Pre pet godina, na prethodnim parlamentarnim izborima u Velikoj Britaniji, opoziciona Laburistička partija, koju je u to vreme vodio levičar starog kova Džeremi Korbin, doživela je jedan od najtežih poraza od osnivanja, osvojivši 202 mandata u 650-članom Donjem domu.
Na parlamentarnim izborima održanim ovog 4. jula, sada predvođeni Kirom Starmerom, bivšim javnim tužiocem s titulom sera, laburisti su izvojevali veliku pobedu, izborivši 411 mandata – tek za nijansu manje nego 1997, kada ih je do trijumfa bez presedana vodio Toni Bler.
Razlika u broju osvojenih glasova 2019. i 2024?
Manja od dva procenta.
Igra brojeva
Laburisti su 2019. dobili 32 odsto glasova; prošle sedmice nepuna 34. A razlika između onog što se zbilo tada i što se desilo sada je kao između neba i zemlje. Ili, primerenijim redosledom, zemlje i neba.
Stoga je, mimo bazičnih informacija da je na osnovu rezultata glasanja dan nakon izbora Starmer preuzeo premijersku dužnost i predstavio sastav svog kabineta, te da će u novom sazivu Donjeg doma njegova stranka imati ogromnu većinu, pomenuti podatak o procentualno tek marginalno poboljšanom izbornom rezultatu laburista prvo što treba imati na umu. Čemu treba dodati i kako su, nasuprot tom minimalnom plusu u procentima, laburisti zabeležili nominalni minus: sada je za njih glasalo skoro pa 538.000 birača manje nego 2019.
Podrška laburistima sada jeste široka, ali je istovremeno i plitka; ili kako kaže profesor Robert Ford, posežući za analogijom s društvenom igrom jenga: „što je kula viša, to su joj temelji slabiji“
Hoće se reći: uspeh jeste impresivan, ali je u isto vreme i varljiv. I ukoliko relevantan broj birača posle nekog vremena ne bude zadovoljan učinkom Starmerove vlade – a nagomilani problemi koje im u nasleđe ostavljaju torijevci ogromni su – stvari bi, daleko lakše nego što se sad čini, opet mogle da krenu nizbrdo. Birači „jesu laburistima ispisali blanko ček. (…) Ali postoji rok do kog taj ček mora biti unovčen, i ako njime ne bude kupljeno poboljšanje svakodnevnog života kakvo običan svet očekuje, onda će kroz pet godina odmazda za to biti žestoka“, piše u nedeljniku Nju stejtsmen novinarski veteran Endru Mar.
Zašto su konzervativci doživeli krah
Možda je ipak, da bi se razumelo šta se na ovim izborima zapravo desilo, bolje krenuti od gubitnika – Konzervativne partije, koja je posle 14 dugih, sumornih godina konačno srušena s vlasti. Sa 365 poslaničkih mesta 2019. sada je spala na 121; s tadašnjih nešto više od 43 odsto glasova na manje od 24, i to je njen najgori izborni bilans otkad postoji. Zato je u sličnim prilikama često rabljen pridev „istorijski“ ovde primereno upotrebiti: nikada ranije jedna britanska vladajuća partija na izborima nije ostala bez tolikog broja poslanika.
Ali tek kada se gubitak izrazi u pojedinačnim glasovima stiče se prava predstava o razmerama torijevskog debakla: u poređenju s izborima 2019, sada su kraći za blizu 7,14 miliona glasova. Fascinantan podatak, kako god da se okrene – pa i kad se zna da je izlaznost bila najniža od 2001. naovamo: za tamošnje standarde razočaravajućih 59,9 odsto. (Poređenja radi, od završetka Drugog svetskog rata pa sve do te 2001. nikad nije bila manja od 70 odsto, ali nakon toga više nikad nije dostigla taj nivo.)
I pre upuštanja u dalju analizu izbornih rezultata – a tome ćemo ovde dati prednost u odnosu na to kakvi sve problemi očekuju pobednike – već na osnovu upoređivanja rezultata dve najjače stranke jasno je, dakle, da birači nisu toliko s entuzijazmom prigrlili laburiste koliko su bili odlučni da se ratosiljaju konzervativaca. Vels je, recimo, ostao bez ijednog torijevskog zastupnika. Mesto u parlamentu izgubilo je tuce do pre neki dan aktuelnih ministara i podministara, tj. članova užeg i šireg sastava kabineta dojučerašnjeg premijera Rišija Sunaka. A poraze su doživeli i takvi torijevski lumeni poput ekscentričnog mračnjaka, bivšeg ministra Džejkoba Ris-Moga ili pak žive legende, najkratkovečnijeg premijera u britanskoj istoriji, jedne i jedine Liz Tras.
