Knjiga sećanja istoričara Vasa Čubrilovića podsetila me je na jednu priču kanadskog pisca i političkog filozofa, dugogodišnjeg predsednika Međunarodnog PEN-a Džona Ralstona Sola. Čovek zanimljive biografije i raznovrsnih interesovanja, Džon Ralston Sol je knjigu priča Mračna priključenija zasnovao na autobiografskim iskustvima iz gotovo celog sveta. Njegov sveznajući pripovedač, u kome valja videti i piščev alter ego, putuje po svetu u potrazi za sudbinama i događajima dostojnim uzbudljive priče. Solov pripovedač istražuje Istok i Zapad, Evropu i Afriku, Aziju i Južnu Ameriku. On razgovara s krunisanim glavama i nekrunisanim glavama ovenčanim samo osećanjem vlastite misije, s revolucionarima i diktatorima, s progonjenim i progoniteljima, s ljudima koji su pokretali društvene promene i s moćnicima, sa zaverenicima i s tumačima istorije.
Taj intelektualni nomadizam doveo je Solovog pripovedača u Beograd, gde mu je ponuđeno da se sretne s jednim od sarajevskih atentatora na nadvojvodu Franca Ferdinanda. Takvu ponudu nije mogao odbiti neko ko je od susreta s nesvakidašnjim Ljudima oblikovao hroniku modernog doba. Tako se pripovedač Mračnih priključenija sreo s Vasom Čubrilovićem, o čemu govori u priči „Ćaskanje sa atentatorom na diktatora“. Odlazeći na taj razgovor, Solov pripovedač želi da čuje priču iz prve ruke. Ali Čubrilović, istoričar i svedok istorije, ne želi da priča o istoriji u kojoj je učestvovao i koju je istraživao. Dok se Solov pripovedač stalno vraća na atentat, Čubrilović, umesto o prošlosti, govori o anticipaciji budućnosti koju je nazreo u razgovoru s japanskim naučnicima koje je sreo u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti: „Ja verujem u napredak. Svuda ga vidim. Juče sam se sreo s grupom japanskih kompjuterskih stručnjaka. Savršeno je izvodljivo povezati Jugoslovene informatičkom mrežom koja može prodreti na lokalni nivo.“
Od tog časa priča se pretvara u rašomon. Svako govori svoju verziju stvarnosti: pripovedač ostaje na strani istorije, Čubrilović se opredeljuje za budućnost. U tom opredeljenju pripovedač na kraju ne prepoznaje samo istoričarev otklon od istorije, već i potrebu za novom mitologijom „koja će ljude zabaviti u vreme političke ispraznosti“.
Čubrilović je kritičar kralja Aleksandra, a jedan od glavnih uzroka su kraljeve autokratske težnje. U prvo vreme one se ogledaju u prekomernom uplitanju u politički život, potom u mešanju u rad i unutrašnje ustrojstvo političkih stranaka, na kraju njihovo razaranje, nametanje kraljevih ljudi i kralju lojalnih rukovodstava. To je uništavalo politički i parlamentarni život
Dok u drugoj polovini osamdesetih godina ne želi da priča o istoriji u kojoj je učestvovao, Čubrilović je neposredno pre toga pisao svoja Sećanja koja će ostati nezavršena, a potom, sticajem okolnosti, decenijama neće biti objavljena (Vukotić media, 2022). U Sećanjima Čubrilović je najiscrpniji kada govori o događajima koji su najudaljeniji u vremenu. Slika detinjstva, školovanja u tuzlanskoj gimnaziji, nekoliko faza političkih borbi bosanskih Srba od Berlinskog kongresa do Prvog svetskog rata, istraživanje migracija balkanskog sveta u dugim vekovima turske istorije, Sarajevski atentat, proces atentatorima i život u ratnim zatvorima, neke su od najupečatljivijih stranica ove značajne knjige. Što je bliži trenutku pisanja, Čubrilović kao da više planira nego što piše. O tome svedoči i nekoliko sačuvanih i neostvarenih planova o poglavljima posvećenim međuratnom periodu. Čubrilovićeva Sećanja se završavaju s dva kratka eseja o Jugoslaviji u Drugom svetskom ratu. U njima više govori istoričar nego pisac memoara. O tome šta je bilo posle, u vremenu kada će se sarajevski atentator pretvoriti u dvostrukog Titovog ministra i u kome će biti jedan od poslednjih zatočnika jugoslovenske ideje, Čubrilović ne kaže više ništa. Kao u priči Džona Ralstona Sola: ispričao je ono što je hteo, ono što nije hteo da priča ostavio je po strani, kao da to nije ni proživeo i kao da to ne vredi ni pričati u novim vremenima i u novim okolnostima.
