Srbija beleži višedecenijski pad nataliteta što se povezuje sa različitim, ne nužno originalno domaćim faktorima. Međutim, akušersko nasilje, odgovorno za smrt jedne bebe i jedne majke proteklih meseci, deluje kao lokalni problem, posebno što je javno istupanje oštećenih pokrenulo lavinu sličnih ispovesti na društvenim mrežama, kao i solidarne proteste ispred Ministarstva zdravlja, pod sloganom Porodilište, a ne klanica.
Urgentan povod za odijum bila je i nedavna izjava Milice Đurđević Stamenkovski, nove ministarke za brigu o porodici i demografiju, po kojoj su priče o lošim uslovima na ginekološko-akušerskim klinikama „deo globalne agende protiv rađanja u Srbiji“. O efektu te poruke, razgovaramo sa Jovanom Ružičić, osnivačicom i direktorkom Centra za mame, koja već deceniju volonterski vodi borbu za dostojanstveniji tretman porodilja, i žena uopšteno.
Iz ugla nekog ko je magistrirao odnose sa javnošću na Mičigen Stejt univerzitetu, a diplomirao žurnalistiku i psihologiju na Florida Atlantik univerzitetu, usput radeći različite poslove, ali i vodeći razne organizacije, Ružičić se ekspertski odnosi prema fenomenima iz sfere ženskih prava, pa time i trudnica i porodilja.
„Strašno je kad se tako nešto besmisleno čuje sa pozicije nekog ko bi morao da razume probleme iz svog sektora, i da prizna da oni postoje, kako bi ih rešavao. Neobično je i to što ministarka kao da nije imala kontakt ni sa jednom od žrtava pogrešnog odnosa akušerskog osoblja, a tužno što kritiku vlasti doživljava kao kritiku Srbije, ne dozvoljavajući da se bilo šta preispituje“, kaže Ružičić za Radar.
Šta sve podrazumeva akušersko nasilje i loš tretman u domaćim porodilištima?
Mnogo toga, počev od verbalnog nasilja, preko nasilnih i ne neophodnih medicinskih praksi kao što je skakanje po stomaku, prizivanje svesti udaranjem šamara…, ali i nepoštovanje zakona koji nalaže da se pacijenti, pa i trudnice, obaveštavaju o svakom koraku u pružanju medicinskih usluga, koje mogu prouzrokovati psihološke traume, ali i smrt majke ili deteta.
Važi li to i za privatne klinike?
Tu je stvar sasvim drugačija, što otvara još jedno pitanje: kako to da se lekari koji najčešće rade i u državnoj i u privatnoj službi, drugačije ophode u različitim sistemima? Na stranu razlika u materijalnim uslovima, ono čega se jedinog seća svaka porodilja je to kako se osećala u kontaktu sa bolničkim osobljem, koji se menja u odnosu na sektor.
Žene strahuju za dalji život, svoj i svog deteta, plaše se neizvesnosti, i sve češće ih užasava problem rodne neravnopravnosti, počev od tretmana u porodilištima, pa do imperativa društva koji se pred njih postavlja, da budu požrtvovane majke
Država od privatnika može štošta da nauči, pa i u domenu kaznene politike, kako ne bi dozvolila da doktor čijom je krivicom došlo do smrti novorođenčeta, kao nedavno u Sremskoj Mitrovici, bude pušten iz pritvora, bez informacije da li će protiv njega biti podignuta optužnica, iako je prema obdukciji uzrok detetove smrti nasilan porođaj. A to je vrlo važno, jer može biti primer buduće sudske prakse, da žene za džabe ne bi prolazile kroz dodatne traume našeg pravosuđa.
Strah od porođaja spada u psihološke pritiske, što je jedan od pet glavnih parametara za opadanje trenda rađanja. Čega se sve naše porodilje plaše?
One strahuju i za dalji život, svoj i svog deteta, plaše se neizvesnosti, i sve češće ih užasava problem rodne neravnopravnosti, počev od tretmana u porodilištima, pa do imperativa društva koji se pred njih postavljaju, da budu požrtvovane majke.
U sličnom stilu bili su predloženi slogani u kampanji Ministarstva kulture 2018, tipa „rađaj, ne odgađaj“, koji su ipak ulazili u uho. Da li je taj patrijarhalni model toliko duboko usađen?
O, da! Moja generacija četrdesetogodišnjakinja prva je koja ne želi da se muči, koja neće da se dokazuje trpljenjem u smislu da li smo ili nismo dobre majke. Potrebne su decenije da se ovo promeni na širem planu. Lako je promeniti zakone, a teže ih je mentalitetski prihvatiti. I dalje je patrijarhat naša osnovna postavka.
Talas javnih ispovesti povodom dva poslednja slučaja, iz Sremske Mitrovice i Vranja, donekle podseća na pokret Me Too, kako vi to vidite?
