije bila sporedna, već disciplinovana aktivnost“, od pomoći mu da „studiozno promišlja i britko analizira ne samo okruženje, nego i vlastita raspoloženja, strahove i nadanja, u kontekstu preovlađujuće društvene realnosti“, kako Janjić ističe.
Pomenute simbole on naziva „simbolima propalih ideologija, seksualne fantazije, autoironičnog i samokritičkog preispitivanja statusa umetnika-genija, kao i pokazateljima ’kliničke’ opservacije stanja društva“. Ali, Janjić naglašava i da sam Todosijević dozvoljava njihova slobodna tumačenja.
Sarkazam, kao zaštitni znak Todosijevićevog opusa, eminentan je i njegovim kolažima iz sredine sedamdesetih, ali je ironija ovde blaža, još neopterećena nadalje preživljenim. Isečci iz novina, a čini se i iz udžbenika likovnog obrazovanja, tvore razne korelacije, više posprdno kritične, nego ozlojeđene onim što se kritikuje.
Takav pristup mami osmeh auditorijuma, uglavnom nesvesnog pregnuća „avangardnih umetnika“ (recimo), obučenih u narodne nošnje, koji gude pod dirigentskom palicom nekog nevidljivog komandanta. Pogledu prija srazmera između geometrijskih elemenata i ljudskih prikaza, a svojevrsnih ispovesti o životu umetnika. Teškom i savršenom, ako je verovati izloženim radovima. (Re)otkriti takvog Rašu moguće je do 28. oktobra.