Savršena oluja
Po prirodi stvari nas, ipak, sada više interesuje dobitnička strana, na kojoj se nisu našli samo laburisti. Ali da se krene redom: kako je Starmerova stranka s tako malim procentualnim rastom ostvarila tako uverljivu pobedu?
„Nesklad između anemičnog procenta glasova za laburiste i kolosalnog dobitka izraženog u broju mandata koje su osvojili refleksija je izbora na kojima su glasovi bili rasuti na sve strane, a izborni sistem je odigrao važniju ulogu nego ikada pre“, objašnjava u nedeljniku Obzerver Robert Ford, profesor političkih nauka s Univerziteta u Mančesteru. Kombinacija više faktora – jednokružni većinski izborni sistem; odlične izborne strategije laburista, liberalnih demokrata i Zelenih; te široko rasprostranjeno taktičko glasanje kako bi se sprečila pobeda torijevskih kandidata – kreirala je savršenu oluju koja je konzervativce oduvala s vlasti.
Glasovi su zaista u velikom broju otišli manjim strankama. To, osim o novom talasu fragmentacije političke scene, govori i da su britanski birači danas mnogo spremniji da eksperimentišu i od prilike do prilike menjaju stranku za koju glasaju, umesto da slede na Ostrvu nekad široko rasprostranjenu tendenciju da se politički afiniteti nasleđuju bilo po porodičnoj, bilo po statusnoj liniji, ili pak na osnovu kombinacije ta dva faktora. Da se opredele za nekog drugog, a ne za jednu od dve vodeće stranke, birače nije sprečila ni svest o tome da evidentne mane većinskog izbornog sistema neizbežno (i drastično) limitiraju mogućnost manjih partija da u političkom životu zemlje imaju ulogu koja bi im na osnovu dobijenih glasova pripadala da je nekim slučajem na snazi proporcionalni sistem.
Evo šta to sve konkretno može da podrazumeva. Krenimo od liberalnih demokrata, koji su na ovim izborima zauzeli treće mesto po broju osvojenih mandata, a što je tim kriterijumom mereno njihov najbolji rezultat u poslednjih 100 godina. Partija Eda Dejvija je sa 11 poslaničkih mesta na izborima 2019. sada otišla na čak 72, što je spektakularan skok. Ali perspektiva se dramatično menja kad se pogleda koliko su procenata osvojili pre pet godina, a koliko prošle sedmice: ta razlika je još tri puta manja nego u slučaju laburista, i iznosi mikroskopskih 0,6 odsto rasta u odnosu na prošlo glasanje.
Liberalne demokrate su do ta 72 mandata stigle dobivši nešto preko 3,5 miliona glasova, ili 12,2 odsto. Nasuprot tome, desno populistička Reformska partija – naslednica Bregzit partije – dobila je 4,1 milion glasova ili 14,3 odsto; ali je na osnovu toga dobila samo pet poslaničkih mesta. Tek jedno više od Zelenih, za koje je glasalo znatno manje ljudi: njih približno 1,8 miliona, ili 6,4 odsto. Pri čemu su i za potonje dve stranke ovo, mereno izborenim mandatima, najbolji izborni rezultati koje su ostvarile. (Ovde se treba setiti da su Reformska, prethodno Bregzit, a još pre toga UKIP, zapravo jedna te ista partija/firma koja oportunistički menja nazive.)
Ekonomski i socijalno devastirano društvo vapi za promenama nabolje – a one, kao što Starmer i njegovi saradnici neprestano ponavljaju, neće uslediti preko noći
Pobrojane nelogičnosti su, rečeno je, delom posledica većinskog sistema, ali se ne mogu samo njime objasniti. Neophodno je shvatiti i značaj izbornih strategija, koje su u slučaju laburista i liberalnih demokrata, u manjoj meri i Zelenih, izvrsno aplicirane, pa su i urodile izvrsnim rezultatima; dok u slučaju Reformske partije takve strategije nije bilo, te je najveći broj glasova koje je dobila proćerdan. Glasovi za Najdžela Faraža i društvo su, naime, bili ravnomerno raspoređeni, ali je njihov pojedinačni upliv od jedne izborne jedinice do druge na kraju bio dovoljan samo za pomenutih pet mandata, iako je čak stotinjak njenih kandidata zauzelo drugo mesto.