Kao na kolektivnu hrabrost koju podstiče neko veoma hrabar. Mnogo žena nije još spremno da podeli svoje iskustvo, jer ili živi u maloj sredini, pa će opet doći u tu bolnicu koju je „prokazala“, ili se porodica ili partner ne slažu sa njihovim javnim nastupanjem s negativnim prizvukom. Uostalom, ovde i dalje važi „važno je samo da si ti izvukla živu glavu“, a valjda ženi u 21. veku treba i malo više od toga.
Finansijski gledano, država je učinila neke pozitivne korake, da li se to vama čini dovoljnim?
Otkako je predsednik Vučić u nekoj vrsti izvršne uloge i u ovoj oblasti, davanja se povećavaju. Međutim, premda je svakom ko dobije prvo dete 500.000 dinara znatna svota, to ipak nije podrška rađanju, kako se predstavlja, već podrška porodici. To nisu mere koje će postići progres, što i pokazuju nikad manje brojke kad je u pitanju stanje nataliteta. S druge strane, sredstva se opredeljuju nepromišljeno. Socijalna davanja bi trebalo da budu bazirana na socijalnim kartama, kako bi se novac pravednije raspoređivao. Potrebno je obezbediti dete i tokom odrastanja, a ne da neko pametan ostane na selu neškolovan, samo zato što roditelji nisu mogli da mu plaćaju autobusku kartu do većeg mesta, gde recimo postoji gimnazija. Trebalo bi više da se ulaže i u vrtiće, kojih nema dovoljno ni u Beogradu, i preispitati uslov za upis da su oba roditelja zaposlena, jer to sprečava one koji nisu da nađu posao, i izađu iz začaranog kruga marginalnosti. Takođe, valjalo bi vratiti broj meseci na osnovu kojih se obračunava porodiljska plata, sa 18 na 12, kako bi se smanjile malverzacije, ili zagarantovati minimalac, što bi poboljšalo često otežani ekonomski položaj porodilja. Čini mi se da je donosiocima odluka važno samo da pričaju da su povećali davanja, iako je, primera radi, iznos dečjeg dodatka povećan za svega 95 dinara nedavno, i bez obzira na to što ovo neće suštinski ništa da promeni.
Čini mi se da je donosiocima odluka važno samo da pričaju da su povećali davanja, iako je, primera radi, iznos dečjeg dodatka povećan za svega 95 dinara nedavno
Da li su majke u Srbiji dobro organizovane, pogotovo u odnosu na SAD, gde ste godinama boravili?
Rekla bih – nešto gore, jer smo mi kao narod ubijeni u pojam i više nemamo snage ni vere da se borimo za promene.
Ima li ikakvog pomaka na planu zaštite prava trudnica i porodilja?
Moram da priznam da je najveći pomak napravio Nebojša Stefanović kao predsednik Narodne skupštine svojevremeno, kada je na njegovu inicijativu promenjen Zakon o radu zabranom otpuštanja žena tokom porodiljskog odsustva. Delom zbog toga, a delom i zbog porasta svesti, kao i promene tržišta rada, više nije tako uobičajeno da ženu na razgovoru za posao pitaju ima li nameru da rađa, ili je prećutno primoravaju da potpiše odmah blanko otkaz, koji će poslodavac da aktivira kad ona ostane u drugom stanju. Ipak, i dalje se žene manje šalju na usavršavanje, i od njih se očekuje da će u prvom periodu majčinstva biti u potpunosti posvećene detetu, pa je materinstvo kazna odustajanja od karijere.
Ovde i dalje važi „važno je samo da si ti izvukla živu glavu“, a valjda ženi u 21. veku treba i malo više od toga
S tim u vezi, Centar za mame insistira na većem uključenju očeva u proces roditeljstva. Po kojim sve aspektima?
Po raznim, počev od porodiljskog odsustva, koje bi trebalo da je zakonski obavezno i za njih, ne bi li osetili kako je to sedeti kod kuće i brinuti o bebi.
Ako mama mora sve da iznese, i izazove vaspitanja, i dečje bolesti, i uz to je ekonomski nesigurnija, naravno da će se pitati da li će da rađa. Razna istraživanja pokazuju da partneri generalno nakon dobijanja dece teže ulaze u tradicionalne uloge, ma kako pre toga bili ravnopravni, što je očiglednije u patrijarhalnim sredinama kakva je naša. Onda se oni na te uloge naviknu, pa majka ostaje robinja.
Kako biste vi najsvrsishodnije proizveli suštinske promene?
Postavila bih žene na mesta na kojima se donose odluke, i više onih koje su na ovo spremne, u skladu sa ženskim vrednostima. Mi smo formalno na toj putanji, ali u praksi političarke ni o čemu ne odlučuju, ili se uklapaju u četvorogodišnje mandate, bez razmišljanja o daljoj budućnosti, u kojoj će se tek osetiti efekti njihovog zalaganja. Zamislite kad bi postojala partija mama koja bi državu tretirala kao svoju porodicu, a državni budžet kao kućni? Kao mame, bile bismo unapred spremne za predviđene i nepredviđene troškove, naučene da štedimo a ne da pozajmljujemo.
