Pojačano interesovanje za adaptacije dela Aleksandra Dime rezultiralo je nekim od najboljih novijih istorijskih filmova. I D’Artanjan, reditelja Martina Burbujona i Grof Monte Kristo tandema Matje Delaport i Aleksandr de la Patelije, nezaobilazni su filmovi, ali ne samo s aspekta priče o spektaklu. Ispod atraktivnih zapleta, raskošnih, visokobudžetskih produkcija i kreativnog perfekcionizma u domenu fotografije, kostima, muzike i montaže, u njima je više nego uočljiv kritički pristup francuskoj istoriji. U oba filma, glorifikacija francuske prošlosti izostaje. Pod kritičku lupu stavljaju se oni mehanizmi koji su francusko državno (kraljevsko) ustrojstvo učinili oglednom istorijskom paradigmom.
Grof Monte Kristo, jedan od brojnih rimejkova možda najpopularnijeg Diminog romana, kompleksan je film koji nudi brojne analitičke mogućnosti. Njegove interpretativne ravni su praktično neiscrpive i moguće ih je, u pristupu, podeliti na dramske i moralno-filozofske.
Grof Monte Kristo, primarno je, kao i Dimin roman, zamišljen kao film o pravdi i osveti. Nevino osuđeni Edmon Dantes robija osamnaest godina potpuno nedužan. No srećnim sticajem okolnosti uspeva mu da pobegne iz surovih zatvorskih uslova. Zahvaljujući opatu Fariji, kažnjeniku s kojim je delio svoje robijaške dane, Dantes postaje vlasnik ogromnog, skrivenog blaga. Ono mu omogućava promenu identiteta i pristup eliti koju on smatra odgovornom za svoje patnje: nesuđenoj supruzi, koja se privolela njegovom najboljem prijatelju, samom tom prijatelju, sudiji koji ga je osudio, i pomorcu koji ga je potkazao kao Napoleonovog pristalicu i koji postaje enormno bogat.
Film je neformalno podeljen na tri dela: kratki deo koji prethodi Dantesovom uhićenju, robija i najduži deo, kada on kao slobodan čovek otpočinje da se sveti… To je okosnica Dimine priče i bazični narativni okvir filma. Ekspozicioni prvi deo Delaportovog i Patelijeovog filma već nagoveštava jedan eliptični pristup koji najpre ekonomiše vremenom, a pri tome u narativu ostaje koncizan i u stilu veoma dosledan. Grof Monte Kristo nije skokovit film čija narativna sažimanja za posledicu ostavljaju praznine i nerazumevanje. Za film koji traje tri puna časa i čiji je sled događaja dat u frenetičnom ritmu, bez ritmičkih padova, srećno je iznađen njegov dramski nosač. A to je izvanredan glumac Pjer Nine, u naslovnoj ulozi. On filmu daje onu sočnost koja je neophodna karika u vezivanju gledaoca za glavnog junaka, čini ga uverljivim i koji svojim postupcima ostaje praktično jedina, suštinska motorika filma. Drama potkazivanja, drama robije i drama osvete su oni konstitutivni delovi filma koji su u logičnoj, uzročno-posledičnoj vezi, ali se u završnici suštinski diferenciraju. Način na koji grof Monte Kristo sprovodi svoju osvetu, postaje sporan momenat filma.
Grof Monte Kristo je moćan žanrovski hibrid koji funkcioniše po načelu naizmeničnosti javljanja žanrovskih obrazaca
Kod Dime, koncept Dantesove osvete počiva na ideji pravedne osvete, odnosno, na njegovim moralnom pravu na osvetu kao načinu da iskupi svoje patnje. Dantes, dakako, deluje mimo prava ali još uvek u skladu sa etikom. Do ovog trenutka, moral je na njegovoj strani i ništa još uvek ne kalja njegovu moralnu čistotu. Tim pre što je krivica njegovih neprijatelja tako nesumnjiva. No, film Grof Monte Kristo se poigrava ovom idejom i nudi jedan prostor individualne akcije koji jeste utemeljen u pravu, ali mimo etike.
Ono što je Dantesov iskorak iz etike jeste način koji je on izabrao da kazni odgovorne za svoje stradanje. Do njegove presude, svi njegovi pobrojani neprijatelji manipulišu njime. Bekstvom u slobodu Dantes, odnosno sada grof Monte Kristo, manipuliše svojom osvetom. Odnosno ljudima koje bira za instrumente njene realizacije. Njegovi osvetnički udarci nisu direktni i u svakom pojedinačnom slučaju, finalnom činu osvete prethode poniženje i moralna degradacija krivaca.
Ali od određenog trenutka, on osvetu ne sprovodi sam i za pomagača uzima sina tužioca. Ovaj živi u uverenju da ga se kao bebe oslobodio odmah po rođenju. Nešto kasnije, osvetničkom taboru pridružuje i Hajdi, devojku siroče koju je usvojio a koja je sada u funkciji osvetničke Dantesove zamisli. Ali, kako to već biva, ništa ne teče po planu i između Hajdi, usvojene devojke i Alberta, sina nekadašnjeg prijatelja-izdajnika, rađa se ljubav koja ne ide u korak sa namenjenim ulogama…
Grof Monte Kristo je moćan žanrovski hibrid koji funkcioniše po načelu naizmeničnosti javljanja žanrovskih obrazaca. Donekle teku paralelni tokovi istorijskog filma i melodrame, onda se melodrama gubi i ostaje samo drama, da se u finišu melodramsko ponovo javi u svom nezaustavljivom bujanju. Ovo bujanje kulminira Dantesovom odlukom da u dvoboju poštedi sina žene koju je nekada voleo i njenog supruga, nekadašnjeg prijatelja. Hajdi i Albert moći će da ostvare svoju ljubav i ovaj trenutak filma blesne kao simbolički dragulj i javlja se kao udvojeno ogledalo: ova se veza javlja kao simbolički podsetnik Dantesu da je i on nekada voleo, da je njegova ljubav bila osujećena, te da u opisu njegove osvete nije i to da drugome oduzme pravo na sreću. Suštinska filozofska dimenzija filma implicira pitanje prekoračenja etičkih standarda, ali se i protivi svakoj relativizaciji pravde. Pitanje osvetnika nas kroz istoriju vodi do beskrajne spirale usložnjavanja problema i evo nas, krajem dvadesetog veka, u terorizmu.
Filozofski shvaćen, Grof Monte Kristo pledira za jedan koncept praštanja koji s hrišćanstvom povezuje pitanje milosti. To je, u svakom smislu, briljantan film gde bi se, po mudroj preporuci Žan-Marija Štrauba i Danijele Uije, učile vredne lekcije iz istorije.