Liberalne demokrate i laburisti su, na drugoj strani, svoje kampanje fokusirali na izborne jedinice u kojima su torijevci bili najranjiviji. U slučaju laburista, čak i po cenu da zabeleže slabiji rezultat tamo gde su iz istorijskih i drugih razloga mogli da računaju na sigurne pobede (u skladu sa za britansku politiku karakterističnim konceptom „sigurnih mesta“, tj. onih gde unapred možete da računate s tim da će ih vaša stranka zadržati). I kao što se na osnovu rezultata vidi, to je urodilo pravim malim čudima dobrog političkog planiranja. Ovo posebno važi za laburiste koji su – vodeći maksimalno disciplinovanu kampanju, bez izletanja i brljotina, ali i bez velikih obećanja – tek trećinsku podršku biračkog tela uspeli da pretvore u totalnu dominaciju u novom sazivu Donjeg doma.
Drugačije rečeno, laburisti su se pod Starmerom u relativno kratkom roku – lider stranke postao je u aprilu 2020, nepuna četiri meseca nakon pomenute izborne katastrofe – pretvorili u surovo efikasnu mašinu za dobijanje izbora. Što je otprilike formulacija decenijama unazad korišćena da bi se opisala Konzervativna partija.
Zašto je sve ovo važno? Zato što, da ponovimo, pobeda laburista počiva na krhkijim temeljima nego što to na prvi pogled izgleda; kao i zbog toga što, iako potučeni do nogu, torijevci nisu izbrisani s političke mape. (Mada nisu bili ni daleko od toga. Više od polovine od ukupnog broja dobijenih poslaničkih mesta osvojeno je s prednošću koja ne prelazi osam odsto u odnosu na drugoplasiranog kandidata, što se prema tamošnjim merilima smatra rizično tankom većinom.)
Laburisti – široko i plitko
O čemu će, onda, laburisti sad, u užem političkom smislu, morati da vode računa? O mnogo čemu, ali da se navede makar nešto od toga. Pobede mnogih njihovih kandidata ostvarene su istanjenom većinom glasova tamo gde su već imali poslanike, a nisu najbolje prošli ni u onim izbornim jedinicama u kojima živi puno mladih, akademski obrazovanih i(li) pripadnika manjinskih etničkih zajednica. Primećuje se, na primer, da se progresivniji mladi Britanci od laburista, za koje smatraju da su se previše pomerili ka centru, okreću ka Zelenima; a čak petorica nezavisnih kandidata muslimanskog porekla koji su kampanju vodili s naglaskom na podršci palestinskom narodu – u kontrastu sa Starmerovim jasnim stavljanjem na izraelsku stranu – poslaničke mandate izborila su na račun laburističkih protivkandidata. Nipošto se ne može ignorisati ni ponovni rast podrške populističkoj desnici: Faraž, kome je iz osmog pokušaja konačno uspelo da postane poslanik, najavljuje da će se, nakon što je torijevcima otkinuo veliki deo birača, sada fokusirati na napade na Starmerovu stranku.
Podrška laburistima trenutno jeste široka, ali je istovremeno i plitka; ili kako kaže profesor Ford, posežući za analogijom s društvenom igrom jenga: „što je kula viša, to su joj temelji slabiji“. Zato ne bi trebalo mnogo da počne da se ruši. „Pomeranje manje od šest odsto u korist konzervativaca bilo bi u potpunosti dovoljno da izbriše većinu laburista. Uspon laburista bio je vrtoglav. Sada moraju da balansiraju na žici dok upravljaju državom, a ispod njih nema sigurnosne mreže. Ako im to ne uspe, mogao bi da usledi brutalan pad, i to brzo“, upozorava on.
Svega toga su Starmer i saradnici i te kako svesni. Kao što znaju i da im za uspešnu vladavinu neće biti dovoljno da se ponašaju odgovorno i profesionalno: konzervativci su sve političke, etičke i ljudske standarde isuviše snizili da bi konačno uozbiljavanje u cirkus pretvorene britanske politike samo po sebi moglo biti dovoljno. Ekonomski i socijalno devastirano društvo vapi za promenama nabolje – a one, kao što Starmer i njegovi saradnici neprestano ponavljaju, neće uslediti preko noći.
Ali je tog prvog julskog četvrtka osnovni preduslov da do tih promena dođe ispunjen.
