Gotovo svi su saglasni da je užasan nastup američkog predsednika Džoa Bajdena tokom televizijske debate s Donaldom Trampom uvećao izglede za pobedu republikanaca na novembarskim predsedničkim izborima. Tramp jeste lagao i penio, ali je to činio s poletom. Bajden je u nekoliko navrata dobro poentirao, ali je govorio i izgledao kao zbunjeni starac.
Direktan prenos katastrofe
Na kraju je od tih dobrih poenti bilo malo vajde. Kao što je Frenk Lunc, veteran republikanskih izbornih kampanja, primetio u Njujork tajmsu, kada je reč o Bajdenu i Trampu nisu „činjenice, politike, pa čak ni sposobnost da se dominira nad protivnikom“ ono što je bitno; bitno je „kakav osećaj imaju birači“. A nema sumnje da se, nakon što su u direktnom prenosu pratili odvijanje ove katastrofe, glasači demokrata sada osećaju loše.
Amerikancima je i te kako stalo do demokratije: 61 odsto njih pretnje američkoj demokratiji smatra vrlo važnim. Zapanjujuće je da 44 odsto tih birača veruje da bi se Tramp s tim pretnjama bolje nosio, naspram 33 odsto onih koji misle da bi to bolje činio Bajden
Bajden je naknadno priznao da mu je nastup bio loš, ali i dalje insistira kako bi druga Trampova administracija predstavljala egzistencijalnu pretnju po demokratiju u Sjedinjenim Državama. Liberalna demokratija ne može da funkcioniše bez nezavisnog sudstva, slobodnih medija, politički neutralne državne uprave. Bajden veruje u te temeljne demokratske principe. Tramp, pak, planira da državnu upravu popuni lojalistima, sudstvo i ministarstvo pravde namerava da politizuje za obračun s protivnicima, medije mrzi, i koketira s prizivanjem zakona rulje.
Ali ako Tramp predstavlja istinsku pretnju demokratiji, kao što verujem da je slučaj, Amerikanci koji drže do svog političkog sistema bi valjda, opredeljujući se između drhtavog starog demokrate i autoritarnog piromana, trebalo da se odluče za ovog prvog. Čak i u slučaju da se Bajden povuče, pretnja u vidu destruktivnog drugog Trampovog mandata ne bi postala ništa manja.
„Potrošena demokratija“
Moguće je, međutim, da mnogi, posebno oni privučeni Trampovom demagogijom, američku demokratiju u svakom slučaju smatraju potrošenom i vide je kao korumpirani sistem pod kontrolom sebičnih elita koje se samo pretvaraju da im je stalo do običnih ljudi. Takav osećaj preovladava među sredovečnim belcima s crvenim MAGA kačketima koji se okupljaju na Trampovim mitinzima. Ali i deo Afroamerikanaca i Latinosa, te nezadovoljnih mladih birača, na stvari gleda iz slične perspektive. Oni se osećaju izdanim od demokrata, koji nisu ispunili obećanja.
Ipak, jedno nedavno objavljeno istraživanje sprovedeno u saveznim državama koje se od izbora do izbora većinski opredeljuju za jednu ili drugu stranku (swing states, prim.) sugeriše kako je Amerikancima, zapravo, i te kako stalo do demokratije: 61 odsto njih pretnje američkoj demokratiji smatra vrlo važnim. Ono što je zapanjujuće jeste da 44 odsto tih birača veruje da bi se Tramp s tim pretnjama bolje nosio, naspram 33 odsto onih koji misle da bi to bolje činio Bajden.
Snažan lider
Ovo nameće pitanje šta ljudi zapravo podrazumevaju pod demokratijom. U istinski funkcionalnim liberalnim demokratijama birači izglasavaju političare koji zastupaju njihove interese. Pobednici stiču pravo da vladaju, ne i da s visine drugima diktiraju šta da rade. To znači da politički lideri na umu moraju da imaju i dobrobit birača koji su glasali za poražene partije, ili nisu ni izašli na izbore, te da konflikte suprotstavljenih interesa moraju da rešavaju kroz debatu i kompromisima. Bajden je stara škola: i dalje veruje u pregovore i spreman je da potapše po ramenu, šapne u uho kome treba, a kad je potrebno nekome i zavrne ruku kako bi se na kraju došlo do nekakvog dogovora.
Ljudima koji imaju različite ideje o demokratiji ovo može izgledati kao uobičajeni način na koji korumpirane elite završavaju poslove. Njihov osećaj je da se glas naroda ne čuje; da politički lideri nisu u stanju da donose odluke; da se obećanja ne ispunjavaju; i da je radikalna promena nemoguća. Ono što žele jeste „direktna demokratija“, gde je snažan lider, nesputan obavezama prema sebičnim kongresmenima, onaj koji govori u ime naroda.
U nacističkoj Nemačkoj i Musolinijevoj Italiji smatralo se da je sistem u kome je lider taj koji odlučuje o svemu demokratski, jer je on direktni i ekskluzivni predstavnik naroda – neko ko je i bukvalno iznad zakona
Jedan primer direktne demokratije je fašizam. Decizionizam – (doktrina prema kojoj) lider odlučuje o svemu – bio je izraz korišćen kako u nacističkoj Nemačkoj, tako i u Musolinijevoj Italiji. I to je smatrano demokratskim, jer su ti režimi lidera smatrali direktnim i ekskluzivnim predstavnikom naroda. On je i bukvalno iznad zakona. Karl Šmit, nemački pravnik koji je opravdavao ovakav tip vladavine, pišući o Hitleru konstatovao je kako Firer „vrlinom svog liderstva kreira zakon kao vrhovni sudija“.
Komunizam, koji se pozicionirao kao odlučni protivnik fašizma, predstavljao je drugu varijantu direktne demokratije. Partija, a posebno njen lider, bili su glas naroda, ili proleterijata. I fašizam i komunizam želeli su da politički konflikt – umesto da bude rešavan kroz pregovore – ukinu nasilnim nametanjem monolitne države. Komunisti su pozivali na eliminaciju klasnih neprijatelja, tako da na kraju ostane samo proleterijat, dok su nacisti imali nameru da kreiraju „rasno čisto“ društvo.
Ko su pravi Amerikanci
Većina onih američkih birača koji veruju da bi Tramp na najbolji način branio demokratiju nisu fašisti, još manje komunisti. I sama pomisao da bi mogli biti proglašeni za takve bi ih užasnula. Ali oni gotovo sigurno imaju čvrst stav o tome ko su pravi Amerikanci: oni bogobojažljivi, vredni i najverovatnije bele kože. I zabrinuti su da bi ti obični Amerikanci mogli biti zamenjeni ilegalnim imigrantima, te da je njihov način života ugrožen novim idejama o rodu, rasi i seksualnosti lansiranim s elitnih univerziteta.
Tramp raspiruje te strahove i preuveličava te pretnje. Njegovo insistiranje kako su se američki sudovi okomili ne samo na njega, nego i na svakog Amerikanca koji ispravno rezonuje zastrašujuće je delotvorno. Ako je on istinski glas naroda, onda je po toj logici i najčistiji demokrata. Posledica ovakvog rezonovanja mogla bi da bude to da liberalna demokratija ne preživi dodatne četiri godine njegove vladavine.
Copyright: Project Syndicate, 2024.