Među mnogim važnim iskustvima iz Čubrilovićevih Sećanja jedno pitanje deluje posebno aktuelno u savremenim okolnostima. Zanimljivo je da to pitanje ne pominje nijedan od prikazivača ove knjige. To bi već moglo da bude svedočanstvo o našem vremenu. Reč je o pitanju razaranja političkog života i političkih stranaka u Jugoslaviji između svetskih ratova, za kojim poseže kralj Aleksandar. Iz Sećanja je jasno da je Čubrilović kritičar kralja Aleksandra, a jedan od glavnih uzroka te kritičke perspektive jesu kraljeve autokratske težnje. U prvo vreme one se ogledaju u prekomernom uplitanju u politički život, potom u mešanju u rad i unutrašnje ustrojstvo političkih stranaka, na kraju njihovo razaranje, nametanje kraljevih ljudi i kralju lojalnih rukovodstava. To je uništavalo politički i parlamentarni život. Onemogućavajući strankama normalnu političku dinamiku i samostalno učešće u političkom životu, kraljev intervencionizam je podrivao demokratiju i kompromitovao političku javnost. Politika se izmeštala izvan stranaka koje su gubile ugled i u članstvu, i među glasačima, i u ukupnoj javnosti.
Uspon tabloidne elite i ukidanje javnog dijaloga uskratili su prostor za kritičko mišljenje i pretvorili Srbiju u društvo toksične polarizacije, cenzure i autocenzure. Ogromna energija društva, u vreme preteće društvene propasti tako je preusmerena u privatne fascinacije, u život u mikrosvetovima i zatvorenim mehurima bez pravog učešća u odlukama od kojih zavise oporavak i opstanak ovog društva
U mnogim istorijskim spisima se govorilo kako su građanske političke stranke iz doba Kraljevine Jugoslavije potrošile ugled i poverenje, što je otvorilo put novom političkom poretku u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata. Nigde nisam našao tako precizan i detaljan opis uzroka tog gubitka ugleda i poverenja kao u Čubrilovićevim Sećanjima. Čubrilović, istina, ne dovodi izrikom u vezu posleratni politički poredak i međuratno razaranje političkog života i političkih stranaka, što je vodilo mnogobrojnim krizama i trvenjima, sukobima bez političkog razrešenja i dvorskom potčinjavanju političkog poretka. Njegov je opis, međutim, detaljan i nedvosmislen i kada govori o kraljevom preuzimanju Zemljoradničke stranke, u kojoj je Čubrilović bio član, i kada govori o minimiziranju i rastakanju uticaja drugih stranaka, među njima i Radikalne, tako što se ugledna i uticajna mesta u državnoj upravi, na osnovu rezultata izbora, daju drugorazrednim stranačkim ljudima, a ne onima koji su vodili stranke i oblikovali stranačke politike.
Čubrilović nije ni prvi, ni poslednji koji je svedočio kako nema demokratije bez političkih stranaka, ni politike bez načela, ni istinskog javnog života bez kritičkog mišljenja. Ali je to pokazao na jednom konkretnom istorijskom primeru: kako se od razaranja političkih stranaka i političkog života najpre došlo do serije kriza, a potom i do političke i državne katastrofe. On veruje da je takvo kompromitovanje političkih institucija posebno teško pogodilo Srbiju koja je u zajedničku državu ušla s parlamentarnim sistemom i autentičnim političkim strankama. „Težnje kralja Aleksandra da postupno polomi političke pokrete i ljude kod Srba i osigura sebi samovladu polako su uspešno dolazile do izraza. (…) On je po volji od 1926. do 1929. sastavljao i obarao vlade i dovodio na njihovo čelo sve slabije i neodgovornije ljude iz raznih građanskih partija, pre svega iz Radikalne stranke“, piše Čubrilović, da bi jedan od vrhunaca ovog procesa okarakterisao rečima da su, zahvaljujući politici kralja i njegovih prvih saradnika oličenoj u postupnom razbijanju „političkih pokreta kod Srba“ i dovođenju „na vlast njihovih kreatura“, omogućili „dolaženje u Skupštinu ljudi vrste Puniše Račića i drugova“.
