K. Dž. Sansom (1952–2024) je svoj prvi roman Dissolution (Laguna ga je u Srbiji objavila pod naslovom Raskol, dok bi tačni i manje elegantni prevod glasio Raspuštanje) napisao kada je imao pedeset godina. Pre toga je radio kao advokat, često neprofitno zastupajući finansijski podređene građane. On sam je u tom pogledu imao više sreće, rodivši se u dobrostojećoj edinburškoj porodici, od oca Engleza i majke Škotlanđanke, stabilnih i konstruktivnih prezbiterijanaca. No, privatne srednje škole internatskog tipa mu nisu prijale, kao ni pravni fakultet, dok pravna nauka kao koncept jeste, odvevši ga – uz spoljašnji ideološki začin, kako kaže, „radikalnog, nezavisnog socijalizma“ – ka katkad primenjenoj, aktivističkoj upotrebi, uz neophodne slučajeve kojima se plaćaju računi.
Metju Šardlejk, glavni junak njegovih istorijsko-trilerskih romana (ima ih sedam, i odvijaju se od 1537. do 1549. godine), bio je apsolutna literarna emanacija tvorčeve dihotomije: posvećenik istine i deo sistema, subverzivni uljez i najamni sudski radnik. No, dok je Sansom od početka pravničke karijere unutar sebe pronalazio različitost koja ga je odvajala od neposrednog okruženja, Šardlejk ima i opterećujuću fizičku manu u vidu grbe. Takva osobina, zapravo, podrazumeva čoveka koji intenzivnije čuva svoja područja intimnosti, što nas ponovo vraća ka tvorcu čija će književna agentkinja, u izjavi nakon smrti, reći: „Od samog početka je insistirao da se njegovi romani objavljuju tiho i bez pompe.“ Kako god, prava na ekranizaciju Raskola/Raspuštanja prodata su već 2003. kada je Sansom tek počinjao dobijati kult poklonika, a Kenet Brana je trebalo da tumači Šardlejka u igranom filmu. Pokušalo se zatim sa BBC-jem, i dalje sa Branom u planu za mini-seriju. Nije se desilo, pa Šardlejk tek sada, u Diznijevoj produkciji (tmina i ozbiljnost izvornika su i dalje tu, mada Dizni jeste dodao očekivani sloj opterećujućih datosti sadašnjice) stiže pred televizijsku publiku, nakon Sansomove smrti.
Šardlejk je inteligentni sin provincijskog zemljoposednika, zgađen Katoličkom crkvom koja mu, dvadesetak godina ranije, nije dozvolila da postane sveštenik, jer grbavac ne može biti ljudski predstavnik Boga
U seriji Šardlejk (Shardlake; režija Džastin Čedvik, scenario Stiven Bučerd) – tako nazvanoj iz namere da se, ako gledanost to opravda, nastavi s uprizorenjima – naslovnog advokata/detektiva iz ere Henrija VIII tumači tridesetogodišnji Artur Hjuz. Diznijevska politička korektnost prilikom izbora glumca zadaje prvi udarac, te junaka s fizičkom manom mora otelotvoriti isti takav glumac; Hjuz nije skoliotičan, ali ima urođenu radijalnu displaziju zbog koje mu je desna šaka pod uglom od 90 stepeni u odnosu na podlakticu. Ipak, radi se o valjanom, obučenom glumcu, zahvaljujući kojem ograničenost odabira ne čini štetu celini.
Šardlejk je inteligentni sin provincijskog zemljoposednika, zgađen Katoličkom crkvom koja mu, dvadesetak godina ranije, nije dozvolila da postane sveštenik („Bog je stvorio čoveka po svom liku“ – dakle, grbavac ne može biti njegov ljudski predstavnik). Stoga, prihvata da, kao poverljivi predstavnik Tomasa Kromvela (Šon Bin, u dve scene – prva je informativna a druga dramski izuzetna) bude vojnik reformacije koja upravo ulazi u fazu preraspodele ekonomske moći. U romanu je Kromvelov plan podmukliji, jasnije asocijatovan na svakovrsna „kuvanja žaba“ našeg doba. Naime, jedno vreme se delalo nasilno, što je na katoličkijem severu izazvalo pobune koje su se morale gušiti u krvi. Pristup se na ionako pitomijem jugu potom menja u pravcu polaganog suočavanja verskih glavešina s neminovnošću prihvatanja poraza. Dok je taj proces u toku, u skrajnutom manastiru naslonjenom na močvarnu pustoš, jednom od Kromvelovih izaslanika biva odrubljena glava i vreme je za kompleksnu aktivnost istrage praćene ucenjivanjem i zataškavanjem. Tišina je ključ, a potpis abota kojim će kralju prepisati svu manastirsku imovinu i zemljište je jedini imperativ. Nesumnjivo se nalazimo na znanoj nam DB teritoriji.
Igrana verzija spletkarenje podređuje detektivskoj istrazi, čemu doprinosi hrabra i potencijalno narativno opasna odluka zamene lika koji obavlja funkciju Šardlejkovog Votsona. Na scenu tako stupa Džek Barak, društveni uspinjač koji, za razliku od Šardlejka, reformaciju ni po jednom osnovu ne dovodi u pitanje. Severni Irac Entoni Bojl (tumač, uslovno rečeno, glavnog lika u takođe ovogodišnjoj seriji Gospodari neba/Masters o the Air) grešno uživa transformišući svog razmetljivog gada u biće koje oseća, pri tome držeći patetičnost van vidokruga. Izbor glumca je potpuno tačan, i nije jedini takav (Rubi Ešborn Serkis, ćerka Endija Goluma Serkisa, zadužena za ljubavnu priču i još ponešto; iskusni „teškaš“ Piter Firt…), čime se nekim čudom potiru diznijevska nepočinstva u vidu naseljavanja engleskog manastira iz doba reformacije pripadnicima rasnih manjina.
Tužno je zamisliti Sansoma kako nedeljama sklapa životopis jedinog crnca u manastiru, osvajajući popunjeniji kontekst i dramski boljitak, samo da bi dvadeset godina kasnije producenti naložili reditelju da načička po boji kože neprikladne likove, od abota manastira do Kromvelovog ličnog sekretara. Ima li kraja ludilu? Naravno da će biti, kao i uvek, da bi usledilo sledeće, a Sansom u pogovoru svog prvog romana kaže: „Tokom reformacije su najviše profitirali ‘novi ljudi’ iz narastajuće kapitalističke i birokratske klase – ljudi imetka, bez privilegija datih rođenjem. Reformacija se ticala promene klasne strukture, barem koliko i bilo čega drugog. Takvo gledište danas nije u modi; ‘nevaljalo’ je pominjati klasu kada se raspravlja o istoriji. Ali, mode su se menjale, i ponovo će se menjati“.