Istorija se, naravno, nikada ne ponavlja ni po jednom obrascu. Ne ponavljaju se ni ljudi, ni događaji. Nekadašnje tragedije premeću se neretko u farse, mada ponekad umeju u novim okolnostima da postanu i katastrofe s nesagledivim posledicama. Istorija, svejedno, oblikuje iskustvo koje zajednice mogu da prime ili da se s njim, na svoju štetu, konačno raziđu.
Stvarajući društvenu gadljivost prema politici i šireći opasnu ideju „svi su isti“, režim se posle 2014. poistovetio s državom, da bi se posle 2016. godine s državom poistovetio jedan jedini čovek. On se izdaje za državnika koji, inokosan i sa svih strana ugrožen, brine narodne i državne brige, dok su svi ostali nezajažljivi političari koji se bore za vlast
Čitajući svedočanstvo o razaranju političkog života u međuratnoj kraljevini, ne možemo da previdimo razaranje političkih stranaka i političkog života u Srbiji posle 2012. godine. Možda ničemu režim Aleksandra Vučića koji je tada nastao i čiji se razvoj može pratiti u tri faze (2012-2014; 2014-2016; 2016-2023) nije pristupio na tako sistematičan način kao uništavanju političke strukture društva. Taj postupak je uslov neograničene moći režima, koja će se potom manifestovati u potpunoj kontroli nad medijima i ekonomijom, epskoj korupciji i nerazmrsivim odnosima s kriminalnim strukturama. Petooktobarska demokratska republika se tako nije nastavila demokratskim ustrojstvom kojim vlada podmlađena klasa poražena Petog oktobra, već se sunovratila u autokratski poredak lične vlasti i kulta ličnosti, rastočenih političkih stranaka i razorenih institucija.
Do svega toga nije se došlo odjednom. U specifičnim okolnostima svetske ekonomske krize, kosovske krize i međunarodne podrške stabilokratiji u Srbiji i na Zapadnom Balkanu, režim je posegnuo za organizovanom i masovnom kompromitacijom i kriminalizacijom politike kao mišljenja, zanimanja i organizovanog delovanja. Stvarajući društvenu gadljivost prema politici i šireći opasnu ideju „svi su isti“, režim se posle 2014. poistovetio s državom, da bi se posle 2016. godine s državom poistovetio jedan jedini čovek. On se izdaje za državnika koji, inokosan i sa svih strana ugrožen, brine narodne i državne brige, dok su svi ostali nezajažljivi političari koji se bore za vlast. Totalna propaganda, koja omogućava režimu da u praktično jednom danu zastupa potpuno različite poglede na isto političko pitanje, omogućila je da se u najširim slojevima politika predstavi kao opako, štetno i samoživo zanimanje dokonih ljudi koji ne prezaju da svoje ambicije pretpostave narodnom dobru i državnim interesima. Kampanje zastrašivanja i sramoćenja podstakle su mnoge ljude da se povuku iz politike i udalje iz javnih poslova. Uspon tabloidne elite i ukidanje javnog dijaloga o bilo kojoj temi uskratili su prostor za kritičko mišljenje i pretvorili Srbiju u društvo toksične polarizacije, cenzure i autocenzure. Ogromna energija društva, u vreme preteće društvene propasti, programirane bespomoćnosti i organizovane proizvodnje društvene konfuzije, tako je preusmerena u privatne fascinacije, u život u mikrosvetovima i zatvorenim mehurima bez pravog učešća u odlukama od kojih zavise oporavak i opstanak ovog društva.
Totalna propaganda, koja omogućava režimu da u praktično jednom danu zastupa potpuno različite poglede na isto političko pitanje, omogućila je da se u najširim slojevima politika predstavi kao opako, štetno i samoživo zanimanje dokonih ljudi koji ne prezaju da svoje ambicije pretpostave narodnom dobru i državnim interesima
To je, zapravo, ključno pitanje. Da bi se oporavilo društvo, neophodno je obnoviti demokratsku političku zajednicu. Politika i demokratija su nezamislive bez političkih stranaka. Njih ne mogu da zamene nikakve vođe i mesije, ni navodno prosvećeni apsolutisti, jer je sama ideja apsolutizma neprosvećena. Ali političke stranke ne mogu same da, u uslovima autokratije, obnove demokratski poredak. Za to je potrebno čitavo društvo, ljudi različitih generacija i senzibiliteta, ideologija i politika, ujedinjeni u velikom htenju da se društvo vrati svakom građaninu koji ga čini i da se izbegnu krize i katastrofe kojih se seća svedok istorije Vaso Čubrilović.
